Будни смо, будни!

Драган Симовић

Има тренутака када се човеку причини да је над њим небо затворено; да је остао посве сам, напуштен од свих и од сваке божанске силе; да му ниоткуда и ни од кога помоћи нема; да је, попут испрепадане дивље звери, сатеран у ступицу; да за њега одвећ нема ни излаза нити тајног пролаза; да је заувек свршено с њим, те да му, следствено томе, спаса више не има!

Али, као што рекох, то траје само трен један!

Већ у следећем часу, јави се посве опречно осећање.

Заиста, све је у нама, у језгру нашега божанског бића.

Бог нас никада не напушта, и никада нас, ни на трептај један, не оставља самима!

У таквим тренуцима, најважније је сачувати разборитост и прибраност, која брзином светлости происходи из вере и богопознања.

Вера и богопознање – то јесте вечан живот у Живоме Богу!

Ми нисмо никакав случај.

Ми се нисмо тек случајно родили.

Ми нисмо некаква правасељенска грешка.

Ми смо са сврхом и смислом, не само у овоме, већ и у свим иним световима.

Ко је створио нас?

Ко је родио нас?

Ко је родио све оне пре нас?

И ко ће родити све оне после нас?

На сва ова питања, одговор је само један – Бог!

Чији смо ми?

Ми смо Божји!

Нама се ништа не може догодити мимо Воље Божје.

Ми смо свом Родитељу веома драги и мили.

Штавише, драги смо му и мили и онда кад грешимо, и кад му леђа окрећемо.

Бог нас никада, ни на трен један, не напушта.

Ако, у тренуцима малодушности, помислимо и кажемо, како нас је Бог напустио, то је само замена теза – будући да смо ми напустили Бога а не Бог нас!

Зашто вам Песник све ово пише?

Зато што нам у сретање долази време великих искушења.

А шта су велика искушења?

То су велики испити за душе наше живе.

Како и у свим земаљским школама, тако и у Божјој школи, постоји време испита и пропитивања ученика.

Да се види колико смо марљиво учили, и како смо савладали градива која смо од Бога добили.

И не само то, већ да се види колико, и како, од оног што смо научили примењујемо у свагдањем животу.

Све оно што смо вековима учили и научили, има само онда сврху и смисао ако живимо.

Вера коју не живимо и није вера.

Знање које не живимо и није знање.

Ако истински живимо веру у Бога и знање о Богу, онда смо, уистини, на Путу Светлости!

И није важно само да живимо, већ је још важније како живимо!

Управо то како живимо, јесте наш лични душевни и духовни илити светлосни жиг!

Наша личност у Божјој Личности!

По томе како, сваки се песник, сваки уметник, и сваки Божји човек препознаје.

А суштина свега овога јесте да будемо будни!

Да вазда и увек себе снова будимо.

Да нам живот не пролази у спавању без снова!