Ову годину председник Србије Борис Тадић прогласио је годином беба што је обрадовало родитеље или оне који то тек намеравају да постану, јер су помислили да ће држава припомоћи на сваки начин.

04. 03. 2012. Н. С. Прерадовић – Вести

Није прошло ни месец дана а запљуснуо нас је нови талас поскупљења пелена, дечјег сапуна, крема и беби-хране. С друге стране, из надлежних министарстава поручују да ове године неће бити повећања дечјег и родитељског додатка, као и да не постоји могућност смањења ПДВ-а и царина на беби-производе. А председника се још нико није сетио да пита шта он подразумева под годином беба.
Залуд што је октобарски попис становништва показао да нас је све мање и да се парови у Србији све ређе одлучују на потомство, држава не чини готово ништа против беле куге. Сваке године изгубимо по једну варошицу од 30.000 становника јер умре око 100.000 људи, а заплаче око 68.000 беба. Статистика каже да ће нас уколико се настави овим темпом, за 50 година бити милион и по мање, а за 250 година можда нећемо постојати као народ, па се можда и оствари Креманско пророчанство о свим Србима под једном шљивом.
Просек старости наших грађана је 41,2 године, што нас сврстава међу најстарије народе у Европи, али и свету. Још пре четири године усвојена стратегија подстицаја рађања је само мртво је слово на папиру, јер и даље само труднице у Београду и Новом Саду имају плаћено трудничко боловање у пуном износу плате, док у остатку Србије примају само 65 одсто.

Колико смо далеко од каквог-таквог стандарда показује пример скандинавских земаља. Наиме, Данска, Шведска, Финска и Норвешка увеле су обавезно плаћено одсуство и за све новопечене очеве. У Србији се исплаћују само родитељски и дечји додатак и накнада зарада за породиље.

– За остале мере подстицаја рађања нема новца. Стратегијом је предвиђена једнократна исплата родитељског додатка, али да би се то испунило потребно је четири до осам милијарди динара годишње. Због тога се родитељски додатак једнократно исплаћује само за прво дете и износи 31.782 динара, док се за друго, треће и четврто исплаћује у 24 једнаке месечне рате – објашњавају у Министарству рада и социјалне политике.

Да су у Србији лоши услови за подизање детета потврдило је и истраживање које је недавно спровео портал Бебац. Пелене су јефтиније у Европској унији него у Србији. Стога је Бебац још пре пет година покренуо иницијативу да се ПДВ на опрему и храну за бебе смањи са 18 на осам одсто, али све се завршило на обећањима државе да ће размотрити њихов предлог.

Драгана Соћанин, председница Удружења Родитељ, подсећа да је потребно најмање 600 евра за куповину најосновније опреме за прво дете, док је по ценама пелена и стварчица за новорођенче Србија најскупља у Европи.

– Плашим се да се „година беба“ не искористи само у предизборној кампањи и да од свега не буде ништа.

Жене су најугроженија категорија у Србији, сматра економиста Мирослав Здравковић.
– Ако није родила дете, тешко да ће је ико и запослити. Ако затрудни, остане без посла. Верујем да би помогло када би држава давала 30.000 динара месечно женама које су незапослене, а међу њима је највише жена са села. Рачуница каже да то није превелики трошак. То би било око 14,4 милијарде годишње, што је један одсто наше јавне потрошње или пола процента нашег БДП. Потребно је кроз директну подршку издвојити најмање један одсто БДП да бисмо само зауставили пад броја новорођених – каже Здравковић.

Професор социологије породице на Филозофском факултету др Анђелка Милић објашњава да овај процес већ дуго траје код Срба.

– Образац ниског наталитета почео је у Србији још у 19. веку с појавом веће урбанизације и освојене државне самосталности. На то се надовезују ратови, индустријализација, одлазак становништва из села у градове, запошљавање жена, веће образовање, урбани менталитет, одлазак младих у иностранство – наводи узроке пада наталитета професорка Милић.

Економиста Александар Стевановић сматра да број становника није смањен само због сиромаштва.

– Српско друштво пролази, као и све друге земље, кроз демографску транзицију. Да је сиромаштво разлог, у Африци не би било живих људи. Муке с наталитетом имају и Немачка и Италија које су доста развијеније. Није ствар у сиромаштву или државној подршци – каже Стевановић.

Бити родитељ скупо је и у Босни и Херцеговини. Најјефтинији дечји креветац је око 80 евра, најјефтинија колица око 100, а постељина, пелене, бенкице, капице, чарапице, флашице, цуцлице, коштају додатних 200 евра. Комплетна скромна опрема за новорођенче кошта око 700 евра. Већина мајки одлучује се на што скорији повратак на посао након порођаја.

Није им замерити јер кутија млека за бебе кошта пет евра. Подршке родитељству у БиХ нема. Демографи упозоравају да је пре педесетак година свака мајка у БиХ рађала петоро деце, а сада на сваку мајку долази тек 1,3 детета, а прираштај испод двоје деце по породици недовољан је за обнављање генерација. Према неким рачуницама у наредних 10 година број становника Српске биће смањен за око 80.000 људи.

Демографска слика суседне Хрватске је такође трагична. Сваке године нестаје 11.000 људи, град величине Плоча, а од претпоследњег пописа становништва из 1991, до пописа из ове године је 150.000 људи мање. Дете и у овој држави кошта много, а само на пелене у првој години треба потрошити око 660 евра, а исто толико и на млеко, уколико мајка не доји.

Од неопходних ствари, родитељи наводе и скупа колица „три у један“ која коштају 920 евра, креветић је око 330 евра, одећа око 200 евра, козметика око 130 евра… Стручњаци упозоравају и да се деца жртвују због каријере или једноставно да би жена имала посао. Свака трећа жена старости од 30 до 39 година нема деце, а по том питању највише пате запослене жене у финансијском сектору. Оне су често под утицајем ненајављених прековремених сати или непостојања фиксног радног времена, због чега тешко могу ускладити приватни и пословни живот.

Срба ће 2050. бити као 1950.

Вероватно нико никада неће успети да израчуна колико је Срба живело од 9. века, када се први пут помињу, до данас. Средњовековне српске државе (Србија и Босна) нису имале ни пописе ни процене, пишу београдски медији.

До успостављања турске власти, становништво су пребројавала само поједина манастирска властелинства, али скоро ништа од тога није сачувано. Такође, 17. и 18. век остали су „мрачни“, са веома мало података о било чему.

Београд расте

На првом попису, 1834, Београд је имао 7.033 становника, да би се тај број само две деценије касније буквално удвостручио. После Првог светског рата српска престоница има 111.739 људи, а четири године после Другог рата 634.003. Милион је „прескочен“ почетком седамдесетих. По попису из прошле године, главни град има 1.639.121 житеља, а у централном делу живи 1.154.589 људи.
Једине озбиљне процене су да је у периоду пред велику кугу 1345-1353. на целом Балкану живело око 4,5 милиона људи – Грка, Арбанаса, Срба, Латина, Бугара… Далеко гушће су насељене области на југу и градови Цариград и Солун. Куга је однела између једне четвртине и једне трећине становништва.

По речима историчара Синише Мишића, професора београдског Филозофског факултета, до демографског пораста српског живља долази од друге половине 11. до средине 14. века. То се примећује по томе што масовно уз села ничу засеоци и расте број крчевина на којима се сеје жито. Али нико не „оперише“ никаквим бројкама.

Осим куге, Србе у 14. веку десеткује и слаба држава после смрти цара Душана:
– С једне стране, на српске земље упадају Турци, пљачкају и пале, влада глад. С друге, 30 година пламти унутрашњи рат и цветају сукоби између обласних властелина.
Тек понешто о томе колико нас је било пре, рецимо, шест векова показују турски дефтери (пописне књиге). Али они обухватају само становништво које плаћа харач, и то мушке главе изнад 16 година, носиоце домаћинства, али не пописују ни градско становништво, нити тада повлашћене категорије.

Ипак, историјска демографија установила је формулу како проценити број становника на основу пописаних мушких глава. Тако се рачуна да на једног пописаног мушког пореског обвезника долази четворо које он издржава. Тим принципом дошло се до процене броја становника на појединим територијама. Рецимо, област под влашћу Бранковића (Косово и Метохија, Пештер и Горње полимље) имала је 1455. најмање 70.000 становника.

Браничевски субашлук имао је 1468. око 60.000 душа (народ се пред Турцима селио са Косова у Браничево). Област Полимља, између 1475. и 1485, имала је око 30.000 становника, али рачунајући и харачлије и Влахе. Хумске земље (од Цетине до Требиња и Гацка) имале су око 60.000 житеља.

Кад се обраде сви сачувани турски дефтери, знаће се оријентационо колико је средњовековна Србија имала људи. Неки пројекти су већ у току и рачуна се да ће истраживања бити завршена за пет-шест година.

Великих градова пре најезде Османлија било је на Косову, а највећи је био Ново Брдо, који је имао око 10.000 житеља. Био је то једини озбиљан град у унутрашњости Балкана – рударски центар величине Дубровачке републике. После њега, значајан рударски центар била је Сребреница, али са далеко мање становника. Најразвијенији град без зидина, такозвани град-трг, био је Пријепоље, са око 800 кућа и 2.000 становника.
– У односу на западну Европу било је то патуљасто насеље, као и већина српских насеља у то доба. Мноштво њих није имало више од по пет кућа. Било је и нешто већих села са 40 до 60, а велика села са више од 80 кућа била су ретка. Све до краја 15. века, преко 90 одсто Срба живи на селу. Турци и муслимани живе у градовима. Чак и Призрен, који је у 14. веку најразвијенији трговачки град, аграрна је средина – каже Мишић.

Од почетка 17. века Турска није више оно што је била, дефтере раде у Цариграду, преписују их и они не одговарају реалном стању, објашњава овај професор, и додаје да је први српски попис, али налик на турски дефтер, спровео кнез Милош Обреновић, 1834. Први прави попис целокупног становништва Срби добијају тек 1860.
Између 1815 и 1833. Београдски пашалук се простирао до Ариља, Трстеника и Ћуприје, подсећа Иван Маринковић из Центра за демографска истраживања при Институту друштвених наука.

– Пред Први српски устанак, 1804. године, Београдски пашалук има око пола милиона људи. Осим Срба, ту су и Власи и Роми, а у мањем броју Бугари, Цинцари, Грци, Јевреји и Руси. Турци су третирани као странци – каже Маринковић.
Према писању Вука Караџића, процене су да је 1813. на том подручју живело 533.000 становника. Попис из 1834. бележи 678.192 људи, од чега 99 одсто чине православци.

Две деценије касније, каже Маринковић, било их је 998.919. Милион „је пребачен“ још пре Берлинског конгреса. Тако 1874. Србија има 1.353.890 душа. У том периоду Београдском пашалуку су присаједињени Лозница, Ивањица, Рашка, Крушевац, Књажевац, али не и Ниш, Пирот, Прокупље, Нови Пазар…

После Берлинског конгреса 1878, до Првог балканског рата, „пристижу“ и Ниш, Врање, Пирот, Куршумлија, а касније Неготин, Зајечар, Босилеград, Димитровград…
На почетку 20. века у Србији живи око 2,5 милиона људи, а пред балканске ратове близу три милиона. После Првог светског рата, упркос великим људским жртвама од 1.250.000 људи, више је становника него икад пре – 4,8 милиона. Разлог је једноставан: територија је већа за Војводину и Косово. С Војводином долази око 1,5 милиона нових душа, а с Косовом око 900.000 …

Пред Други светски рат Србија је имала око 6,5 милиона људи, а толико је остало и пред судбоносно „не“ Стаљину, иако је од 1,7 милиона жртава за време рата највише страдалих било српске националности. Али у Србију се досељавају из неразвијених крајева, расте наталитет…

Данашњи број становника (ако не рачунамо Косово) – 7,2 милиона, имали смо почетком седамдесетих. Бројке су расле до почетка деведесетих (до 7,8 милиона), а од тада су у константном паду.

Али како истичу наши саговорници, као што су много људи однели ратови, куга, дифтерија и друге епидемије, тако је и пораст популације у вези пре свега са миграцијама и ширењем територија, а не с високим природним прираштајем. Како ствари стоје, ситуација се по том питању неће поправити – процене су да ће бити све горе. До 2050, кажу најоптимистичније демографске процене, биће нас око шест милиона.

– Тада ћемо бити на нивоу после Другог светског рата, што значи да се за сто година нисмо померили ни корак напред – закључује Маринковић.