Размишљања једног просечног Србина са КиМ…

Устајем, уморнији него што сам легао, са дозом зебње шта ли ће ме данас стрефити и снаћи на овој Светој Земљи, где због наших грехова вршљају демони и њихов се страшни смех чује са свих страна?
Прекрстим се, још онако у кревету, јер ако одем до дневне собе, на путу за купатило дочекаће ме умилни лажљиви глас водитељке РТС-а како ми прича шта треба да осећам.
Ухапсили поштаре. Пустили поштаре. Ранђел Нојкић као кука, а њихов је човек. Не би ме чудило да им он сад рекао инфо, где су поштари, шта носе…
Деца пошла у школу, траже ми паре за доручак. Вртим оних задњих 200 динара кроз прсте… ако дам Милици, нећу имати за Лазара и Милоша, Душан може да једе кад дође.. ипак има само 3 часа….беба плаче у позадини…просто ме срамота…

Чујем Тадићев глас у задњем делу мозга „Господине Петровићу, ко вас је терао да имате 5 деце, а живите на Косову, жена вам не ради, имате стару болесну мајку, имање вам је под шиптарима.. не можете га обрађивати…“, па се продрмам… њега треба да је срамота, не мене! Да је још наших породица на КиМ са по 4 -5 деце…Србија би имала Кинешчиће на приредби светом Сави… насмејах се на слику малих Кинеза и „ускликнимо с љубављу светитељу Џан Хон Мингу“… а онда ми пред очи изађе девојка која је у Жикиној Шареници, у шумадинској ношњи певала пре неких годину две „одакле си селе, девојано млада, из СЛбије блале из Кшевца глада“ са све кондиром и косим очима… па ми не беше више смешно.
Отворим новине, жена ми гребе теглицу с кафом, да ми скува једну јутарњу, а „она ће чај, нешто јој се не пије јутрос кафа“… нешто ме стегне у грудима. Страх ме да питам дал ми опрала кошуљу, кад нисам купио прашак већ три недеље… али моја сирота принцеза донесе кошуљу опеглану, стави ми је на столицу и пољуби ми косу. Сад само што ми нису сузе пошле, псујем у себи и живот и Тадића што ме упропасти овако.. и ратове и луднице, све ми преко главе…
У новинама нуде неке нове сајбер телефоне. Само што не узме да ти пожање њиву које све опције има, каже „овај телефон може бити ваш за један динар!“ – одушевљен, читам даље, имам бре и ја право да сањам.. кад поред слике телефона, карта Србије, а на карти свака тачка по једна продавница где их можете преузети за једна динар, те телефоне из свемира, а ја се скаменим. На карти нема мог Космета. Ставила браћа неку сличицу, неки оглас који нас покрива… сетим се да ми је комшија Брацо причао за такву карту кад је куповао кола, још онда кад му сестра послала паре из Холандије, а лизинг био добар…
Србија нас издала, не боли ме ни Тачи, ни његова гнусна држава.
Жена ми каже да идем по брашно. Иван ми рекао да могу на рецку код њега – „ће ме чека, имам децу“, па упалих кола и кренух до њега. Све ме страх вата, јер су ми таблице Српске а Тачијева полиција једва чека да им финансирам још неко летовање за њих и фамилију. Сад,и без оних 200 динара у џепу, реко ће робијам за таблице, намам да платим, па нек ме апсе.
Срећа, Бог чува… стиго до Ивана, пописмо по једну врућу, он кука на живот, ја га божем тешим….па ја кукам, он ме грли и каже „биће, биће добро“, утоварисмо брашно, сад само да стигнем до куће…
Жена се у двориште свађа са неког жугана, ће му пусти куче каже, да га рацепа. Шарпланинац се наоштрио, оће да развуче црева шиптару по дворишту, ја препознам кола, дошли да секу струју, јер нисам имао да платим. На крају шиптар побеже, куче за њим, жена га куне, ни налик оној љубазној од јутрос. Разгоропадила се, исколачила очи… ја је гледам… узмем је за руку и уведем унутра. Мајка јури пса, вуче га за узицу… Душан дошао из школе, уплашио се… ја га грлим… изем ти живот ….само Бог да нас сачува…

Извор: ФБ страница Глас Косова и Метохије