Трогодишње близанце Матију и Милицу чува 32-годишњи отац Иван Ристић уз помоћ свог болесног оца Власте у селу Жбевац код Бујановца, на крајњем југу Србије.

05. 03. 2012. Д. Ђорђевић – Вести

Децу је мајка напустила када су имала седам месеци и више их никад није посетила и видела. Једино што им је оставила, пре одласка у родни Банатски Карловац, јесте презиме свог првог мужа.

– Ми не знамо шта је година бебе, како ви кажете, али знамо шта су године беде. Живимо од социјалне помоћи и дечјег додатка, а то је око 17.000 динара. Чувам децу сам, бринем о њима, само лети идем по селу да исцепам дрва за бедну надницу. Ни тада не могу цео дан да седим ван куће јер деца су ми на првом месту – почиње своју тужну причу Иван.

Бившу супругу Слађану је упознао у Београду, док је радио као радник грађевинац. Живели су заједно, добили децу и вратили се у Жбевац крај Бујановца.

– По наговору њених родитеља напустила нас је, нису могли да се помире да се удала за „Шиптара“, а имала је децу из првог брака, па су успели да је помире са првим мужем. То је, ипак, њена одлука, али је несхватљиво да се никад није заинтересовала да за децу макар пита телефоном, а камоли да дође и види их. Мада, сада, после свих мука, боље да не долази – каже Иван.

Нису се венчали и деца су уписана под њеним презименом Стингу, које је, како каже Иван, остало од бившег супруга. Покушао је да то промени, али прописи су неумољиви, захтевају сагласност мајке коју не могу да нађу и доведу у Бујановац.
– Немам паре ни за хлеб, а камоли за нешто друго, па како да решим презиме деце и све остало када су тамо на власти Албанци, а за њихове чиновнике као да не постојимо – истиче Иван.

Иван Ристић са Матијом и Милицом

Сваки динар који прими оде на храну и памперс. На пелене оде 4.200 динара месечно. За остало не стиже, скупоћа убија.

– Немамо имања, а и да га имамо ко би га радио. Ту поред куће је баштица, па ако роди нешто, добро је. Имамо једну козу и млеко дајемо деци. Купујемо све, од брашна до пасуља и кромпира. Волим да деци нешто купим да боље поједу, па пратим акције у продавницама. Тако купим бананице од пет динара, „смоки“ од 10 динара, кекс и супе, наравно најјефтиније. Милица руча са нама, а Матија неће. Он само кекс и да је кашасто. Купим кекс, али не могу увек ни кад је јефтин, нема се, бре, људи – уздише Иван.

За одећу и обућу немају новац. Деца носе старе ствари, добијају их од људи из села, када њихова деца прерасту. Иван носи оно што се затекло од пре десет година.

Поклон са бувљака

– Летос ме био мерак да деци купим нешто ново, да их обучем и гледам их како се радују. Отишао сам на пијац и купио од Цигана на бувљаку по једне кратке панталонице и мајицу. То ме је коштало читавих 1.400 динара. У радњу са дечјом робом никад нисам ушао. Где да улазим, па то није за обичну децу. Ко зна шта све има, али нећу да гледам, нећу мука да ме једе – каже Иван.
Његов отац Власта носи поцепане блузе и кошуље. Радио је док је могао као обичан радник, право на пензију нема. Нервни је болесник, али новац за лекове нема. Унучићи су му најбољи лек, не одваја се од њих.

Ристиће брине немар државе јер нико није дошао да их пита како им је, како су деца, шта им треба, да ли су икада видела чоколаду, банану, поморанџу. Све то је за њих недостижно, осим чорби, пасуља, кромпира, пита… Да их неко пита да ли су гола и боса, да ли имају зимску одећу и обућу? Да ли је неко дошао да види да Милица спава на старом душеку са дедом Властом, да се покривају поцепаним ћебадима које су нагризли мишеви? Матија спава у кревецу на простирци без навлаке, покривен старим ћебетом, а Иван у суседној соби где је један расклиматан кревет и где се због хладноће покрива поњавама и старим капутима.

– Ко да нас посети, у бујановачкој општини социјални радници су већина Албанци, они би били срећни да не постојимо, да изумремо. Они наши, којих је мало, само гледају себе, да се додворе Шиптрима и уграбе нешто. Нема спаса за нас обичне људе који не можемо да побегнемо у Врање. Живимо у кућама које су градиле наше деде, које време докрајчава – прича Иван.

Каже да се он и отац осећају Србима само пред изборе.
– Тад долазе и Курте и Мурте. Сада почињу да долазе у агитацију да им обезбедимо власт у шиптарским столицама где ће наћи мало масти и сласти, а нису се сетили да за Нову годину дођу и донесу пакетиће деци. Видим, носе деца из школе, обданишта, ко зна одакле, а за моју нема. Пуне ми очи суза, дођем кући шта да им понудим по једну бананицу од пет динара – уздише Иван и нервозно пуцкета прстима на рукама.
– Нека су деца само жива и здрава наћи ће свој пут. Да ли у овој држави или некој другој није битно. Ми немамо осећај припадности никоме – испраћају нас Иван и Власта.

ПОМОЋ:
Поштовани читаоци, уколико желите да помогнете породици Ристић можете да пишете нашој рубрици Хуманитарни мост на адресу ssarajlija@frvesti.com.