05.03.2012. ФБ страница Živojin Ćelić (Живојин Ћелић)

Постоје, ваљда, тихи дани у животу свакога човека… наиђу, тако, чини се без разлога, и без куцања провире у оно сакривено у Људском Бићу да одтихују своје…Обишао сам многа необична места на овом “земљином шару“, сретао многе људе који потичу из даљина супротстављених једни другима свакојако,али још нисам чуо да код неког народа постоји Празник Тишине у коме су сви који су икада постојали у роду ономе баш у оном једноме дану поново присутни и заједно додирују Вечност дубоким садржајем једномислене Тишине…

-Данас ходамо т и х о . . . – говорила би бака тамо негде у моме детињству будећи ме на данашњи дан да би поранили на Свету Литурђију па код деде на старо гробље поред цркве,да под оном самониклом шљивом одћутимо своје…Обично би, када би залазили под сенку квргавог дрвета палила свећицу уз сиви камен и чучећи му при узглављу препричавала догодовштине из краја као да је и Он ту, мало невидљив додуше, али га то, мени онда, није чинило мање присутним! Само Тога Дана њена је ћутња била једнако речита као оних других када сам морао да му “станем у ноге да ме види“ слушајући све што би му изговарала и допуњујући је ако би кога или шта изоставила…

– Данас се не говори много… – имала је обичај да ме опомене док сам ходајући кроз башту гледао у суседно двориште да ли се између баба Косовкиних тараба зацрвенело о н о цвеће… Само тога дана би баба Косовкин муж Јован пролазио нашим сокаком без певања…а по његовом смо прелепом гласу сви из краја знали када се одлази на посао а када је време ручку… Јован јорганџија је, кажу, правио најтоплије и најмекше јоргане… Жутокос и мршав, са вечито избоденим прстима, подсећао ме је онако сивоок на неког од безбројних светаца из Пантелејске цркве под којом је жуборио лековити извор за људе оболеле од слабовидности… И

ево,као потврда о н е Тишине из далеког детињства,од раног ми се јутра прикрадају неке сени: ходају кроз полумрак зоре која се напрегла да сване: тихе као праве сенке шуњају се заједно самном кроз Видовданску Тишину и опомињу ме својим безгласјем да се данас говори тихо…и, можда не само у мислима, још једном се босим ногама прошетах кроз бакину башту, преко клизавих облутака од росе и провирих у баба Косовкино двориште да видим је ли се зацрвенило о н о цвеће…

O Видовдану,

лета Господњег 2011-тог