Лидер ДС и председник Србије Борис Тадић, као психолог делује веома позитивано у ширењу оптимизма грађанима, посебно оним гладним, отпуштеним и без посла.

13.03.2012. извор: getosrbija, пише: Томислав Кресовић

По његовим речима, исправно говоре они који кажу да ће криза трајати пет година, од 2008. до 2013. године. Србија је ипак одржала привреду, главу смо одржали изнад воде, а многи су потопљени у међувремену.

Ни једна криза није трајала вечно. И ова ће проћи и сада су процене да је крај 2012. и почетак 2013. године време за излазак из кризе.

Када се сагледају економски, социјални и политички параматери Србија се приближава “шпицу” кризе која ће се због избора тек осетити до краја ове године.

Стручњаци упозоравају да добијање статуса кандидата за чланство у ЕУ тренутно неће утицати на побољшање кредитног рејтинга Србије.

Посебно забрињавају фактори политичког, економског и геополитичког ризика који ће утицати на отежани живот српске привреде и стандард грађана.

Председник ДС и Србије Борис Тадић „воденицу” наводи на изборе и „просперитет” Србије, ако победи ДС.

Борис Тадић јасно шаље поруку да је излазак из кризе могућ почетком 2013. године. Ако бисмо направили профил српског потрошача могла би се направити „студија случаја” општег стања сиромаштва.

По тој основи готово половину примања запослених у Србији, тачније 42 одсто, издвајају за храну, а цена постаје све важнија одредница и зато се смањује куповна моћ.

Ако је стандард низак, јер је сваки четврти незапослен, јасно се сагледава да излазак Србије из кризе не може бити пре 2015. или 2017. године. Дакле још тешких пет година.

Тадић поручује као и Шојић у филму „Тесна кожа” да „треба да фаћамо за Јевропу”, а тај пут води кроз велике социјалне разлике и додатно богаћење политичке и економске олигархије.

С правом указује на стање у Србији професор др Милорад Филиповић са Економског факултета у Београду, који јасно упозорава и уочава да се период после 2000. године није развио у тржишни систем, односно, у савремени облик капиталистичке економије са јаким социјалним цртама, већ је развијен партократски феудални систем где олигархије одлучују о друштву на један егоистичан и аутистичан начин. 

Грађани треба да се пред изборе држе свог новчаника и свог стандарда и да на основу тога донесу одлуку за кога ће гласати.

Светла будућност Србије не долази се великим спољним дуговима и политиком „цеђења суве дреновине“.