ЧАС ИЗ ИСТОРИЈЕ НА ГАЗИМЕСТАНУ

Као на опелу професор чека,
Пред костурницом српских јунака,
Да се утиша дивљачка дрека,
Да Сунце гране иза облака.

Професор српску отвара рану,
Сваком је ђаку по Божур дао,
Крвава суза са неба ка`ну,
На месту где је цар Лазар пао.

Од Немањића па до Лазара,
Краљеви подижу манастире,
Од Саве српскога неимара,
До небеса се тамјани шире.

Небесну лепоту косовског лица,
Па све до Хоче Светог Никоља,
На стражи била је Грачаница,
И Газиместан с Косовог поља.

Зар не сведоче Проклетије,
И мошти Светог краља Стефана,
Шиптарска земља Косово није,
Истина пред Богом о том је знана.

Хришћанска Европа одавно мртва,
Српску историју прекраја – мрви,
Сутра ће Париз бити жртва,
Тећиће потоци хришћанске крви.

Европски моћници небо не чују,
Чизмама газе српске Божуре,
У својим недрима негују гују ,
Шиптарске злочине не виде – жмуре

Газиместан је темељ Србије
српско огњиште, гроб прадедова
Истина не сме да се сакрије,
Крвоток српски тече с Косова!

Миодраг Томић
Стублински