Зрењанинка Б. Г. (35) прва је у Србији која ће сести на оптуженичку  клупу зато што је физички казнила дете. Она је у згради Градске управе у  Зрењанину два пута пљеснула по лицу десетогодишњег сина и због тога је  против ње поднета оптужница за дело за које је запрећена казна до годину  дана затвора. Основни јавни тужилац у Зрењанину саопштио је да је подигао оптужницу  против Б. Г. због насиља у породици.

Према оптужници, она је још 9. маја  прошле године „дрским и безобзирним понашањем угрозила телесни  интегритет и душевно спокојство свог малодобног детета, на тај начин што  му је у згради Градске управе отвореном шаком задала два ударца у  лице“. Личи на намештаљку Случај који би могао да буде револуционаран у српском правосуђу, Весна  Станојевић, координаторка Саветовалишта за жртве насиља у породици,  оцењује као прилично неуверљив, мада је, како истиче, апсолутно против  сваког облика насиља над децом. „Нисам сигурна да је то што је мајка свом детету ударила два шамара  кривично дело.

Нарочито ако имамо у виду да су нам деца и у породици и у  школи најстрашније злостављана и занемаривана, а да то често пролази  неопажено и некажњено. Ја сам против насиља над децом у сваком смислу,  али овај случај ми личи на намештаљку. Овде је јако важно знати ко су  сведоци догађаја и ко је поднео пријаву“, истиче Станојевићева. Психотерапеут

Зоран Миливојевић каже за „Прес“ да тренутно у Србији  ниједан закон не спречава родитеље да физички казне дете када процене да  је то потребно и када то чине на разуман начин: „Деца су јасно заштићена од сваког физичког малтретирања, па и од оног  које чине родитељи. За разлику од насиља и физичког малтретирања,  педагошки ударац је онај који је заслужен, који боли а не повређује.

У нашем породичном закону насиље је веома нејасно дефинисано, не само  као примена силе већ и све оно што некоме ремети спокојство. Према  таквој дефиницији, свако од нас је бар десетак пута био насилан према  другим људима. Таква дефиниција је преширока, непрактична и омогућава различите  манипулације.

То видимо и у овом случају, где нема јасних доказа да се  ради о физичком малтретирању и насиљу. Не знам све детаље о случају,  међутим из оптужнице произилази да није било телесних повреда већ само  повреде телесног интегритета и достојанства. Мислим да су у питању мотиви који се не тичу заштите тог детета.

Тужилац  може да тужи, суд је тај који одлучује и надам се да ће размотрити све  околности и имати разумевања за родитељска права.“ Милан Шкулић, професор кривичног права на Правном факултету у Београду,  каже за „Прес“ да би, уколико би се сваки васпитни ударац по туру  схватао као кривично дело, већина породица имала криминалца у кући.

Ригорозна решења „Није сваки шамар насиље у породици, али некада и то може да буде. Ако  родитељ свом детету тим шамаром нанесе лаке или тешке повреде, може да  одговара за кривично дело насиља у породици, за које је прописана  новчана казна или казна затвора до једне године“, истиче Шкулић. И Оливер Антић, професор Правног факултета, каже да се не може свако физичко кажњавање детета дефинисати као кривично дело.

„Тужилаштво, односно суд морају да оцене шта је то насиље у породици, а  шта нека врста васпитно-поправног деловања на дете. Ту треба сагледати  све околности и бити јако обазрив. Мислим да су ригорозна законска  решења када се ради о физичком кажњавању деце код нас стигла са Запада,  првенствено из Америке, где се дешавало да се мало дете толико кажњава  да му се поломе руке и ноге“, сматра Антић.

Извор: Пресс