САРАЈЕВО – Посебно одељење за ратне злочине Тужилаштва БиХ подигло је данас оптужницу против пет особа због ратних злочина над српским цивилима у логору Дретељ у Чапљини, у Херцеговини.

02. 03. 2012. Бета

Оптужнице су подигнуте против Срећка Херцега, Ивана Медића, Марине Грубишић Фејзић, Ивана Зеленике и Едина Буљубашића.

Они се, између осталог, терете да су у мају 1992, у својствима управника логора, стражара или припадника формација Хрватских одбрамбених снага (ХОС), починили ратне злочине над више стотина цивила српске националности са подручја Чапљине, Мостара, Љубушког, Стоца и других места.

Цивили су били противзаконито заробљени и држани у нечовечним условима у логору Дретељ где су злостављани, премлаћивани, сексуално злостављани и мучени на изразито понижавајуће начине.

“Више особа је умрло од последица злостављања и премлаћивања, а некима се након одвођења из ћелија, губи сваки траг”, наводи се у саопштењу.

Оптужени се терете да су починили кривично дело злочин против човечности.

Оптужница је прослеђена на потврђивање Суду БиХ, саопштено је из Тужилаштва БиХ.

**********************************

у наставку додатак ФБРедакције: извор интернет

Логори за Србе – „Дретељ“

„За оне који су убијени, за нашу дјецу, због истине…“

У мају 1992. ХОС, састављен од Хрвата и Бошњака, оснива логор Дретељ код Чапљине, у коме су затварани искључиво Срби, цивили из долине Неретве. У њега су довожени Срби из других логора: Љубушког, Мостара, Плоча, Метковића…

Међународни Црвени крст регистровао је 230 жена, дјеце и мушкараца. Тачан број затворених и убијених цивила, никада неће бити познат…

Бокић Миливоје-кипар: Логор „Дретељ“ основан је 05. маја 1992. године. Први затвореници у логору су дотјерани… доктор, доктори Кузман и професор Екмечић Момо са њима. Да би Кузмане 14. маја извукао њихов колега из Чапљине и они су пошли према Стоцу да иду око пет километара даље. Ту су заклани обадвоје и Душка и њен супруг. Наводно, ја сам податке добио од, из стожера од Хрвата, да су их заклали муслиманске јединице. А ја немам појма ко је, тако се десило. Из Липна, први логор за Србе је основан у Липну, код Љубишког и послије једног извесног времена пребацили су те логораше из Липна у Дретељ. То што се дешавало у Липну и Дретељу, то је уопште неразумно. Јер, човјек не може да разумије шта су то радили све тим људима. У Липну су правили скалпове људима, на глави, одсјецали језик, крстове на лијеђима, палили руке, со им давали да цркавају од жеђи. И тако. То су мени испричали све ти људи који су били у Липну и пребачени у Дретељ. То су ми у Дретељу испричали. Ови из Габеле, из Дретеља, који су били у Липну, појединим њима не бих хтео да помињем сад имена. Мислим да не би људи се нашли увредом ил’ неким другим. Ал’ оно што су мени испричали, што сам ја ставио у запис мога дневника, људима су клине од ексера, и клине од дрвета забијали под нокте. То је кажу за вријеме турцизма. А ако је за вријеме турцизма, не моремо се сјетити, па су и на Голом отоку то радили, забијали клине под нокте и канту гована стављали људима на уста. Ал’ то је било брат брату, а овде је…знамо и шта је по националној страни било. Према томе, не само то што су радили људима, но су подизали, па га баце доље, па му бубрези поодпадају. Па замислите кад узму бајонет па исплази језик, па му просјеку језик. Па замислите дође…то је радио Иван Медић неки, звани Поскок, који је, сад се крије по Хрватској, негде. Тако сам чуо, наравно. Те муке које су рађене људима, просто је немогуће. Ја исто тако, сам добио јако доста удараца, поломљених ребара, оштећене кичме. Јер тамо је било људи таквих, то су били такве организације…да је…мени је тешко и причати, а камоли то замислит да се може урадит. Састављање људи да пасу траву, састављање људи да оно што пишају преко ноћи, пију ујутру. Да…има један случај који је се десио једном човјеку, да је морао властита своја говна да поједе. И то је било. Доведу неку керушу тамо, па да је љубите, да извинете дупе, и тако даље. Мислим, ово све треба отворено рећи, због тога да се зна, да и они ко је тај злочин радио дође пред лице правде. Зато сам и јуче пристао да будем један од оних који је дао изјаву, шта је…овој шведској, норвешкој полицији. Па и раније, прије некол’ко мјесеци данској полицији, јер су ухватили троје тамо. У сваком случају ћу прихватити све оно што је тачно и што је истина. И ја сам то што сам прибиљежио у мој дневник, јер да нисам прибиљежио, не бих могао данас ни да говорим о томе. Било би сасвим нешто друкчије. А пошто имам те податке, онда могу и да говорим.

Цимирот Слободан: Е, ко се надо да ћу икад доћ овде. А успомене…много ружне. Петнаест година мислим да је било прије, мислим ако сам ја добро запамтио 05. јула су мене ухапсили. Значи, прошло је, значи петнаест година. Она некаква, није то права размјена била, него покупи нас двије три стотине и нас је превезао брод из Плоча у Зеленику. И у Зеленици, куд ко. Тако сам ја завршио и моја жена и син.. у Дретељу сам био око педесет дана. Из Дретеља смо изишли, мислим да је било 16. августа. Па су нас пребацили само ту, у други затвор гђе је била касарна, ваљда су је звали Грабовина. Ту смо били једно, ала мјесец дана, па онда у Љубишко. То је некаква класична тамница била, ваљда из Аустро-Угарске. Ту су услови немогући били. У једној просторији гђе сам ја био, рецимо два са пет метара, четрнаест је нас лежало, свега три ћебета је било и покривач и простирач. Кад се ишло из Чапљине било је са лијеве стране, зграда на спрат. Ту је била команда.
Возач: Је л’ то то Слободане?
Цимирот Слободан: Ово не може бити никако. Ово овде. (Пролазе колима кроз град)
Возач: Ово није? Је л’ то? (заустављају ауто испред једне капије)
Цимирот Слободан: Може бит, али не вјерујем ни да је и то.
Из ове кафане, које прије није било, виђевши камеру, излетили су чувари…

Цимирот Слободан: Имао сам жељу да на лицу мјеста, екипи која ово снима у Дретељу покажем, шта се дешавало и у којим објектима. Прошли смо тамо, неки непознати људи су нас спрјечили из нама непознатих разлога, да се на лицу мјеста то сними. Јасно је као дан зашто су то урадили. Покушавају да прикрију истину. Нас сасвим још увјек довољно живих има, да кажу истину шта се дешавало у Дретељу 92. године. Дешавало се, да смо мучени на све могуће начине, које данашњи ум не би могао да разумије. По мом сјећању, које сам ја видио, мушких је било око стотину и двадесет. А женских, по причама неких, око седамдесет. Већину времена смо проводили једни наспрам других. Ја лично нисам видио шта се у женском ђелу, али сам видио шта се догађало у мушком ђелу. Имао сам лично, прилику да видим како је настрадао Божо Балабан. Иницијатор убијања Боже Балабана је неки, представио се барем тако, поручник из бивше Југословенске народне армије, из Зенице је био. Рекао је нам име, и како му је име и презиме, ја сам то већ заборавио (док он то прича, на екрану се појављује фотографија младића по имену Един Буљубашић). Па је човек напредовао у капетана Збора народне гарде и у капетана ХОС-а. У неко глухо доба ноћи дошли су, на челу са њим, он је као, у то вријеме био управник. И неко је изд’о Божу Балабана да је непослушан. Подузете су такве мјере да су га довели на брзину у послушно стање. Шта је било послушно стање? Кад је изнемогао тражећи помоћ, да види њиховога претпостављенога, није успео да види претпостављенога Блажа Каљевића, који је био, барем по његовој причи, генерал у ХОС-у. ХОС је био усташка организација. Ту је близу мене изубијан и испребијан, и онда је пренешен на супротну страну те хале. Хала је била, није се могла ту ни стока затварати, гђе су људи затварани. Превели су га, односно пријенели га на супротну страну, тамо га везали за решетке, руке му везали и ланцем за решетке. Кад су га разапели он је још био тад жив. А кад је престао да даје знаке живота, онда је одустао свак од њега, ујутру су га покупили и однијели. Шта је даље било, ја не знам. На супротној страни, у другом хангару била је његова жена, ако се ја добро сјећам, звао је он ту жену, Јелена ил’ некако тако. Она се није одазвала нити је вјероватно, смјела да се одазва. Шта се дешавало у том моменту, онај, човјек је крупан био и много је галамио приликом млаћења. Да се то не би чуло даље нас су гонили да пјевамо пјесме усташке, колико је могуће више да подигнемо глас. Ала да не би чула тамо његова жена и остале жене шта се ’вамо дешава. Чуло се, засигурно се чуло. Све се то дешавало у глухо доба ноћи. А по њиховим правилима, иза осам сати, односно двадесет сати навече, није им’о право нико да уђе, али они су потписали правила, а сами су их кршили. Улазили су у хангаре кад су хтјели и радили су шта су хтјели.

Бокић Миливоје: Божу Балабана су довели 02. августа у логор Дретељ, са својом супругом и још некима. Божо мало није…имао је зета Хрвата, па је мислио да ће га то спасити. Ми смо му говорили да иде по позиву, оно што га зову, јер су тамо биле тројке, петорке које су долазиле да нас пребијају. Свака два сата је долазила једна група која нас је тукла. Па када је дошла та група, онда обично млади, који стигну онда испребијају њих. Па је та група дошла на прозор, увече, и тога Божа покојнога, звали да изиђе. Ми му говоримо: Иди Божо, и ми смо излазили, мораш. Није хтео. Командир затвора је донио кључ, откључали су врата, ту је тај Винко приморац са својом клапом, која је…односно тим разбојницима ушао. Божа су извели на улицу. Са обичним штапима лупали док није дош’о крају. Онда су га унијели унутра у хангар, наравно наши по наредби њиховој. Они су му везали руке о о хангар. У хангару, ове шипке које су у прозорима. Тако да је Божо ђеловао као Распеће Христово. Тад ме подсјетило то да је то чисто Распеће, које сам и ја ето, правио једне прилике. И тако су га лупали све док није издахнуо. Софија, жена, била је преко пута у другом логору, жене су биле. Ујутру су дошли и ћебе донијели, наши људи наравно, са њима, помогли, изњели Божа, однијели, ђе су га сахранили, не знам.

Цимирот Слободан: Контактирање на њихове очи је искључиво било забрањено.. могли смо само да контактирамо, кад нема нико од тих, мучитеља, како би их све назвао. Пошто су прије мене у Дретељ дошли, похапшени Чапљинци и около Чапљине. Мислим да би неко требао да дође и да каже, знали су мучитеље, засигурно. Ја, из Мостара, од њих никога нисам познавао. Најгора је ствар што су сви они имали неке надимке. Рецимо, ја сам имао прилику да сретнем унука Макса Лубурића. (На екрану се појављује тескт Ахмет Макитан). Тако се представљао. Момак је уадарао немилице. Касније смо открили да то није унук Макса Лубурића, него је им’о надимак Макс. Рођен је негде у околини Стоца. Био је муслиман засигурно. Највећа је мука била што смо, по потреби требали да идемо код љекара, а ко је отишао код љекара враћао се у горему стању, него је ишао до њега. Зашто? Зато што је љекар имао на свом радном столу калашњиков и пиштољ. Послије његова прјегледа, била је екипа која је чекала на излазу, која је премлаћивала до изнемоглости.. тако, после не знам колико дана нико није ни жељио да иде код љекара. У том хангару је некад било гориво и мазиво бивше ЈНА за читаву Херцеговину. Подови доле су били потпуно црни, ко зна колико је дуго то кориштено и нормално је да су били црни. Ми смо директно спавали без покривача и простирача смо спавали на таквој подлози.

„Дретељијада“ – Из дневника Бокић Миливоја

Нас је пуно у смртној кошници
у сузи, земља проклетија,
крвљу нашом опијена.
Крвави су њени своди
ћелије су страшне њене
нашим телом затрудњеле.
Провалије срамног врења
проклета су уста њена
она ждеру наша тела.

Цимирот Слободан: Шта је било у женском дијелу, вјероватно да је исто било. Нама није било дозвољено тамо да улазимо. И те женске, ја сам их некол’ко лично познавао, радиле су у истој фабрици гђе и ја. Питао сам више пута, макар у пролазу, никад ништа нису ружно рекле. Вјероватно да нису смјеле. А шта се дешавало тамо, за претпоставити је.

Бокић Миливоје: Била је и докторка једна тамо, што је била у мукама, која је и силована, и тучена, и јако, јако…Ја не могу да схватим да су то могли да раде, они људи, које је она лијечила.

Женска Особа-заштићени свједок (сакривеног лика): Рођена сам у Чапљини девесто педесет шесте године. Живела сам у Тасовчићима са родитељима и два брата. Основу школу, чет’ри разреда основне школе завршила у Тасовчићима, друга чет’ри основне у Чапљини, гимназију у Чапљини. Медицински факултет у Сарајеву. Послије завршеног факултета, удала сам се, родила двоје дијеце, радила у Дому здравља Чапљина, као љекар опште праксе. Онда сам добила специјализацију из микробиологије, коју сам завршила у Сарајеву, исто тако као и факултет. Тад сам при крају специјализације родила сам и треће дијете. И наставила сам живити, и радити у Дому здравља. Радила у Дому здравља у Чапљини као микробиолог.

Ту сам рођена, ту сам одрасла, са тим људима сам живила. Радећи као љекар опште праксе, радила сам дуго вријемена у служби Хитне помоћи. Ту се дежура, ту долази у хитну шта све дође. Ту су кућне посјете по селима, по тим селима која ја никад нисам, ја нисам ишла прије. Одеш, никад нико није гледао ко је ко, ни шта је. Треба отићи у кућну посјету, оде се, погледа се. Људи долазе, знају те, знаш кад је твоја дежура навече ето их до по ноћа. Долазе и онако, на прегледе. Радила сам онда на ђечијем дуго, на ђечијем одељењу, на медицини рада, у служби епидемиологије. Мислим обишла сам све, све службе. Све, овај, комлетан терен, тако да сам упознала и она села и засеоке, и људе са свим тим презименима да знам одакле је ко.

У априлу 91. године смо, послије догађаја у Хрватској, то се доле одма’, то је доле одма’ почело тако. Почеле су долазити маскирне униформе. Из Хрватске прелазе у црним униформама. А ми доле у Херцеговини знамо шта значи црна униформа. И шта је било у Другом свјетском рату, шта је то било, и нормално, подозрење је у људи.

Бокић Миливоје: Та генеза из Другог свјетског рата је и поникла многе људе из оне околине Пребиловаца, Чапљине и осталих мјеста, гђе су просто, сад, страдали због тога што су почели да пишу о томе. Вадили кости из тих јама. Као што је професор Екмечић почео да пише о Пребиловцима и том. Даље, јер те косте у Пребиловцима састављене, где сам ја био на тој сахрани, наравно ишао сам из Мостара, гђе је патријарх Павле долазио, ђе је и Ћосић чиато стихове и Матија Бећковић и сви то, било је заиста онако…жалосно, али на једном величанственом поштовању. Па су јединице хрватске запалиле кости, ту цркву у Пребиловцима, то је све изгорело у пламену. Запалили су и Житомислић манастир. И, наравно, нову цркву у Мостару….