ПРОФ. ДР ВИЛХЕЛМ ХАНКЕЛ, УГЛЕДНИ НЕМАЧКИ И СВЕТСКИ ЕКОНОМСКИ СТРУЧЊАК, ГОВОРИ ЗА ГЕОПОЛИТИКУ

Монетарни диктат у режији Европске уније и ММФ-а

Разговор водио и превео: Милан Старчевић

9 март 2012, за ФБР припремио аутор М. Старчевић 

Дужничка криза у Европској унији из дана у дан има све далекосежније последице по светску економију, и не прети само распаду еврозоне, или њеном прекомповању, већ и самом концепту Европске уније. Изјаве челних људи Европске уније, попут немачке канцеларке Ангеле Меркел, да ће крај евра значити и крај уједињене Европе, па чак и изазивање могућих ратних сукоба, па до црне прогнозе велике швајцарске банке „Кредит Свис“ која предвиђа крах евра и то релативно брзо до средине јануара 2012. године, код грађана широм Европе изазива страх због неизвесности даљег функционисања банкарског система, а посебно их забрињавања шта ће бити са њиховом штедњом. Уз све ово поједина светска јавна гласила наводе да банкарском сектору прети нови шок, након што су компаније и штедише у проблематичним земљама еврозоне последњих недеља повукли милијарде евра депозита из банака. Тренутно међу челницима ЕУ тиња тихи сукоб о проналажењу решења за излазак из кризе, па тако на пример председник Европске комисије, Жозе Мануел Барозо, подржава евро обвезнице које омогућавају да се дугови држава распореде на све чланице зоне евра, чему се опет против Ангела Меркел; Оли Рен, потредседник Комисије предлаже „пакет 6“ – шест директива за буџетске дефиците, потрошњу и нивое пореза – уз могућност кажњавања држава које не доведу своје финансије у ред; Председник Савета ЕУ, Херман ван Ромпај, изјаснио се за агресивнију интервенцију Европске централне банке за заштиту евра, чак и ако то значи потпуни губитак суверинетета држава. Сценарија је пуно а времена мало, па се стога „Геополитика“, да би јавност у Србији била што боље упозната са свеукупном светском финансијском кризом, обратила познатом немачком и светском економисти, професору доктору Вилхелму Ханкелу. Овај осамдесетдвогодишњи цењени привредни стручњак  стекао је велико радно искуство радећи као руководећи кадар почетком педесетих година па до половине седамдесетих година прошлог века за неколико угледних немачких банака. Од 1970. године радио је као професор за монетарну и развојну политику на Универзитету у Франкфурту, затим у Берлину, Харварду, Вашингтону и Дрездену. Издао је на десетине литературних и филмских публикација о привредним и социјалним реформама, о настанку и изласку из дужничке кризе, о моћи новца, европској монетарној унији, а истовремено је због свог дугог искуства до сада дао безброј интервјуа за многе светске медије.

Господине Ханкел, један сте од пионира критичара европске монетарне уније. Године 1997, заједно са још тројицом реномираних немачких професора, поднели сте тужбу Немачком савезном уставном суду против споразума из Амстердама о увођењу евра, која, ипак, није била успешна. Шта сте тиме хтели постићи?

-Немачка влада је желела да изведе тако озбиљан корак, као што је увођење нове валуте, без консултовања народа. Против тога смо ми протествовали, не на улици, него на највишем немачком суду. Нажалост, суд је лишен своје дужности. Пресуда није изречена, већ је тужба одбачена, тужбу иза које је онда по истраживању стајало две трећине до четири петине свих Немаца.

Из Вашег погледа како је уопште дошло до дужничке финансијске кризе? Ко су главни кривци? Владе држава, политичари, банкари…?

-Кривац за евро кризу је сама политика европске монетарне уније. Валута и држава иду заједно. Једна валута за седамнаест држава, и уз то још потпуно другачије државе, не може функционисати, као што не може одговарати једно одело за седамнаесторо различитих људи: дебели, мршави, дугачки, кратки… Државе су ту да заступају интересе својих грађана. Европска унија и еврозона нису ни народ ни држава, а надам се да никада неће ни бити, иначе би то, онда, била нова мека верзија Совјетског Савеза.

Слажете ли се самном, ако кажем, да је конструисање Европске уније и евра био увод у свеопшти глобализам?

-Глобализам значи конкурентност а не величину. Најбогатије државе на свету су најмање: Сингапур, Хонг Конг, Швајцарска или Луксембург, најмања држава у Европској унији. Нису гигантни гуштери преживели потоп, али зато јесу нејмањи гуштери.

Можемо ли говорити о систематској грешци економског капиталистичког неолиберализма? Постоји ли алтернатива?

-У неолиберализму су предузећа и тржишта често пута јачи од државе или су је чак окупирали. Овим чином се вређа опште добро људских и грађанских права. Због тога смо ми у Немачкој након 1945. године конципирали социјалну тржижну привреду. Она је на западу Немачке произвела „економско чудо“, јер је слобода привреде у складу са законом (државно стање реда и надзорни закони) била обезбеђена.Тако је престари захтев просветитељског филозофа Имануела Канта извршен. Инвидуална слобода сваког понаособ мора поштовати слободу и право других. Овакав Устав потребују све европске државе. Грешка (скандал!) је у томе што је овај европски Устав од стране бриселског политбироа замењен, па тако кроз Европску унију настаје „евро –социјализам“, који сем еврократа (њеним корисницима) ниједан Европљанин не жели.

У априлу 2010. године препоручили сте  Грчкој, као и осталим проблематичним чланицама еврозоне, да је најбоље за њих да се врате својим националним валутама. Да ли би и остале индустријске западне земље попут Немачке, Француске и Италије требало следити Ваш позив?

-Не постоји алтернатива националним валутама. Једино што се може постићи су уговори са суседним земљама о овим валутама: синдикални девизни курс, тзв. „Bretton Woods“ (систем међународне монетарне политике међу водећим индустријским земљама после Другог светског рата, прим. М.С). Златни стандард, скандинавска и латинска монетарна унија – све су то били синдикални девизни курсеви, а не монетарне уније. Свака држава је задржала контролу и одговорност над својој сопственом валутом. До увођења евра (1999. г), Европска унија је имала овакав систем, наиме, да европски монетарни систем на основи контролише девизни курс јединица за обрадуевропских обрачунских јединица. Од евра би поново била друга европска обрачунска јединица, ако би све земље вратиле својим националним монетама.

Колико би било „болно“ напуштање еврозоне и враћање националним валутама за цео европски простор?

-Ако се рат изгуби он се мора одмах окончати како би били избегнути даљни и бесмислени губици. Ово се односи и на евро, пошто његово тзв. спасавање кошта више од укидања. Ми у Немачкој имамо изреку „боље крај са страхом, него страх без краја“.

Тренутно државе чланице еврозоне покушавају по ко зна који пут да са милијардама тешким евро пакетним помоћима помогну Грчкој да изађе из дужничке кризе. Да ли је то корисно или бесмислено трошење новца? 

-Уштеда услова за Грчку и друге кризне чланице еврозоне су гори од „бацање новца“. Државама се наређује да свој индетитет прилагоде према евру! То је монетарни диктат, који Грцима, Италијанима и другим медитеранским народима узима право на самоопредељење, животне снове, будућност и демократију. Они постају протекторат комисара Европске уније и директора Међународног монетарног фонда. Да сам Грк и Италијан, и не тако стар (осмех), отишао бих на улицу, на место, где демократија у правом смислу речи настаје.

И друге државе у свету су презадужене, као на пример САД,  Јапан, Италија, Француска, Шпанија, Португал, Ирска… Време истиче, већина грађана је узнемирена, и пита се хоће ли ускоро доћи до тоталног привредног колапса. Шта им поручујете?

-Претећи провредни колапс се не може избећи у овом „свету“, него само са националним економијама. Будемо ли се вратили њој и спроводили разумну политику, тада неће доћи до слома светске економије. То је након Другог светског рата била велика идеја Џона Мејнарда Кејнса са системом „Bretton Woods“. Нажалост, САД су са долар инфлацијом злоупотребили, а некадашњи Совјетски Савез спречио, да тадашњи светски монетарни систем буде проширен на њихове сфере утицаја. Пре или касније – после колапса евра и долара – народи ће се вратити овом систему, надам се у изворном облику, по замисли Џона Мејнарда Кејнса, без долара или неке друге националне резервне валуте, већ на основу неутралних јединица за обраду, увођењем „специјалних права вучења“, коме је Кејнс био дао мање техничко име „Bankor“.

Поједини екомисти из света тврде да је Немачка захваљујући економској кризи добро профитирала. Делите ли ово мишљење?

-Како Немачка може профитирати од валуте, која је до тога довела, да је морала да се одрекне јаке своје националне монете марке и још је кредитну предност на свим државама, осим Швајцарске, изгубила? Две трећине немачке штедње су од увођења евра инвестиране у иностранству са тежиштем у еврозони, и од тада недостају средства у земљи у области инфраструктуре, образовања, здравстеног и социјалног система. Извозни вишкови могу бити добри за експорт предузећа, али не за привреду. Она се одриче робе и капитала и добија зато папирни новац: евро, долар итд. Бајку о „предности“ трговинског суфицита је наука још пре двеста година одбацила. Довољно је за једну земљу када извози да може да плати своје увозе и дугове. Међутим, у Немачкој се како у политици тако и у привреди ( и код ЕУ заговорника) и даље верује бајци о извозном вишку.

Када прочитамо наслов Вашег новог документарног филма „Био некада евро“, долазимо до закључка да више не верујете његовом опстанку или боље рећи да је он већ прошлост. Хоће ли се ускоро појавити нова европска валута?

-Евро је убедљиво доказао да Европи не треба европска монета, напротив, неопходно је толико валута колико држава, и ове се валуте могу повезати путем „европског Bretton Woods“ (синдикалним девизним курсем). Сваки корак преко тога доводи до сукоба, свађа и незадовољства у Европи, као што је то тренутно случај!

Геополитика, број 47, децембар 2011.