Петровић: Победа „српског кандидата“

Драган Петровић

Током 90-их година 20. века Русија се нашла у новом геополитичком окружењу и са наглим прелазом у неолиберализам Јељцинове епохе. Доминација нових либерала попут Чубајса, Њемцова, Јаковљева, Гајдара катастрофално се одразила на друштвену, политичку и међународну позицију Русије.

Јељцин и млади неолиберали, као и читава политика Кремља, добијали су неупитну подршку званичне (а и оне незваничне) Америке и Британије. Чак и када је Јељцин наредио да се пуца из тенкова и топова на легално изабрани парламент своје земље и када су из срушеног Белог дома вађене десетине лешева убијених руских парламентараца, аплаузи Јељцину нису јењавали. Напротив, појачавали су се у „име одбране демократије“ и заштите правне државе.

Када је Владимир Путин преузео кормило земље, почетком 2000. године, наишао је на тешко стање, практично у свим областима. Следећих година, упорно и постојано градио је нову Русију и обнављао руско друштво практично из блата, и резултати су постали све убедљивији и видљивији: од прекида дезинтегративних процеса и сепаратизама у земљи, преко снажног јачања привреде, извесног побољшавања животног стандарда и позиције нижих социјалних слојева, до пораста наталитета, односно побољшања демографске структуре руског друштва.

Русија је поново постала сила чија се реч поштује у међународним односима, чему посебно доприноси и снага њене армије и анулирање дугова. Русија показује спремност на дијалог и компромис, што није значило и априорно попуштање, што се, на пример, види у принципијелном ставу о суверенитету Србије и проблему Косова и Метохије, и ставу према Сирији. Политичка и општедруштвена подршка Путину у бирачком телу Русије веома је велика, већа од ионако натполовичне подршке коју ужива његова, владајућа партија Јединствена Русија.

А какав је насупрот томе став званичне и претежно оне незваничне Америке и Енглеске према Путину? Путин не само да не добија аплаузе који су некада били резервисани за Јељцина, већ добија снажне и разнородне критике за „недемократију“ и вођење Русије, које очигледно није по вољи тим западним круговима. Ти центри моћи отишли су и значајан корак даље, дајући отворену подршку снагама које су биле против његовог избора за председника државе, да чак делују ванинституционално.

Шта за Србију може да значи ова победа Путина? Сигурно много, или како изјављује лидер СНС Томислав Николић, „ово је победа српског кандидата у Русији“. Из Москве очекујемо наставак подршке територијалном интегритету Србије и у многим другим питањима, а у том правцу је важно и да сагледамо шта је све то ова власт у Србији последњих месеци (и ванинституционално) потписивала „на путу за ЕУ“. Посебно у вези КиМ.

Јер, све оно што није у складу са актуелним Уставом земље и што угрожава њен територијални интегритет, не би смело да опстане у пракси и пред легитимним органима ове земље. Посебно ако у Србији победи „српски кандидат“.

Аутор је виши научни сарадник у Институту за међународну политику у Београду

Извор: Правда