ЗНАЧАЈ ШТИВА И ГРАДИВА

Момчило Селић

Још се ратовало, када ме је Драгош Калајић позвао на београдску ТВ Палму, ради интервјуа. Тема двочасовног разговора те 1995. године, важна и Владимиру Вујићу 1938, пресудна је нажалост и данас:

Шта чинити, питао ме је Калајић, да Срби изађу из кризе сопства?

Syllabus, и Curriculum, одговорио сам.

Посматрао ме је.

Штиво и градиво, казао сам. Латинским сам се послужио због оних који све српско сматрају нижим и назадним.

Из неког разлога, тај разговор у два наставка никад није емитован на телевизији чији се “власник” дичио родољубљем. Комунистима и социјалистима задирање у штиво и градиво није одговарало, изгледа, колико ни “грађанским” странкама. Десет година потом, и моја најмлађа ћерка за гимназијску лектиру још има Прежихова Воранца, Густава Крклеца, Оноре де Балзака, и Добрицу Ћосића.

Славомира Настасијевића, Душана Баранина, Марка Миљанова, Симе Матавуља, нема међу њеним школским штивом. Од Јована Дучића, нико јој не препоручује Верујем у Бога и у Српство. Да је Драгиша Васић био писац, а стрељани Григорије Божовић пишчина, или да је Станислав Краков написао и Живот човека на Балкану сазнала је од мене, не од свог наставника српског.

За мемоаре Војводе Василија Трбића, о ратовању по Старој Србији и Маћедонији, и она и ја чули смо случајно тек пре неки дан, од једног двадесетогодишњака занетог српском историјом. Но набавити ту књигу, наново штампану 1995, показало се немогућим. Можда и зато што је, судећи по једној овлашној лексикографској белешци, Војвода Трбић био “суров” и истинољубив – те неприкладан за манипулацију историјом бар колико Станислав Краков, коме је глава о ратовању 1912. на Космету изостављена из посмртно објављеног Живота човека на Балкану.

Српском историјом не сме се, изгледа, бавити нико мимо Радоша Љушића, Андреја Митровића, Николе Самарџића (стручњака за шпанску), покојног Ивана Ђурића, који ни византијску није ваљано познавао, и сличних. Већ шест деценија историја остаје подручје од “посебног друштвеног интереса”. “Ко контролише прошлост, контролише и будућност” писао је Џорџ Орвел, у 1984. Претпостављам да нам и због тога амерички “историчари” тумаче Сребреницу, или јеврејски публицисти Космет, Босну и Херцеговину. Ваљда је зато историја “наука”, препуна “чињеница” чије је довођење у сумњу кажњиво (до недавно и судски).

Очигледно, градиво јесте од значаја. У канадској и америчкој школи средином прошлога века, запазио сам да се њихово врти око енглеског, англосаксонске историје и популарне, осведочене књижевности. Књиге по одабиру књижевних критичара и универзитетских професора чекале су младе Американце, Канађане и Енглезе тек на факултету, као данак академским звањима. Тривијум – Three R’s: Reading, ‘Riting, and ‘Rithmetic – то јест Curriculum, уводио их је у њихово предање, уздижући национални дух. Зато сам и ја лутао њиховим библиотекама, не бих ли нашао још неку књигу од Сер Артура Конана Дојла, о Енглезима у наполеонским ратовима, или на Аженкуру или Кресију. Да је Славомир Настасијевић једнако добро писао о витезовима Цара Лазара, а Баранин о Мехмед-паши Соколовићу, нисам нажалост сазнао док се нисам дао у потрагу за правим штивом за своју децу – натерану да “прорађују” Миру Алечковић, Оскара Давича, или Антонија Исаковића.

Наиме, мада је веронаука недавно уведена у државне школе, Библија још није обавезна за младе Србе. У њиховом штиву нема ни Одисеје, Енеиде, Песме о Роланду, исландских сага, Слова о полку Игорову, Прича о витезовима Округлог стола, или Ел Сида. Цела Божанствена комедија учи се тек на Филолошком, а Његош се и у својој Црној Гори већ назива “геноцидним писцем”.

Улазак у Европу средином деветнаестог века коштао нас је националног градива колико и књижевности, која је се почела равнати по француској и немачкој. За невољу, ни немањићка Србија није се боље односила наспрам народног наслеђа: мимо Вујићевих похвала нашем средњевековљу (из незнања о античким Србима – опет последице тадашње као и данашње “српске” просвете), тек нам је открити неки средњевековни спис са епским десетерцем, народном скаском, или записом невезаним за двор или Цркву – каквих су препуне књижевности Западне Европе, и турске, муслиманске, хиндуистичке или будистичке Азије. Александриде имамо у неколико редакција јер наше ресавске и друге преписивачке школе српску искон и усмено предање нису, по свему судећи, сматрале вредном пажње. Истина, такав пропуст могуће је објаснити и бојазни – сличној, рецимо, друидској – од излагања најсветијих речи буквалности, својственој духовном животу оних нација које су све побележиле. Али ирски калуђери, припадници нама сличног народа, поред житија својих краљева и светоотачке литературе књижили су и народно предање у 9. и 10. веку – мимо црквене анатеме на све “паганско”. Грци се никад нису одрицали хеленске старине, сматрајући је подлогом свог сопства и вере. На вулканском острву на крај света, чак су и исландски викинзи у време Немањиног оца писали чудесне романе – саге. Тешко је стога поверавати да, осим позновизантијских житија Светог Симеона, и Светог Саве, није постојала и истинска старосрпска, предањска књижевност. Јер, прве забележене десeтерачке, или дванаестерачке народне песме, већ у 16. веку савршенством упућују на недогледну старост.

Да ли је Црква побацала, спалила, или забранила све књиге осим хришћанских, не знамо. Да је таквих било јасно је, као и да је таква културна политика допринела нашим поразима у 14. и 15. веку. Сама вера, наиме, никад није могла одбранити нацију, будући да је нација носилац вере, а не обрнуто. Није Српска православна црква сачувала Српство под Турцима, већ су Срби чувањем сопства очували и њу. Иначе, не би се “наши” муслимани толико одродили, нити би се, рецимо, Грци толико држали свога хеленства, током окупације настале с настојања на пуком православљу и “ромејству”.

Предање о врлим прецима и њиховим делима (chansons de geste, како би рекли средњевековни Французи) створило је и одржало све успешне нације Евроазије; његов недостатак, као код немањићких и данашњих Срба, доводио је до распада и нестанка народа. Наиме, јеврејска традиција исказана хришћанским митом није и наша: Пећка патријаршија јесте подржала народ, али би ваљало сагледати и како. Приче о Јову, Јосифу и Давиду, Макавејцима или апостолима хајдуцима, ратарима, и “говедарима” очигледно нису достајале, иначе не би певали о Малом Радојици, Старини Новаку, Марку Краљевићу или Јанковић Стојану. Да је позивање на крст Србима било довољно, зар би канонизовали Цара Лазара због оружаног отпора непријатељу, славили војсковођу Светог Петра Цетињског, или мегданџију Игумана Мојсија Зечевића? Зар би и данас на Западу предлагали забрану српских јуначких песама, главног изворишта духа “који је створио Сребреницу”?

Да је градиво наших школа српско, Марко Миљанов Поповић чинио би једну од главних тема проучавања у основној и средњој школи, као што Американци уче о Патрику Хенрију, Дејвију Крокету, Џону Полу Џоунсу, а Енглези о Краљу Артуру, Ричарду Лављем Срцу, или Хорацију Нелсону. О Његошу би наши ђаци знали бар колико Англосаси о Шекспиру и Бајрону; Растко Немањић би историографски био утемљен бар колико Милтон или Едмунд Берк. Шта ми, читајући наше уџбенике, сазнајемо о Цару Душану, краљевима Милутину, Стефану Дечанском, осим којим су пределима владали и како су се односили према Папи и Константинопољу? Какве представе имамо о Турцима, осим да су муслимани и окупатори? Турски тимарски и чифчијски систем значајан је можда марксистичким ауторима наших уџбеника, али нам не објашњава њихову етнопсихолошку константу, како је зове историчар Радомир Дамјановић. Српско сопство и порекло Дамјановић изучава у слободном времену а своје књиге објављује о свом руху и круху, уместо да води државни институт задужен за проучавање порекла и историјског пута Хрвата, Мађара, Бугара, Шиптара, те Румуна и Грка.

Зашто ми немамо превод шиптарских песама из Епира, као Американци? Где нам је увид у толико помињани Канон Леке Дукађина, осим хрватског превода из 1980? Мађарску књижевност не чине само Лајош Зилахи и Бела Хамваш, већ и аутори угарског порекла, чијим би проучавањем боље схватили зашто се, рецимо, Јожеф Каса тако понаша. О бугарској књижевности не знамо ништа, румунској још мање, мада имамо дела Нгуги Ва Тионга и других афричких писаца. О турским народима научио сам највише посредно, преко совјетског Киргиза Чингиза Ајтматова. Књига деде Коркута појавила се само једном, док других турских историјских епова, а камоли њихових летописа, нема. О кавкаским народима, нашим претечама, немамо појма, мада су косези заправо руско име за Черкезе, “сарби” јерменско за племиће, а “срби” аварско за народ. Да међу кавкаским Аварима – туранске су Ромеји звали псеудо-Аварима – још има неколико десетина хиљада Анда (Анта), ликом и стасом истоветних Динарцима готово нико на “овим просторима” не зна, нити му има ко рећи.

Штиво и градиво, изгледа, јесу значајнији него су и Драгош Калајић и номинални власник ТВ Палме имали на уму. Јер, Српство се не може градити само на Еволи, Де Местру, Кодреануу или Приму де Ривери. Поменути аутори били су национално самосвесни; племство, сој, без тога опречно је појму, пошто је властела настала бранећи нацију, а не – као ни у случају вере – обрнуто.

Српски лист, стога, покреће установљавање Српског штива, сврстаног у три одељка: Баштину, Текуће, и Непријатељско. Све три групе разврстаћемо даље у пододељке: Изворе, Лепу књижевност, Историју, Етнологију и Антропологију. Читаоцима ћемо се захвалити за сваки образложени предлог. Јер, одреднице Штива морају бити пропраћене кратким огледом о њиховом значају за Србе; ставке само историјске или контекстуалне вредности морају се и приказати као такве. Наши будући нараштаји, и свет око нас, неће имати разумевања за онај део досадашње лектире значајан једино савременицима. Сој се одржава једино врлином, што у уметности – па и њеној грани званој књижевност – значи само квалитет, или, српски, каквоћа.

Без потпуног превредновања наше књижевне баштине и школског програма, пролазићемо и горе него досад. Зато, почнимо са огледом заборављеног српског мислиоца између два рата, Владимира Вујића.

Владимир Вујић

ЗА РЕВИЗИЈЕ У ИСТОРИЈИ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Време је дошло да се у историји српске књижевности учине потребне ревизије; знаци времена су ту и читају се по чешћим појединачним покушајима да се овај или онај писац, ово или оно доба, сагледају са других становишта и осветле другима низовима мисли, да се осветле другачије но што су се до сада осветљавали, да се уведу у живот друга начела, било психолошка било идеолошко-социолошка. Ти покушаји јасно показују да се цео комплекс питања из историје наше књижевности налази пред потребом ревизионизма и да се дуго одржавани начини посматрања не могу више одржавати. То је знак да се клише излизао и да више не покрива потребе и осећања новијег времена; то је знак да се оно што је било некада дух и садржина сада претворило у слово и облик који је штур; то је знак да је оно што је некада било органско сада постало механичко. А када наиђе то осећање, када се животност осети као клише – знак је да смо пред ревизијом.

Овим разматрањима не иде се на то да се тај потребни ревизионизам некако плански уреди и да постане на неки начин „диригован”. У области духа нема, нити може, нити сме то бити „дириговање” делатности. Али, оно што се пред знацима времена може учинити, и треба учинити, јесте једно расматрање општег карактера; оно иде за знацима времена и, ослушкујући нове речи и нове тежње и напоре, синтетише ревизионистичке покушаје испитујући истовремено оно што се преживело и оно што надолази. Недовољност старијих мерила и жива потреба духа за новијим – већ својим постојањем указују да су таква општа расматрања у духу ревизионизма потреба данашњице.

Да се одмах отклони могућни неспоразум – ревизија о којој говорим не значи подвргавање свих вредности из области наше прошле књижевности неким „социјално-класним” мерилима. Није реч о томе да се примени материјалистичко – дијалектичко гледиште на појаве духа и да се вредности о којима је реч утегну у догматику једнога система, који је у области духовнога увек, нужним начином, давао само жалосне резултате. То би била ревизија подложна догмама једне, уосталом застареле, метафизике, којој нема места онде где се баш хоће и жели отресање сваке застарелости. Било је, и има још, таквих покушаја: и наша народна поезија и наши поједини писци били су стављани под мерења и процењивања „класног становништва”; неће бити нарочито потребно подвлачити каквим су све жалосним и смешним плодовима уродили такви покушаји. Наместо какве старе формалистичке естетике и наместо каквог старог мита из времена рационалистичко-просветитељског схватања, наше вредности, наши писци, наше епохе и покрети и струје потпали су под исто толико стару догматику материјалистичке дијалектике и „класних” мерила. Резултати у оба случаја деле исту наивност, исту бесплодност и исту непотребност.

Не мислим, дакле, да једну старину ваља заменити другом. Него мислим, и видим по знацима времена, и осећам свуда у људима који мисле и раде, да је време дошло – да се отресемо многих застарелих судова, гледишта и мерила као једне, више немогућне, нагомилане залихе извешталих клишеа. За епохе, за писце, за покрете духовне и поједине духове, у области наше историје књижевности везале су се, као устаљене и „опште признате и познате”, формуле које напросто значе спречавања и кочнице: спречавања да епохе сагледамо под другим становиштима, кочнице које онемогућавају слободније психолошко расматрање појединих наших стваралаца у књижевности.

Таквих „крилатица” има много. Најкобније је што се оне путем школе распрострањују и предају, тако да кажемо, са колена на колено, те се њиховим мандаринским понављањем умртвљује свако слободно посматрање и могућност других, новијих, аспеката. Наши студенти, наши млађи наставници књижевности, наши читаоци написа, чланака и критика по часописима и публикацијама понављају готове, примљене формуле о људима, о покретима, о делима из наше књижевне прошлости; понављају непрекидно, тако да то понављање одиста не заслужује друго име до једно које можда није баш најкњижевније и најотменије, али које је тачно: то је „преживање” – и још уз то једне рђаве хране. Незнање, кукавичлук, удобност, улагивање, лењост духа, слабост духа и неотпорност, слатка моћ навике и комотни „пут најмањег отпора”, немање свести о последицама, непокренутост и инерција духа, незаинтересованост, сугестија страних имена и поводљивост духа – како све да назовем сплет оних психолошких чинилаца који одржавају и омогућавају једно плесниво стање духа, у коме се тако учвршћује залиха клишетираних судова и формулисаних становишта!

Али, не само што то „преживање” не смемо заменити „преживањем”опет старих и отрцаних мерила материјалистичког схватања историје и „класно” тумачити духове и духовне струје из наше духовне прошлости, него не смемо ни дићи руке са посла ревизионизма из другог једног разлога, коме бих дао име: анти-традиционализам. Наместо старинског „класног” становишта, хоће често да се стави једно друго: није потребно ништа што је старо, што је прошло. Тиме би се хтела пресећи жива органска веза и непрекидност нашег духовног стваралаштва у области књижевности. Ми смо тобож „под новим условима и приликама”, те нам проучавање минулога није уопште потребно: оно је само баласт, једно „антикварство”, љубопитљивост чисто индивидуална, у најбољем случају ствар извесних стручњака, које ваља оставити да се баве до миле воље старударством. Наравно, онда нема никакве потребе вршити ревизије. Против оваквог радикалног кидања не буне се само стручњаци који живе од прошлости: оно што је минуло у духу једне заједнице не пропада у неповрат, оно је органски везано за садашњицу, као што је ова органски везана за будуће. Тај ланац може се само раскинути на вештачки, теоријски начин: обично га кидају они који неће никаква духовна наслеђа прошлости, зато што онда не би неодговорно вршљали данас, искорењени, они који су изгубили тле и абдицирали на одређени живот.

Наше прошло књижевно, дакле духовно, стварање укључено је у целокупну нашу духовну прошлост, а ова је темељ на коме се зида даље. Потреба је духовна и културна да се оно разматра стално, коригујући наша гледишта о њему, не примењујући стара мерила, не примењујући тобожња нова, која су у основи стара, него идући за неодољивошћу времена. Када се слобода разматрања загуши теретом старина, онда је најпречи посао рашчишћавање и ревизионизам. Наша историја књижевности стоји пред тим задатком.

На прегршти се могу наводити примери. Један од првих случајева јесте онај Лазе Костића. Уобичајено је било да се клишетира тај велики песник и отправи са фразама о „разбарушености, винском расположењу, комичним кованицама” и томе слично. О огромној култури Лазе Костића, о изванредном његовом поетском духу, о језику којим је он као ретко ко располагао, о интимној духовности његовој као да се није знало. Међутим, материјал који нам данас стоји на расположењу даје могућности да се велика вредност песникова утврди; да се изваја његов, да тако кажемо, озбиљнији, у сваком случају пунији, лик; да се његово поетско стваралаштво проучи као необично занимљиво, готово примерно, у духу модерних психолошких схватања. Са баладом „Самсон и Далила” учинио је правду г. Слободан Јовановић. Али још чека тај песник свог пуног, савременог приказивача и још стоји задатак да му се ода пуна правда, да се извуче из клишетираности. Време се променило: некадањи политички разлози и некадања рационалистичка схватања, који су на пример Скерлића навели на оно снижавање вредности и ону промашеност, не могу више постојати за модерног истраживача у области наше историје књижевности. Колико се и изгубило понекад у материјалу, драгоценом по психологију поетског стварања, види се најбоље из случаја Лазе Костића и судбине његове заоставштине у рукама људи који нису знали шта у рукама имају: г. Симоновић је уништио скупоцени психолошки материјал, сматрајући да забелешке, маргиналије Лазе Костића које се односе на његове снове, маштања, поетске визије и религиозне проблеме – представљају нешто чега се ваља стидети, што је лудост и глупост! Из материјала пок. М. Савића (књига о Лази Костићу) није извучено скоро ништа – а он представља изванредан рудокоп; но „формуле” о Лази Костићу који је без поетске вредности стоје још – и уче се по уџбеницима.

Са Бором Станковићем случај је безмало исти. Време је да напустимо формулу о некаквом „секс-епил” схватању његове личности, о месечини, дерту и севдаху као основним карактеристикама његовог духа. Исто као што је час дошао да се одбаци клише о његовој „неписмености”, о стилу његовом који је лош и муцав, зато што не одговара конструкцији француске исклишетиране фразе. Данас је модерном истраживачу поетске психологије и литерарне историје неподношљиво једно такво неодговорно и олако фразирање: ми знамо да је стил стваралачког духа и духовни рукопис који издаваја оригиналног ствараоца из гомиле списатеља, а да није примена утврђених правила теорије књижевности, по којима „ваља честито писати”. Пожелети Бори Станковићу да пише углађеним француским шакописом, безличним и клишетираним – какав апсурд! Немамо пуне модерне студије о његовом поетском стварању, на којој бисмо се поучили правој поетици и психологији стварања. У случају Боре Станковића имамо и још једну поуку: колико се, понекад, директно не знају ствари; Бора Станковић је за наше људе још увек само Коштана и Нечиста крв са јако наглашеним и једнострано подвученим интересом за љубавне страсти, а слабо је познат, и међу „стручњацима”, по својим изврсним стварима: Газда Младен, Певци и другима. Имао сам прилике да разговарам тим поводом са „људима од књижевности” и нашао да буквално не познају Станковићево стварање. Како да дамо студију о њему кад такорећи ни буквално не располажемо фактуром? Али наши млади уче – и добијају оцене и квалификације – о његовој „неписмености” и о сличним стварима.

Стеван Сремац је можда најтипичнији пример. Откако је због политичке неподношљивости Скерлић „отаксирао” Сремца онако како је учинио у својој студији о њему – ми смо се слабо помакли напред. Као што нам је, у извесном погледу, Бора Станковић дошао преко одушевљеног пријема у иностранству некако као ојачан и више уважаван назад у отаџбину – и у случају Сремца је г. Герхард Геземан својим карактеролошким проучавањима освежио тог нашег одиста великог писца. Материјал који о Сремцу имамо довољан је за студију о њему, у којој би се дефинитивно избациле старе формуле. Сремац би, опет, као и Лаза Костић, као и Бора Станковић, отворио изврсне могућности за студије, у модерном духу, о хумору и односу његовом према трагичноме. Сремац по свом стваралаштву даје одличне основе за студију психе хумористе који је под „комплексом тимидитета” и који се хумором брани од спољашњег света. Само један „Чича Јордан”садржи, на пример, ствари којих се не би постиделе антологије најбољега у књижевности уопште. Г. Геземан је додирнуо велику вредност његових дела за карактеролошка проучавања наших типова; Матош је завирио донекле у психолошку структуру његовог стварања: но све је то мало према ономе што Сремац нуди и даје модерном литерарном истраживачу. Но „клише” стоји још увек и – учи се…

Јаша Игњатовић – када смо већ међу приповедачима – очекује ревизију исто тако. И тај је несрећни стваралац остао „аљкав”, „неписмен”, недовршен, неизрађен, наиван, неуметник, и шта све још не. Скерлић га је издигао као „социјалног” донекле; али Јаша Игњатовић чека са свим својим богатством и психологије и карактерологије, чека на савременог испитивача, који би ушао и у психу стваралаштва његовог „филмског” духовног рукописа и у психу средине коју је дао и којом улази у карактеролошке вредности. Али, мерен по интерпункцији, упоређиван са израђеном фактуром француског писања, одмераван по „правилима композиције”, класици и довршености према утврђеној „науци о стилу” – он је зло прошао, али се зато и прошло мимо његову велику унутарњу поетску вредност, прошло слепимице. И он је добио свој велики негатив у нашим историјама књижевности…

Ја не знам где се све може захватити; сигурно је на реду и Лаза Лазаревић, и Јанко Веселиновић, и Матавуљ, и Митров Љубиша, и Милован Глишић, и Светолик Ранковић (особито он), и још многи приповедачи. Лазу Лазаревића чека модерно испитивање и извлачење из клишетотеке, у многом погледу; Јанко Веселиновић је убачен у „фах”, неомиљен и готово омрзнут данас, и „идеализацију” села; Митров Љубиша је уздигнут „народњаштвом” и језиком, но не знам докле се може спустити; Светолик Ранковић, нарочито са Порушеним идеалима, даје могућности за студију о религиозној проблематици, која није ни такнута у нас. Можемо ићи и даље у прошлост и ближе садашњици: свуда је исто. Материјал за Милована Видаковића постоји, али психолошки и литерарни портре не; он је остао несрећни поета препун маште, на мегдану оних испитивача који му траже „угледе” у немачким и европским витешким романима, али је он, судећи нарочито по материјалу г. Павла Поповића, изванредан као тип маште, а и још по много којечему. Ја мислим и чврсто сам убеђен у то да и Стерија представља за модерног литерарног испитивача примамљиву тему, а шта је о њему речено?

Један надасве занимљив дух је Сима Сарајлија – о коме сем „чудњаштва” ништа не знамо; нисмо га ни проучили, ни фактуре му не знамо. За велике наше динарске скитаче и немирне духове он је као неки психолошки образац. Уопште та страна, више карактеролошки, нашег динарског духа није у историји књижевности ни започета, чак можда ни створена још. Јер, шта значи у историји књижевности стрпати људе у неко, рецимо, „прелазно доба”, у које је у Скерлића дошао и Његош? И шта, искрено речено, имамо у изради и портретисању одиста великог Његоша? И у погледу личног стваралаштва и у погледу модерне карактерологије? Исправке су ту започете и то увелико; али, не чека ли Његош на модерне испитиваче многим и многим странама свог стваралаштва? Ми дугујемо г. Шмаусу за ваљане почетке и сјајна указивања, но хоће ли се наћи наш човек који ће Његоша уобличити, ставити му вредност, и личну и општенародну, на место? И имати храбрости да много штошта каже што још изгледа – бласфематично? Хоће ли продубљена студија Луче дати оно што може и треба да пружи? Ми смо изишли из неуког и формалистичког наклапања о њему, то је истина; али смо тек изашли, а пут је пред нама, дуг.

Најзад и Доситеј чека. У просветитељско-рационалистичком дивљењу Скерлићевом, са чувеном фразом о бекству Доситејевом као и Мухамедовом, ухваћени лик тога немирњака нашег још није доспео да се изрази и уобличи на савременији начин. Неће бити важна тачна година његовог рођења, али ће, несравњиво, бити важније да се живи рад Доситејев пластично представи у историји наше културе. Ако има потребе за великом духовном ревизијом, она је ту, на Доситеју, као први задатак. Ја добро знам колико је, рецимо, непогодно дирати у извесна устаљена и квази-званична мишљења. Али, у низу ових размишљања и питалица, које треба да буду само искре за будући пламен рада и истраживања, буђења и освешћивања, намеће се и велико комплексно питање Вуково. Ми смо у напону великог новог књижевног стваралаштва, и језика као облика његовог, научили да многе ствари гледамо другим очима. Ми данас не можемо одрећи да смо, у том погледу, били кочени дуго и дуго неизмерним притиском „вуковства”. Вук, и као борац за језик, и као критичар, и као духовни тип са многим концима и везама за туђе, спољње утицаје, стоји као задатак баш пред модерном историјом наше књижевности. Учиниће нам се можда убрзо да су многи „противници” имали право, а Вук у многоме имао претераности – које су долазиле од позајмљености, а не од својствености. Ми сигурно идемо путем стварања новог књижевног језика у коме, нужношћу самог тока ствари, идемо и у „архаизме” и у „неологизме”; и у процесу превирања, пред задацима исказивања сложеније, дубље мисли, морамо да се измакнемо оштрој и скученој законодавности прошлог језичког стварања.

Да се вратимо на „мање”: у Јовану Грчићу Миленку г. Кашанин је открио ствари које јасно показују како су плодни и како су на месту слободни и љубопитљиви ревизионизам и решеност да ствари поново прегледамо. Питам се – како ће пред модерним истраживањем поетског стварања изгледати Војислав Илић? Како ће ући у историју књижевности заслужни Драгутин Илић, кога је Скерлић избацио напросто из историје књижевности из, рецимо, неких „фамилијарних разлога”? Несрећни Дис је рестауриран, али је дуго био жртва. Ја не видим разлог да се Ђура Јакшић не подвргне ревизији као песник – али у вези са његовим сликарством. Није довољно бацити га у „романтичаре” или у „доба романтизма”. Постоји једно интегрално испитивање у духовној сфери једне личности – у коме се психолошко-карактеролошки истражује личност по њеној духовној типици и где велику улогу играју диспозиције визије сликарске, аудитивне (речи) и музикалне, где је од великог интереса структурално посматрање духа, па мислим да би баш Ђура Јакшић у том погледу, као сликар-песник, дао изврсног материјала. На наше песнике ствараоце није још ни покушана примена плодних нових психолошких проучавања; то је једна област у којој ништа није рађено и која као изванредно плодно поље чека обрађиваче. Али, ми наслеђујемо готове старинске формуле, наслеђујемо и предајемо даље клишетотеку која већ плесниви. Наши људи све до скора, па и сада, препричавају „теорије” од пре пола века, па и читавог века, и блажено се држе старих схватања о рационализму и просветитељству и прогресу; ако наиђе нешто ново, а оно је само поновљено „светозарство”, опет, авај, старо и потонуло. Са друге стране опет, стари, наивни страх од „метафизике” одвикао је људе да се поближе упусте у расматрања, основна и од којих много зависи у области духа, о томе: какво у ствари гледиште на свет има песник, писац, књижевник, како гледа на човека, свет, живот, каква му је у суштини религија и метафизика; какве су му основне диспозиције у томе погледу, шта и како види и гледа у свету око себе, како реагује чулно, како психофизиолошки, како духовно, на све око себе; колико је његове диспозиције, а колико псеудоморфозе, под притиском „утицаја”. Ја не знам студије те врсте ма о једном нашем песнику, писцу, човеку из историје књижевности. А како би све у историји наше књижевности изгледало онда, како би се она проветрила, да тако рекнем, колико би нових и свежих осветљења унело у њу шире, слободније, култивисаније најзад, посматрање!

У погледу тзв. Класификације у нашој историји књижевности, један коренити ревизионизам потребан је такође. Ми стојимо и данас, мање-више, на истом месту где смо стајали одавна. Главни посао наше старије историје књижевности састојао се у томе да се готове поделе по мерилима једног западњачког схватања примене на ток и развој нашег духовног живота. Готове схеме, које су тамо проистекле делимично из стварног развоја, делимично из једног нарочитог, просветитељског схватања историје, пресађене су у нас дословце, и не запитавши се: има ли какве разлике у животним токовима, у културама, у историјском развоју, условљеном на други начин, јер на другом тлу и под другим приликама и околностима. Ако би нека „епоха” изостала, ми бисмо је „направили”; ако би нас подела онаква какву нађемо у туђој историји женирала, ми бисмо створили „прелазна доба” која су потпуно произвољна и растегљива и у која можемо стрпати личности које су нам исувише комплексне и неугодне за „разврставање”. Главно је да подела „одговара” и да се нипошто не испушта нешто „што тамо постоји”. Неизмерно једно покоравање и неизмерно једно неосећање нашега духа и наше историје, неизмерна једна слабост према Западу, једна забленутост и бедно једно неверовање у наше тле! Резултати су нам пред очима: једна клишетирана историја књижевности са једном крутом, предодређеном поделом у којој се копрцају духовне тежње и стваралачки наши духови, трпани силом и милом у одређене категорије. Ми морамо имати и „средњи век” и „ренесанс” и „хуманизам” и „просвећење” и „романтизам” и уопште све „изме” Запада, који тамо могу и одговарати стварном развоју и неком одређеном гледишту, а за које се и не пита имају ли у нас смисла и примене: јер једном слободнијом поделом, која би одговарала нашем тлу и развоју, ми бисмо „заостали за срећнијим цивилизованим Западом”, а то је „срамота”. Отуда су, наравно, проистекле безбројне сметње, поремећаји, тешкоће, немогућности и компликације, нетачна процењивања и наопачке постављене вредности.

У томе погледу посао ревизије је огроман и иде упоредо са ревизијом нужном уопште у области наше историје. Ми се осврћемо на нашу прошлост под притиском некритички примљених западњачких схема, а не слободним духом који верује у своје и воли своје. Наш дојучерашњи, наш данашњи још, тип посматраоца прошлости отприлике личи на колонијалца који је отишао на школовање на Запад, па се вратио да проматра своју заједницу у прошлости као „занимљив фолклор” на који ваља применити мерила и гледишта примљена и научена на другом тлу.

Неоспорни су „утицаји” духовних струја Запада; додири су неизбежни нарочито на нашем тлу које је вечна „граница” и „друм”; путовање наших људи, читања и примања идеја, дотицаји политички и историјски – непрекидно доносе „утицаје”. Питање је само о отпорности и о преобличавању, о снази отпора и снази преиначавања утицаја, и све наше испитивање треба да иде тим путем. Између савршене „абдикације”, тј. савршеног одрицања унутарње снаге обликовања и безусловног примања само туђег, и савршене „оригиналности”, тј. вере да имамо пуну и изражену културну самосвојност, између та два екстрема стоји посреди критичко, слободно, знанствено процењивање историје родног духа. Јесмо ли ми, уопште и скроз, само духовна и књижевна „колонија” која има за мисију културну једино „примање”, или смо, уопште и скроз, оригинал духовни који је потпуно свој и коме ништа не треба? Ни једно, ни друго; задатак нашег историјског истраживања није у примању ни једног ни другог екстремног становишта, који су овде само назначени као „гранични случајеви”, „горња и доња граница”. У сваком духовном покрету, у свакој делатности снажних и изразитих појединаца ваља уочити чиниоце отпора, примања, преобличавања према тлу, времену, средини у којој се дешавају и делају. Само тако можемо добити потребну и слободу и критичност, те да уобличимо наш развој и створимо нашу „поделу”.

Историја књижевности уклопљена је у нашу општу и духовну културу историје и све ревизије у погледу „епоха” и „одељака” и „класификације” покрета и струја заједничко су питање историје уопште. Рад је тај готово неизмеран. Прва потреба је скидање готове клишетиране мреже која покрива наша општа историјска схватања, па и схватања у историји наше књижевности. Велик број питања, сумњи, одрицања, испитивања обима и граница, варијација и диференцирања стоје пред посматрачем на рашчишћеном земљишту.

Општи уобичајени историјски поредак епоха на Западу (који, уосталом, данас и тамо подлеже критици) на стари – средњи – нови век као једну линију, губи свој смисао када се примени на наш историјски живот. Ако претпоставимо (јер је то само једна претпоставка) да антика и представља „стари” век за Европу, па онда означимо прво доба праве европске културе као „средњи” век, каква значења за нас има „стари” век и шта значи за нас „средњи”?… Једна у основи хипотетична конструкција европске историје не може се некритички пренети на наш развој; каква онда смисла у историји наше књижевности има поглавље са насловом „средњи век” или „средњовековна књижевност”? Средњи претпоставља неку духовну епоху која је претходила као стари; а у нас је питање о почетку не само књижевности него и културе уопште; пре дела св. Саве, шта је било у нас – као култура, као књижевност? Има ли неког значаја за нас антика и шта смо од ње затекли када смо дошли, сирова словенска племена? Почеци наше књижевности падају уједно са нашом христијанизацијом, са нашом првом културом уопште. Али на Западу је уобичајена формула „средњи век од те и те године до те и те године”, па мора бити и у нас. Гледајући очима каснијих просветитељских идеолога, наши људи често говоре о „мрачном средњовековном духу” и са иронијом о „црквеној” књижевности: они онда имају у виду западњачки средњи век, западњачку цркву са свима негативима, а заборављају да су одговарајућа времена у нас светли почеци велике културне активности, стварања државе, почетка књижевности која је одговарала времену и стварним потребама његовим. Нема „средњовековности” него има прва епоха српске књижевности која траје упоредо са државом, па онда са патријаршијом, па онда са емиграцијом у Панонску низију, и која је своју мисију обавила како ваља, све до краја. Процењујући ту прву епоху морамо уочавати црте које у њој показују отпор према византијској књижевности, црте које уносе нечег новијег, књижевнијег, самосталнијег; а тих црта, по признању истраживача, има. Морамо, исто тако, имати у виду функцију те књижевности, коју је она имала као национални и консервативни чинилац, функцију коју је она вршила сјајно. Виталност њену можемо ценити и по манастирским штампаријама у првој половини 16. века. Потребно је напоменути овом приликом још један наш недостатак, врло чест у историјском посматрању. Дух те прве епохе наше књижевности носи све одлике једног религиозног схватања света и живота које је владало људима; не можемо ми сада, из перспективе „новијег” времена, говорити о том животу и схватању на један омаловажавајући начин. Ако је спасење душе било прва брига оних људи, а наша није, то не значи да се ми као „модерне” судије морамо односити према оном духу. Према томе, не може бити речи о „мрачном средњовековљу”, него једну епоху треба сагледати у оном што је она духовно стварно и била. Не може бити речи о томе још и зато што та епоха не одговара ни духовно оној епохи у Европи о којој се говори као „мрачном средњем веку” (уосталом та фраза је и у објективној историји Запада изгубила свој смисао). Ова прва епоха наше књижевности протеже се преко Пајсија и његовог плодног рада све до у 18. век (она улази у Скерлићево поглавље „Рационализам” и у његову „Нову књижевност”!).

У западњачком историјском развитку, имена „ренесанс”, „хуманизам”, „реформација”, „контрареформација”, означавају епоху која долази као реакција на „средњовековље” и која је обележена развитком слободног, материјално богатог грађанства. Град је носилац књижевности у правом смислу те речи. Исувише је очигледно да у нас не може бити говора о таквој епохи. Паралеле су повлачене само у покушајима конструкција југословенске књижевности, па и тамо не увек на срећан начин. Прва епоха наше књижевности не обухвата ничега што би било слично духовним покретима под горњим именима: ни града, ни грађанства, ни реакције на црквеност, ни световне грађанске књижевности, ни „ослобођавања” духа; потреба националног одржања ишла је са црквом, не против ње, и кроз њу нарочито. Нешто од духа тих покрета као да је ушло у Доситеја, да се у њему, заједно са „просвећењем” и „рационализмом”, обелодани као неко „кидање са средњим веком”.

У „новом веку” српске књижевности, који као треба да дође за „старим” и „средњим”, које нисмо ни имали, тј. у књижевности која се развила у емиграната српских у Панонској низији, основа стварања је град и грађанство. Епоха, друга, може носити име „градска књижевност у почетку” и са правом почети радом Доситеја Обрадовића. Што се тиче имена „рационализам”, или боље речено „доба просвећења”, оно у западњачком развоју значи епоху чија су духовна обележја: губљење вере, уверење у разум човеков који све може и који ће васпоставити „златни век срећног човечанства”, полет науке и технике, вера да ће разум и наука преобразити човека, вера у „прогрес” и у једно човечанство, уједињено у култу људског разума. Структура привреде иде ка индустријализацији и машинској техници. Насупрот томе, у нас је стање овакво: Срби у Угарској доспевају до првог боље ситуираног грађанства и књига почиње да се јавља у првим, скромним, зачецима. Доносилац књиге и вере у благи разум је Доситеј. Јужни српски делови још су увек под првом епохом. Динарци и Балканци живе у свом поетском стваралаштву, под патријархалним режимом, са неразвијеним, управо туђинским, градом. Вера, успомена на прошлост, фреске и гусле и песме одржавају живот, тумаче га, казују и објашњавају. Ова епоха „градске књижевности у зачецима” није у ствари ни „рационализам” ни „просвећење” у европском смислу: она означава „прве књиге”, прве грађане, прве почетке живота градског, и то са уским територијалним ограничењем. И прве почетке „утицаја” Европе. Од сада ће се сва књижевност развијати у двоструком знаку: као псеудоморфоза, тј. примање туђих облика, и као веза са народним поетским стваралаштвом. Најчистији тип прве је Доситеј, најчистији тип друге врсте је Његош.

Све што би даље следовало предмет је засебне студије, којој овде не може бити места. У том новом осветљењу и „романтизам” добија у нас сасвим друго значење, а не оно европско. И „класицизам” и „реализам” и она сумњива „прелазна доба”, која су испомагала у невољи и која личе на оне „претпостављене а изгубљене прстенове” у ланцу биолошке еволуције, и тзв. народна књижевност, са којом наши историчари књижевности обично не знају шта ће, и све формуле које су некритички и неисторијски биле преношене са Запада – разрешавајући се своје вештачке улоге. И поједини писци и песници добијају свој значај и своја места на потпунији и правичнији начин.

Колико се из ових, само подстицајних и у главним цртама овлаш извучених расматрања види, у историји српске књижевности постоји голема потреба за ревизијама. Општи и битни разлог за њих лежи у томе што се налазимо у времену чија битна обележја нису више несамосталност и пасивност, незнање и ропство, обожавање свега што је западњачко. Време дозвољава Србима да се осврну на своју прошлост мирније, слободније, објективније. Са осећањем потребе да се за прошлост вежемо и са осећањем о будућем стваралаштву које не може постојати без живе прошлости, оживљене на слободан начин и растерећене свега што је спутавало наш бистри, непомућени, родни поглед. Ревизије о којима сам овде говорио захтевају много знања, много труда, много студије, познавање духовне историје уопште. Али, још много више, оне захтевају љубави, вере, поноса: љубави према тлу и предању и прошлости, вере у тле и роднину, поноса који неће дозволити више слепу некритичност.

(првобитно објављено у: ХХ век, 1938, књ. I, св. V; преузето из: Критичка мисао философа и научника, приредио Милан Радуловић, изд. Матица српска и Институт за књижевност и уметност, 1995.)

Владимир Вујић, рођен 1886. у Београду. Гимназију и Универзитет завршио у Београду. Студирао математику и философију. Године 1921. радио као суплент Гимназије у Скопљу, а 1923. код Геце Кона објавио са Првошем Сланкаменцем књигу Нови хуманизам. Од 1928. до 1935. предавао по београдским гимназијама, а од 1935. до 1938. био професор философије, математике и немачког језика у Гимназији у Сремским Карловцима.
Године 1931, опет код Геце Кона, објавио књигу огледа Спутана и ослобођена мисао, за коју је Владимир Дворниковић казао да је “најборбенија књига која је по рату (Првом светском) објављена у нас”. Године 1936-37. објављује превод Пропасти Запада од Освалда Шпенглера. За време немачке окупације од 1941. до 1944. делује у Српској књижевној задрузи, за коју 1943. приређује Лимунација у селу Стевана Сремца.

Заједно са Светиславом Стефановићем сматран представником српске књижевне деснице тога доба.

Објавио многобројне чланке и студије у Просветном гласнику, Српском књижевном гласнику, Летопису Матице српске, Народној одбрани, Времену и Правди. Упоредо са философијом бавио се превођењем (Герхард Геземан, Српскохрватска књижевност и Културне зоне и племена Балкана), књижевном критиком и уобличавањем националне идеологије (пред Други светски рат, православне хришћанске идеологије).

Уочи “ослобођења” 1944. напустио Београд. Других података о Вујићу после 1944. нема. Има назнака да је је једно време провео у САД, а умро у Бразилу.

Извори:

1) Критичка мисао философа и научника, приредио Милан Радуловић, изд. Матица српска и Институт за књижевност и уметност Београд, 1995;

2) Каталог Издавачке књижарнице Геца Кон из 1935., поводом 35-годишњице рада.)

Извор: Српски лист