Док правна анализа Нацрта закона о ГМО у Србији чека на улазак у процедуру усвајања треба знати да се уз ГМ семе обавезно користе тотални хебрициди, они уништавају све биљке изузев ГМ усева „обогаћених“ геном који их чини отпорним на ове јаке хемикалије. Претпостављате већ какав би ефекат у нашем организму могао имати тако јак отров, уношен конзумирањем ГМ хране?

21.02.2012. извор: Печат, за ФБР приредила Б.Диковић

Када је први „демократски“ министар пољопривреде после 5. октобра, Драган Веселинов, наручио прве тоне генетски модификоване хране, бранио је тај потез свим средствима, па чак и тумачењима на седници Владе да је генетски модификована храна ноторна чињеница у светској исхрани и да су све развијене земље одавно прихватиле ГМО као нешто што се подразумева. Данас, десет година касније, српски министар Саша Драгин стао је у одбрану сасвим супротног концепта „да ништа генетски модификовано овде неће проћи“.

НИШТА ИЛИ ПОНЕШТО

У саопштењу Министарства пољопривреде поводом ове теме јасно стоји да је у Србији „Законом о генетски модификованим организмима (ГМО) забрањен узгој, промет и коришћење ГМО хране и да не постоји ниједан други законски акт који регулише ову област“, те да је министарство „веома стриктно по том питању, штитећи пре свега здравље грађана Србије. Наша политика је очување и афирмација Србије као земље у којој се производи здрава храна и од ње не намеравамо да одступимо“.
Иза те маскараде крије се једна сасвим другачија истина. Депеше америчких амбасада широм Европе које је објавио портал „Викиликс“ сведоче да се на списку европских земаља, противника ГМО семена против којих је Америка повела трговински рат налази и Србија. Колико је резолутан став Министарства пољопривреде о забрани ГМО искрен, пре „Викиликса“, сазнала је и српска јавност када је процурила информација, накнадно потврђена и из нашег министарства, да је српским званичницима сугерисано да закон о забрани ГМО није у складу са правилима Светске трговинске организације, те да би приступ Србије овој институцији значио и извесна померања на плану законских решења везаних за ово питање. Састанак је одржан у Женеви 2009. године, а резултати преговора пренети су на сајту америчког Министарства пољопривреде, где, између осталог, стоји да су „српски званичници сада свесни да закон донет у јуну може да буде озбиљна препрека за пријем у СТО“, па је уследило обећање да ће тек усвојени документ бити промењен. После објављивања овог компромитујућег материјала Саша Драгин се бранио тврдњом да Европа од Србије „ једино тражи да оформи стручно тело које ће испитивати производе који би могли да садрже такве састојке“.

НЕМАН У ТАЊИРУ

У светским размерама однос корисника и произвођача ове лабораторијске хране раван је односу роба и робовласника. За последњих четврт века не постоји ниједан писани документ у којем СЗО супротставља своје мишљење Светској организацији за храну, али случајева попут оног када је британски премијер Тони Блер сменио министра за заштиту животне средине због истраживачког рада о последицама дуготрајног конзумирања ГМО, има на претек. Федерална агенција за храну и лекове у САД донела је одлуку да се сви подаци о процени ризика ГМ хране, попут оних о наказно рођеној деци, чувају под ознаком тајна, јер је испитивање забрањено законом, док се употреба ГМО хране као нелегалан чин не сме етикетирати, те потрошачи нити знају нити смеју да знају шта једу.
Најпотресније су свакако приче објављене у књизи Елејн Колингсворт „Соја, та застрашујућа грахорица“, у којој између осталих, ауторка описује сведочанство мајке о трагичном детињству свог сина коме је давала сојино млеко за одојчад, сваки дан у количини идентичној као пет таблета за контрацепцију( количина естрогена у 100 грама сојиних беланчевина одговара количини естрогена у једној контрацепцијској таблети). Последице коришћења млека убрзо су постале видне. Полни органи њеног сина нису се развијали, али груди јесу, па му је урађена обострана мастектомија.
Последице коришћења ГМО, упозоравају независни стручњаци, равне су убризгавању осиромашеног уранијума у здраву земљу. Професор Гилс-Ерик Сералини, молекуларни биолог са Универзитета у Кану 2009. године спровео је истраживање које је показало да су лабораторијски мишеви, после конзумирања ГМ сорти кукуруза, који се већ увелико производи у неким земљама, добили тешка оштећења јетре и бубрега, као и забрињавајуће проблеме са срцем, надбубрежним жлездама, слезином… У једном истраживању аустријских научника из 2008. године утврђено је да је ГМ кукуруз изазвао озбиљан степен неплодности код лабораторијских мишева.
У налазу стручњака са Пољопривредног факултета у Београду стоји да употреба ГМО у исхрани изазива канцер, поремећај у раду штитне жлезде, Моргелонсову болест (на људској кожи се формирају целулозна влакна помешана са већом људском длаком, која се увлаче под кожу тако да особа изгледа као прекривена крљуштима), стерилитет, алергије, пад имунитета, преношење дегенеративних промена на потомство, дијареју.
„Генетски модификована храна носи у себи многе ризике, а опасност није само здравствене природе, већ и економско-политичке. Политички су и разлози за измену закона, јер не постоји ниједно здраворазумско образложење зашто би наша земља, са пољопривредним капацитетима које има, своје грађане излагала опасностима гајења ГМО“.
Јавност мало зна колико су заправо ГМ биљке опасне, посебно као храна. Многи их изједначавају са биљкама прсканим пестицидима или их не разликују од хибрида. Храна третирана пестицидима, коју већ увелико конзумирамо, изузетно је штетна. Хибридне сорте, рецимо кукуруза, добијене су лабораторијским укрштањем две сорте једне исте биљке, у циљу добијања треће, родније и отпорније на штеточине.
„Али у оба случаја, без обзира на то да ли једемо прскани или хибридно добијени кукуруз, ми и даље у свој организам уносимо биљку кукуруз. Научне студије којима се показује штетност ГМ хране се не спроводе довољно често, јер научници данас често раде по налогу мултинационалних компанија које продају ГМ семе и у рукама држе оно што представља једини ауторитет у данашњем свету – новац и моћ“, наведено је у анализи наших стручњака.
О штетном дејству модификоване хране у последње две деценије написано је мноштво студија, али су оне остале загушене рекламним кампањама хемијско-фармацеутског концерна „Монсанто“ који је преко лабораторија за биотехнологију постао водећи произвођач семенске хране у свету.

МК(КОМЕРЦ) ИНЖЕЊЕРИНГ

ГМО је законски строго забрањен у Аустрији, Француској, Грчкој, Немачкој, Мађарској, Луксембургу и Бугарској, а дозвољен у гајењу и исхрани у САД, Шпанији, Румунији и Португалији. Званично Србија се налази у категорији земаља у којима је ГМО условно дозвољен што значи могућност његовог експерименталног гајења. За те потребе искоришћена су поља Института за кукуруз „Земун Поље“ и Института за ратарство и повртарство у Новом Саду. Незванично Србија је преплављена увозом генетски модификоване хране која се налази у слободној продаји, а спаљена поља посејана ГМО у Војводини остављају дилему како је произвођач дошао до забрањеног семена. Самим тим лаж да су развијене земље прихватиле „ као ноторну чињеницу“ генетску модификацију у ланцу исхране, не може више да прогута ни онај најнеписменији део јавности. Јер Србија је очито и сама произвођач ГМО, 80 одсто фабрика у својој производњи користи ГМ семе, а чини се да је готово цела пољопривредна производња орјентисана у том правцу. Томе у прилог говори и недавно, од стране министра Драгина, потписана изјава да се тренутно ради правна анализа Нацрта закона о ГМО који би почетком 2011. године требало да уђе у процедуру усвајања. Овим документом биће омогућено гајење, увоз и извоз ГМО и производа од ГМО, комерцијално гајење, али и експериментално увођење ГМО у животну средину под контролисаним условима. Као предложак за размишљање колико се промена курса аграрне политике могла очекивати може послужити занимљивост да је исте године када је одржан поменути састанак у Женеви, америчка компанија „Монсанто“ добила дозволу увоза ГМО – у експерименталне сврхе. „Монсанто“ је наводно одустао од експеримента, али се зачудо, тек нешто касније група „МК-комерц“ похвалила склопљеним уговором са овом мултикомпанијом, на Западу, названом „фабрика смрти“. Коначно да ли је уговор којим је 2007. године, како тврде поједини стручњаци, „МК-комерц“ постао званични увозник генетски модификованог семена и хебрицида од „Монсанта“ компаније измакао пажњи Саше Драгина или је за ту прилику министар искористио дискрецино право које ужива? Према наводима Еколошког покрета Нови Сад, управо се преко „МК-комерца“ генетски модификовано семе јавно увози, дистрибуира и узгаја у Војводини, о чему је „јавност упозната кроз режирано уништавање само дела засејаних парцела са генетски модификованом сојом у општини Оџаци“.

ПОИГРАВАЊЕ ГЕНИМА

Чињеницу да је ГМО намењен земљама трећег света, заговорници ове монструозне идеје правдају потребама гладних у свету. Но они упознати са сценаријом који се одиграо у Ираку, после америчке окупације, када је уништена највећа ризница семена некадашње Месопотамије, знају да је посреди другачија истина. Јер ГМО је увек и готово свугде пратила транзицију, нагомилавање спољног дуга земље-жртве, отварање њеног тржишта за извоз, ММФ аранжмане после чега би доспела на место удављеног националног производа. Да је Ираку пало на памет да оклева у уништавању властитих домаћих биљних сорти, како је то приметио Вилијам Енгдал, санкције ММФ-а и Вашингтона би се сручиле на њих.
Компаније које производе ГМ семе, како објашњава Миладин Шеварлић, професор на Пољопривредном факултету у Београду, увек дају лажна обећања о наводним богатим приносима и сигурној великој заради. Пример је Индија, у којој се 2008. године још помпезно најављивало како ће експанзија производње ГМО решити тамошњи проблем глади, па чак и загађења околине, коришћењем биогорива добијеног од ГМ шећерне трске. Највећа обећања, наводи наш саговорник, добијали су индијски произвођачи памука, који су посејали ГМ семе компаније „Монсанто“. Њихов ГМ памук требало је да покаже изузетну резистентност на штеточине и тако смањи потребу за запрашивањем, а тиме и трошкове производње. Вест која је обишла свет показала је управо супротан резултат, а чак је и сама компанија „Монсанто“ јавно признала да је црв, који иначе напада усеве памука, постао отпоран на ген бактерије Бациллус тхурингиенсис. Овај ген је убачен у једну од врста њиховог ГМ памука јер је требало да штеточину држи подаље од усева. Да све буде још горе, поред поменутог црва, појавиле су се и бројне нове, до тада непознате штеточине. Забрињавајуће је да исти ген убачен и у ГМ патлиџан, прву и тренутно највише гајену ГМ храну у Индији. Као излаз из проблема, „Монсанто“ је најавио избацивање нових генерација ГМ семена, а и препоручио обилнију употребу њихових специфичних пестицида – у супротности са оним што је истицано као једна од предности ГМ усева, а то је отпорност на штеточине, уз смањену употребу пестицида.
„Истина је наравно, другачија. Наиме, уз ГМ семе се обавезно користе такозвани „тотални хербициди“, они уништавају све биљке, изузев ГМ усева, који у себи имају ген и чини их отпорним на ове јаке хемикалије. Претпостављате већ какав би ефекат у нашем организму могао имати тако јак отров, уношен конзумирањем ГМ хране!“
Европска регулатива, објашњава Шеварлић, омогућава појединим земљама да забране производњу и продају ГМО на њиховој територији. Србија, сматра он, нема ниједан разлог да се определи за ГМ храну.
„Имамо довољно ресурса да производимо природну храну за себе, као и за извоз. Потрошачи у ЕУ преферирају органске производе и зато је за нас органска производња повољнија од окретања ка ГМ културама – здравствено, економски, еколошки и у сваком другом погледу. Европа пред нас не ставља никакву обавезу да усвојимо закон који би дозволио ГМО у нашој земљи. С друге стране, у јавности незванично кружи вест да су САД условиле Србију да промени закон и дозволи гајење ГМО, ако желимо да САД да сагласност за наш приступ Светској трговинској организацији. Као пример треба да нам послужи Бугарска, члан ЕУ, чији је парламент у марту ове године пооштрио закон којим је забрањено гајење ГМ усева. Пре овог пооштравања и њихова влада је, као наша сада, очигледно под спољним притисцима, најавила могућност дозволе гајења ГМ усева. Али, од планова се на крају одустало, због активног противљења забринутих грађана, пољопривредника и невладиних организација“.

„ПОЛИТИЧКИ КОРЕКТНО“ ЋУТАЊЕ

Економско поробљавање земље у транзицији, а у овом случају поробљавање Србије као пољопривредне земље више је него очигледна управо на случају ГМО. Увознички лоби природно нема другу логику сем профита, а званична забрана Министарства пољопривреде никакву логику утицаја на њено тржиште. Јер иако у Министарству пољопривреде тврде да се на граници контролише свака пошиљка семена, тек изостаје одговор како се десило да је само у прошлој години откривено 122 хектара под усевима ГМ соје.
Ко контролише пијаце и пољопривредне апотеке, шта раде пограничне службе и постоје ли посреднички начини увоза ГМО путем освајања тржишта конзервиране хране?
На ово последње питање нешто више би могла да кажу Удружења потрошача у Србији, али шта уколико су и она контролисана од стране увозничког лобија који их индиректно финансира? Уколико је извесно да сва удружења потрошача ускоро морају прећи у правни статус удружења грађана, дакле под капу НВО, није тешко закључити ко ће им бити финансијер и какву ће политику морати да спроводе, те о чему неће бити „политички коректно“ да се изјашњавају.
Реч је о завери светских размера што се огледа и на основу две различите политике српског министарства пољопривреде 2000. године и данас.
А још 1984. године Србија је имала јасан став у погледу стандарда у пољопривредној производњи, па је чак и Слободан Милошевић у једном говору у Љубљани ставио до знања увозничком лобију из Словеније да забораве на увоз ГМО и пратећих технологија. У време када је Веселинов водио поданичку политику према увозницима ГМО било је и све могуће и све дозвољено. Званична политика коју данас води Саша Драгин и Влада Србије различита је, али само фромално, лажно и привидно. Формално, данашња власт је против употребе ГМО, а незванично све чини да подмири потребе купопродајног ланца ове монструозне немани.
У налазу стручњака Пољопривредног факултета у Београду о ГМО стоји да се најмрачнија страна генетског инжењеринга огледа у чињеници да је циљ великих мултинационалних компанија које се баве производњом ГМ семена, попут америчког магната „Монсанто“, који држи око 90 посто светске производње ГМ семена, потпун монопол у светској пољопривреди. Стварање монопола од стране произвођача ГМ материјала остварује се тако што се све чешће у ГМ семе убацује такозвани „ген терминатор“, којим се уништава клица за наредни циклус производње. То значи да искључиво купљено семе може да проклија, док је семе добијено од одгајене биљке јалово и не може да проклија, због убаченог самоубилачког гена. На овај начин, наводе наши експерти, ствара се однос непрекидне зависности од добављача.
„Па чак и кад имате новац да купите сваке године ново семе, поставља се питање шта ће се десити онда, када из разних разлога, на пример политичких или економских санкција, добављач стопира испоруку? Шта ћемо онда радити? Остаћемо без хране и мораћемо да извршавамо све што се од нас тражи“ .
Време које је потребно земљама у региону и Србији да проведу у приправничком забрану до уласка у ЕУ сасвим је довољно да произвођачи и увозници ГМО некажњено обрну милијарде долара. С друге стране то је и један од услова уласка у заједницу „ здравих народа“. Једном речју ко преживи до тада може да сматра да је резистентан на сва чуда светског поретка, укључујући и ГМО.
____________
„МК-комерц“:
Без ГМО-а
Председник Управног одбора компаније „МК-комерц“ Јован Пурар каже за „Печат“ да је „уговор који је ова компанија 2007. године закључила са америчком компанијом „Монсанто“, светским лидером у производњи семена, на снази и извршава се у складу са важећим прописима Републике Србије“. Како се наводи у допису предмет закљученог уговора није, нити може бити, генетски модификовано семе, већ напротив најквалитетније хибридно семе кукуруза и других биљних култура, које је
протеклих година дало веома високе приносе и посебно је цењено од стране српских пољопривредника.
„Компанија „MK-Seeds“ д.о.о. Нови Сад, чланица „МК Гроуп“, увози семе компаније „Монсанто“, у складу са закљученим уговором и са важећим прописима
Републике Србије, који забрањују увоз генетски модификованог семена.“
Тенденциозни натписи у медијима, који индиректно упућују читаоце да се ради о генетски модификованом семену, наводи Пурар, очито су креирани од стране нелојалне конкуренције,
којој пословни морал свакако није особина; „МК Гроуп“, као ни компанија које су њене чланице, ни у будућности не планирају да увозе генетски модификовано семе, а сви послови везани за увоз семена биће у складу са важећом регулативом Републике Србије, која ће нужно бити у складу са тада важећом регулативом ЕУ.

(објављено 21.02.2011. извор: Печат, пишу: Наташа Јовановић и Угљеша Мрдић)