ГУСТЕ МИ МАГЛЕ БАЛКАНСКЕ

26. фебруар 2012 .

Док ово почињем да пишем, из оближње кафане трешти музика и по обичају најгласнији су они који имају најмање слуха! Да ли је то случајно? С обзиром да не спадам у оне који се случајно налазе ма где или нешто слично раде, покушавам да растумачим тајну поруку коју ми дотура небо пред Васкршњи Пост који је ево већ почео…

Саблазна рика пијаних гласова требало би да добро утиче на пробу мога смирења али некако ми се отањило то смиреНије! Редослед југословенских песама који ме бије по ушима изазива слике из неких година када је слика овог дела Балкана била сасвим другачија… Не: није њихов садржај оно што пара уши већ острашћеност добро поднапитих букача надарених да само себе чују у жељи да надгласају све: и оркестар, и озвучење а поготову оне којима је Бог дао глас да краси и њих и оне који чују!

Ништа, изгледа, на Балкану не може без кафане и букача па ни најтужнији пост који почиње Православним Србима јер је онолико оних који…не! Ипак ће ова забелешка бити лична јер ја не знам шта заиста осећају други! Шта ја то, овако ојађен пред Пост који враћа наду јер наговештава дане у којима је Господ победио смрт, шта ја то заиста осећам?

Осећам да ми је, здравом и правом од мајке рођеном, мојом кривицом једна нога постала мало шепава а да ме је Велики Доктор који све зна о ногама и шепању и рађању, јер је за то школе учио, убедио да ће ми ова шепајућа заздравити ако ми одсеку ону која је сасвим здрава!

Сећам се да сам, онда давно када сам рођен, рођен са свим удовима и њима припадајућим деловима али су ми се неки од тих делова и удова изгледа скврчили од не употребе… Шта би ми о томе рекли моји часни преци ако би којим случајем могли да наврате и чују и виде оно што и ја?! Мислим ништа: јер они су исписали поруке које су сматрали за битне за род коме припадам. Шта је са тим порукама учинило покољење којем припадам? Шта ми остављамо онима који ће наследити овај патрљак од имања које ћемо им оставити у наслеђе?

Пијани гости из суседне кафане чине моје писање збрканим: у сред мојих мисли о Великом Доктору и нози која шепа, нећете ми веровати, уз звуке хармонике допиру до мене речи некада тако често слушане песме о некима на које би ваљало рачунати! Да је све у земљи у којој живим могуће, јер су већ добро поднапити момци већ кренули на географију: од Вардара па до Триглава, сведочи и православни календар српских губитака које би ваљало начинити… Иностране Видовданске пошиљке… Сретењски сусрети са ванземаљцима: за свакога би се ту нашло већ по нешто!

Како сам још на почетку рекао да не верујем у Случај већ у Намеру, ваљало би нам да се мало замислимо над том гомилом случајних намера које су нам се задесиле, зар не?! Симболика којом је испуњена ноћ захваљујући веселим гостима из суседне кафане лагано се увлачи у моје речи… Не! Нисам попио ни кап алкохола! Оно мало Добрих Људи које ме заиста познаје зна да сам већ годинама у стању очајавања и да је чај од камилице заиста једини напитак од кога сам постао зависник: тихи оЧај уз чај од камилице…

И док великоСрпске облапорне песме из суседне биртије задиру дубоко у територије суседних држава, осећам да су ми панталоне окраћале без да сам ишта на њима радио! На такозваној друштвеној мрежи, по којој сам чепркао док се орила труба са Косова ништа битно: углавном фотографије торти и мање – више пар млаких вести љутитих родољуба тек да увеличају збрку искушења која, по обичају, пред сваки велики Пост крене да се умножава геометријском прогресијом!

Срби, народ најстарији, прослављају своје губитке, самоубилачки као никада пре и не питају шта кошта! Не питају ни како су им прадедови и прабабе преживели ако су од истих самоуништавајућих болести боловали и изнедрили нас овако изнемогле, јадне и престрашене… Просто ми се намеће питање о поседовању свих удова и њима припадајућим деловима и о поседовању истих! Али: ко то зна: можда смо ми ипак, будући да смо Небески Народ, почели да се оплођујемо на некој мени непознатој духовној уравни и да нама телесна тела и нису потребна са свим припадајућим им органима?!

За то време, док моје мисли бесполно лутају небеским висинама а моје очи се напајају мрсним до бола рецептима са “друштвене мреже“ у коју сам се наивно упецао, сазнајем од кафанских суседа да поноћ већ је прошла и да је време да се спије… а један тајни део мене црвених образа размишља о трећем часу часнога Поста који је у молитвеном тиховању дочекан по Метохијским манастирима где нам сабраћа и сасестре по први пут од постојања мога рода почињу да посте одречени и одсечени од свога преосталог бића…

Из биртије пар кућа до мене као да јењава славље… Тихо, тек пар већ праведно изморених прозуклих гласова, траже опроштај од Папе и мислим да би то некоме аранжеру отвореном за експерименте звучало прилично смело уз “српску“ хармонику! Гусле, гајде и фрула одавно не гостују по “српским“ кафанама. А и шта би тамо где им никада место ни било није до на прелима и поселима док смо још имали претке којима су те свирале припадале.

Уосталом: који је Прави Домаћин и залазио у биртије икада у нашој часној прошлости? Или сам то опет нешто побркао?! Моји преци су једва постизали да за дана посвршавају све што су били намерни да ураде! Дан им је и зими и лети био кратак! Стицали су лагано јер се једино тако и може стицати праведно: лагано! Брзо се, као што смо се и сами уверили, једино губи! Спорост је Губитку неприлична и преспора: он би да СВЕ изгуби Одмах и Сада! Најлакше је губити оно што нисте стицали! Кажу да Лихвари никада не купују кућу од онога ко је зидао већ од онога ко је наследио! Онај ко је градио зна на којој је цигли колико чијих капи зноја кануло пре него је у зид узидана!

Распикући се жури: једино њему! Она му је соба претесна а ова предуга… Више би стајало да је преради него да је прода и купи баш онакву каква му је потребна: малу и тесну: да је једна пећ и два прдежа могу и по цичи зими угрејати и са што мањим прозорима: да се не виде кроз њих оне саблажњиво огромне у којима нико не спава и које су само за украс и људску злобу зидане: оне из суседних дворишта!

На “друштвеној мрежи“, дубоко пред јутро, још само пар шетача који ту и тамо окачињу на невидљиве конопе музику коју не слушају и испод које им “кликћу“ да им се “свиђа“ они који је такође не слушају али им стављају до знања да су и они будни још исте секунде када су ови окачили своју песмицу… Удружење беспослених несаничара одавно пре времена “транзиционираних“ у не зарађене пензије или просто отпуштених са или без “отпремнине“, “окачиње“ Вивалдијево “Пролеће“ јер њихово сопствено ове године се неће појавити: продато је некоме странцу који је сва могућа Српска Пролећа откупио једном за увек за пар неких папирића са онолико нула колико су Власници Српских Пролећа затражили…

Чудни су ти купци и продавци им туђих пролећа! Просто би човек упао у замку да помисли да су открили неку волшебну Тајну Вечности коју љубоморно чувају од нас обичних смртника; јер који би “нормалан“ човек откупљивао толико тога туђег што никада у овом обичном кратком животу неће успети да потроши?! Или је ипак тајна у њиховим небрижним родитељима који им у детињствима њиховим баш ништа нису приуштили па би, тако јадни, да сада надокнаде пропуштено окружујући се својим старим незалеченим боловима огрнути обиљем које им нити доличи нити заиста припада по суштини краткоће овоЗемног живота?!

Теорија завере: помислио би неко неопрезан и ја бих му истога тренутка поверовао! За то време се “братија“ у кафани на домак моје куће већ побратимила са НАТОм душманком не хајући за своје посно православно порекло… Уосталом: зар је мало Постова које обичан смртник за живота може да отпости? Живот није само ноћас! Постићемо ми, уосталом, како ствари стоје, хтели то или не, наредних година, рекао ми је Велики Доктор недавно јер: криза је у целом напредном свету! Ако сте заборавили да вас подсетим: то је онај високоОбразовани стручњак за моје две ноге од којих је једна шепава, са почетка приче! Онај што мисли да ће ми болесна оздравити ако ми исече здраву…

Није да на већ поменутој мрежи нема и верујућих који се труде да својом Вером Надом и Љубављу не оплемене и друге: има их и више него би сте помислили! Од њих свакога дана сазнајем све оно што другачије не бих да није разапете мреже коју је власник из само њему знаних разлога забацио баш сада и баш овде у овом делу космоса! Исти Газда се потрудио да нас снабде не само са Вивалдијевим Пролећима већ и са другим врстама музике закићеном прикладним сличицама које улепшавају тмурну свакоДневицу! И тако му “крадемо“ разноразно ПојаЊе и подМећемо једни другима… Обележимо са “свиђа ми се“ и бројимо коликим се њима колико чега свиђало или “свиђало“!

Ако би неко помислио да сам само маторо џангризало које, не дај Боже, осуђује и исмева друге тај се силно преварио… ја сам само обичан Преписивач који се латио куцкања по словним знацима и данас када оноликом броју мојих сестара и браће није до куцкања на оном далеком југу земље ми која не постоји јер су је појци из већ више пута поменуте кафане, праведно, пред зору увили у маглу и ништа се живо не види до једно дрво високо! Неко, уОсталом, мора да се бави и преписивањем зар не?! Јер ако оставимо Великом Доктору и његовим преписивачима, не дај Боже, да преписују само оно што они виде, неко ће у некој будућности помислити да је заиста било тако како су они записали!

А, како мене ионако нико ништа не пита, како ће моји потомци сазнати како ми је било пред Почетак Великог Поста посне две хиљде и дванаесте године Господње ако се не латим куцкања?! И не сумњам да ће и Доктор и сви Његови слични му по нарави и умећима прочитати пре мојих Потомака ова моја накуцкавања: тако је и ред: јер моје ће се потомство изродити ако Бог да много касније а ови напомињавши живе сада и овде и распростиру “друштвене мреже“ па зором, када их поваде, ко се у њима затекао онога је и ђевојка… Ако им не бих дозволио да сада читају, драги моји могући потомци, како би до вас допрло ово што ноћас прибележих? Јер густа ми магла паднала: ништа се живо не види: ни Космет, ни Рашка… ни Војводина до једно дрво високо!

Читам код неких ми намучених исписника Преписивача како помињу крупне речи: ИЗДАЈА и њима сличне… Размишљам, овако шепав али дворук, како је све то неКо пре нас добро заМислио, па ако само мало проМућкамо главом све то, заИста поСтаје ОчиГледно! КаДа би неку од тих речи исписали онаКо каКо ваља, попут већ поменуТе, да је узмемо за ПриМер, онда би све поСтало много јасНије у овој Балканској магли: ИзДаЈа, ИзДаТи…ИзДаЛи? ИзДали?! ИзДАЛИ!

Живојин Ћелић

_______________
Слика: Људи у магли
Здравко Мандић (1935)