Евроатлантски пионири и пионирке у Министарству одбране Србије или…

На непријатеља дигнутих ногу

Пише: пуковник Милан Јовановић, лист Таблоид

20 фебруар 2012, за ФБР припремио В. Петровић

Седи Снешка на камен студенцу, дигла ноге и даје се Немцу. Ови стихови најбоље описују учинак оних који већ десет година уништавају Војску Србије. НАТО пакт прати, кажњава, али и награђује. Кажњава масовно, а награђује појединачно. То је ових дана схватила и Снежана Самарџић-Марковић, службеница евроатлантских послова у Србији. Као награду за њен вишегодишњи труд у покоравању Србије НАТО пакту, добила је од те алијансе препоруку за место генералног директора за развој демократије у Савету Европе. Наравно, ово пре свега зато што Србији „по ротацији“ и припада та функција, па је Влада Србије некога морала да изабере. А она се учинила идеалном. Тако је НАТО, као наднационална војна хунта, добио још једног службеника на истакнутом месту у ЕУ, а Србија још једну „канцеларку“ која ће да спроводи окупациону идеју по најсавременијим методама. Али, проблем је у томе што број таквих и сличних у Министарству одбране и Војсци Србије није мали. Таблоидов војни аналитичар истраживао је, између осталог, и неке од путева на којима су нестајале војне и државне тајне, а са њима и одбрамбена моћ Србије

Бивша помоћница за политику одбране у кабинету министра одбране (од 2005. до 2007. године) надлежна за стратегијско планирање, међународну војну сарадњу, верификациони цента, и копредседавајућа групи Србија-НАТО за реформу одбране, Снежана Самарџић-Марковић, изненада је, уочи предстојећих избора, одлуком Владе Србије а на препоруку „пријатеља“ из евроатлантских кабинета у Бриселу, изабрана за генералног директора за развој демократије у Европи! Ротацијом функција, дошао је ред и на Србију да пошаље свога представника. Све се лепо хармонизовало…
Наиме, горућа је потреба истакнутих чланова Г17 за бекством ван земље, као што је, уосталом, то случај и са другим високим функционерима такозване демократске коалиције. Избор који је пао на Снежану Самарџић-Марковић говори да је процес потраге за јатацима одмакао. Европи је ионако свеједно…
Тамо у Бриселу сигурно знају какав је учинак имала ова госпођа док је, претходно, службовала у Министарству спољних послова, од 2001. до 2005. године, и то у Сектору билатерале као заменик директора Дирекције за суседне земље, а онда и као заменица шефа мисије и саветница у амбасади у Ослу (где је као политичарка и створена, вољом амбасадорке Виде Огњеновић) и саветница у Дирекцији за Европу.
Њен потоњи демократски агнажман у Министарству спорта и омладине био је терен за неке друге послове…
Данас, кад Снежана Самарџић-Марковић одлази на тако значајну функцију директора за развој демократије у Европи, треба се упитати: чиме је то она задужила Србију и препоручила се господи у Бриселу?
Упркос праву Србије на упражњено место „директора за демократију“, у команди НАТО пакта име Снежане Самарџић-Марковић остало је трајно забележено као име хероине чијом је стратегијом извршена масовна „сеча“ цивилних кадрова на служби у тадашњој Војсци Србије и Црне Горе, кад је отпуштено њих 8.000, без идеје о социјалном програму, али са чврстом командом НАТО пакта да Србија, као суштина те заједнице, буде развојничена, разоружана и у сваком смислу „пацификована“ до понижавајуће мере.
Мада је било изговора да она тада није била задужена за „људске ресурсе“, јасно је каква је могла бити функција особе која се бавила „стратегијским планирањем и политиком одбране“.
Овде треба напоменути да је министар одбране (после Првослава Давинића) у периоду до 2007. године био данашњи министар здравља, генерал Зоран Станковић, коме је Снежана Самарџић-Марковић тада додељена у име апсолутног неповерења у његово схватање војске и одбране. Ово пре свега јер је био близак колега и пријатељ са скоро целокупном војном елитом из деведесетих. Али и као знак неповерења према тадашњој влади Војислава Коштунице који је отворено презирао НАТО пакт и његове активности у Србији.
Те детаље команда НАТО у Бриселу није могла да поднесе. Донета је одлука да се изврши притисак на владу у Београду како би Министарство одбране добило и неки унутрашњи, цивилни механизам, посматрачког типа, али са јаком извршном улогом. Решење је пронађено у Снежани Самарџић-Марковић, која је већ претходно „оверена“ кроз дипломатски сектор билатерале.
Као чланица коалиционе партије (Г17), лако је добила своје парче кабинета у Министарству одбране. Уследио је прави геостратешки масакр. Дотадашња моћна армија која је покривала територију од Дунава до Јадрана, нестала је операцијом распада државне заједнице која је вођена као војнополитичка акција НАТО пакта, са идејом историјског покоравања српске војне традиције. Другим речима, није могуће описати оно што се заиста и десило…

Ценовник велеиздаје

Управо у време кад је Снежана Самарџић-Марковић инсталирана у врх Министарства одбране са идејом да тамо завлада потпуна евроатлантска доминација, организована је и циљана побуна против ондашњег министра Зорана Станковића и против самог министарства, и то тако што је Синдикат запослених у МО запретио да ће поднети тужбу „због тога што запослени имају третман као цивили а не као државни службеници, те им се на тај начин ускраћују одговарајући статус и плата“.
Тадашњи начелник Управе за одбрану Републике Србије Милан Попадић стао је у одбрану синдиката, чудећи се што члан 348. тада важећег Закона о Војсци није био примењиван, мада су спорна питања тим чланом била регулисана. Али, ова невидљива рука НАТО пакта ускоро ће постати веома видљива…
Портпарол Министарства одбране у то време, Зоран Пухач (који је касније, као и многи други бивши високи официри „прешао на рад у кладионицу“!), поменуо је потпуну немоћ војске, намерно изазване формално-правним положајем Министарства одбране које није било пуним капацитетом део Влада Србије, те тако није било могуће успоставити ни потпуни правни статус свих запослених у систему одбране, посебно у домену њихових звања.
Наравно, и ово је била ујдурма евроатлантских уништитеља Србије, који су тада тек пројектовали на шта треба да личе Војска Србије и Министарство одбране након разбијања државне заједнице са Црном Гором. Идеја је била више него јасна: поставити кадрове који одговарају команди у Бриселу, уселити у Министарство одбране што више људи из такозваног цивилног сектора, прекројити све постојеће, од униформи и чинова до законских аката, свести војни потенцијал Србије на ниво мале националне гарде употребљиве као део логистике без много наоружања, и то у мисијама НАТО пакта по свету, а у „земљи порекла“ за ванредне ситуације, поплаве, земљотресе, временске непогоде…
Ускоро је почело и дословно скидање гаћа свакој ћелији у систему одбране. Најпре су преко Хашког трибунала затражена „одређена војна документа“ која би помогла хапшењу ратних злочинаца. Уследио је договорени одговор: Србија нема новца да среди војну архиву.
Тек у трећем чину ове трагикомедије појавио се Томас Џеферсон институт из САД, који је одрезао донацију вредну 185.000 долара, а намењену „дигитализацији архивске грађе у Војном архиву Србије“. На тај начин је амерички донатор постао власник свих докумената са ознакама тајности и поверљивости! Само Хашком трибуналу достављено је више од 12.000 страница (копија) докумената, а више од 70.000 страница стављено је на увид овом суду, који, како је време показало, „службује“ у тесној сарадњи са командом НАТО пакта у Бриселу.
Награде певачима
Ипак, упркос донацији Института Џеферсон којим је очито купљена одређена количина интересантне војне архиве, највећи број докумената остао је у хаотичном стању, у 3.600 металних ковчега, који су за време бомбардовања 1999. године били размештени на десетак локација.
Чим је амерички курсиста Драган Шутановац постао министар војни, „милосрдни“ донатор из Института Џеферсон дигитализовао је и узео са собом сва документа затечена у Војном архиву Србије. Све је било „покривено“ једним уговором којим се „регулишу односи“ између Војног архива Србије и Института Џеферсон. У интегралном тексту уговора, у преамбули, јасно пише да је до његовог закључења дошло „на основу досадашње успешне сарадње у оквиру реформе сектора одбране између уговорних страна“, те да је Институт Џеферсон развио софтвер са специјалним карактеристикама Војног архива под називом АДА
(Archive Digitalization Application- Примена дигитализације архива), „…ради брже, потпуније и квалитетније дигитализације (преношење у електронски дигитализовани запис) архивских информативних средстава и архивске грађе Војног архива“.
На тај начин је само до јула 2008. године снимљено ни мање ни више него 36 милиона страница војних докумената и архивске грађе складиштене у Војном архиву Србије!
Снисходљиво, Министарства одбране се обавезало да ће, „чим престане донација“, надаље трошкове сносити буџет Републике Србије и да ће Војни архив да настави са дигитализацијом. Предвиђени су и трошкови за одржавање опреме и финансирање лица „која су ангажована на пословима скенирања“ (два официра, два лица са ВСС-ом, три лица са ССС-ом и петнаест службеника по уговору о делу или војници на цивилном служењу војног рока)“.
На тај начин је „донатор“ за 185.000 евра покупио несагледиво битне информације, а Министарство одбране себе обавезало да Џеферсону омогући шетњу по најделикатнијим документима, и то без временског или било каквог другог ограничења.
Наравно, има и горег од овога: такозвану дигитализацију докумената са ознаком „Војна тајна“, „Поверљиво“ и „Строго поверљиво“, у Војном архиву вршили су и даље врше службеници ангажовани по уговору о делу преко Института Џеферсон који су „обучени за скенирање“. Било је и блесавих изговора из министровог кабинета: да је претходно „извршена безбедносна провера, а у току рада организован је и видео-надзор и непосредни надзор у просторијама у којимасе врши скенирање…“!
Реч је била о тридесетак људи коју су свакодневно „орали“ по војној архиви, а за тај посао није било довољно само „обучен за скенирање“. То је било савршено јасно…
Но, није Институт Џеферсон био први и последњи пут у Србији… Од доласка Драгана Шутановца на место министра одбране, ова институција која је у најдубљој вези са америчким Пентагоном и свим војним структурама САД и НАТО, давао је новац „…за реформу сектора одбране Србије“. А о каквом је милосрђу реч, говоре и курсеви типа: „Виши курс стратегијског и операционог истраживања за припаднике Министарства одбране и Војске Србије“ у коме су дељене лекције под називом: „Дивља граница“ (борбени поредак Авганистана), „Стегнута песница“ и слично…
Чак је и контролу интернета на Војној академији успоставио управо Институт Џеферсон, донацијом од 60.000 британских фунти (за увођење „брзог интернета“), добијеној „залагањем британских војних дипломата“!
Врхунац ове обавештајно-образовне мисије са идејом растурања „ранијих схватања“ одбрамбене моћи Србије, десио се кад је Институт Џеферсон почео да дели награде за разне „локалне иницијативе“, па су се тако у жирију нашли Миљенко Дерета и Соња Лихт (наравно, у име њене „политичке изузетности“).

Генерали, даме и фолиранти

Нажалост, док војну политику у Србији воде професионални цинкароши (уколико грубо звучи „страни плаћеници“), док на челу Министарства одбране стоји бивши избацивач из ноћних клубова и курсиста који никада није служио војску, дотле се његове (њихове) колеге у региону некадашње Југославије бирају по степену образовања и по ратним заслугама. У Србији су сви по ратним заслугама завршили у Хашком трибуналу, побијени су или су помрли…
„…Не постоје информације које су тајна, а могу помоћи…“ Ову необјашњиву мудрост изговорио је нико други него државни секретар у Министарству одбране Игор Јовичић, рођени Загрепчанин, који је преласком у Београд своју диплому правника добро употребио „уз малу помоћ пријатеља“. Наиме, 1997. године, са тек напуњених тридесет година живота, постао је инспектор у ондашњем Савезном министарству правде (СРЈ), а већ 2000. године био је и генерални секретар тадашње савезне владе. Како је овај млади службеник бившег режима догурао до државног секретара у „демократском“ Министарству одбране Србије (на дужности од 2007. године)?
Али, ово исто питање могло би да буде постављено бројној знаној и незнаној млађарији која је прошетала кроз Министарство одбране од 5. октобра 2000. године. Почело је, симболично, тако што се тих „револуционарних дана“ у МО ушетала мала, плава, заобљена, анонимна госпођица Ковачевић. Најпре „доведена на виђење“ код покојног премијера Ђинђића, „одобрена“, дакле, са највишег места, и експресно именована за прву „демократску“ начелницу Управе за односе са јавношћу. Потом и за саветницу Бориса Тадића док је он био министар одбране без икаквог војног искуства (војску, као и Шутановац, такође није служио).
Много је таквих госпођица и госпођа прошетало кроз канцеларије Министарства одбране, али и кроз кревете и апартмане корисника евроатлантских донација и буџета. Али, као по правилу, на челу МО никако нису могли да се задрже они који су били истински војници и којима је то била професија.
У суседној Босни и Херцеговини и у Хрватској, где се водио рат првом половином деведесетих година, министри одбране су припадници тадашњих јединица које су се окренуле против већ пропале ЈНА и скрпљених српских војних и паравојних јединица.
Победом хрватских левичара и доласком владе Зорана Милановића, за министра је изабран Анте Котромановић који је у периоду 1991-1992. био „заповједник сатније у специјалним снагама, члан Главног стожера ХВ 1992-1993. заповједник бојне, заповједник Оперативне групе Сињ и заповједник 126. бригаде ХВ 1996-2001. заповједник 4. гардијске бригаде ХВ Сплит 2001-2002. начелник стожера у Зборном подручју Дубровник – умировљен у чину стожерног бригадира…“
На челу босанскохерцеговачког Министарства одбране је Селмо Цикотић, иначе родом из Црне Горе, из Берана, војник по образовању, завршио Војну гимназију „Братство и јединство“, у Београду (1978-1982), а касније и војну академију у Задру (1982-1986). Био је и војни аташе БиХ у Вашингтону 1994-1997. године, док се решавала америчка стратегија о овом делу Балкана.
У Црној Гори и Македонији министри одбране су лица из цивилних служби, али су служили војску. Очито да су једино у Србији на челу Министарства одбране добродошли послушни кловнови и дилетанти. Да је тако по вољи НАТО пакту, било би друкчије. Истовремено, у БиХ и Хрватској на челу војних министарстава без проблема могу да буду учесници у грађанском рату бивших Југословена, само је у Србији то проглашено највећим јересом. И то је по стандардима НАТО пакта.
Епилог рата са НАТО пактом из 1999. године се још није десио. Србија, очито, према америчком схватању рата и покоравања, још није довољно понижена. Њени плаћеници тек треба масовније да стану у прве борбене редове у нечасним ратовима туђе империје.

Жена која увек може још

Сада већ бивша министарка спорта и омладине, Снежана Самарџић-Марковић на невероватан начин је после Петог октобра доспела на високе функције у Министарство одбране и Министарство спољних послова по доласку из Норвешке, где је привремено емигрирала. Све је почело тако што је дословно обрлатила тек постављену амбасадорку у Норвешкој Виду Огњеновић, којој се представила као „избеглица из беспућа“ у потрази за послом у домовини. Али, са каквим је инструкцијама ушла у амбасаду тадашње СРЈ, тешко да је знала и сама Вида Огњеновић. Њен циљ био је врло јасан: уз препоруку уважене књижевнице и опозиционарке, најлакше се отварају највећа врата! Тако је и било. Убрзо је Снежана Самарџић-Марковић кренула на високе функције у земљи из које је побегла. У петооктобарском лудилу, кад је почео јуриш на испражњене кабинете државних институција, све је било могуће…
Прошетала је, дакле, кроз два деликатна министарства, да би, коначно, и сама постала министарка спорта и омладине. Са те позиције почела је да се понаша као баронеса, очитио одрешених руку да чини шта јој је воља. За њеног мандата омладина је дословно подивљала, а школе су постале најопаснија места – у којима се дешавају силовања, убиства, наркоманија, проституција, масовне туче и ужасан терор над незаштићеним појединцима који нису део чопора.
Није запамћено да је таквим поводима икада имала било какву сувислу координацију са Министарством просвете (што није усамљен случај него пракса и у другим министарствима). Напротив, осмех јој није силазио са лица, бацила се у загрљај сваком српском шампиону који би прошао поред ње, да би, на крају, потпуно излуђена од љубави према ватерполисти Николи Р,, предала душу пороку прељубе. Николина службена супруга, певачица Ана К., у неколико наврата је жестоко реаговала на понуђене доказе о овој скандалозној вези са „госпођом министарком“, али је неко из „обавештајне заједнице“ хитно реаговао и спречио да име Снежане Самарџић-Марковић постане део естрадних скандала. Уместо тога, у „шареној штампи“ је освануо наслов: „Љубав јача од трачева“.
Сведоци тврде да њено властохлепље и воља за моћ нису ништа у поређењу са њеном незаситом потребом за младићем таквих габарита и такве снаге какав је Никола Р.. Мада игра за Хиос, клуб из Грчке, долази летња Олимпијада у Лондону. Не треба бити превише паметан па закључити где ће се бивша госпођа министарка наћи овог лета и којим поводом.
Наравно, она није једина, али је свакако најистакнутија државна функционерка Србије која је у службу својих потреба спојила моћ, секс и новац. Идеално за евроатлантске обавештајце и дистрибуцију њихових налога на адресу српских институција.

У БиХ и Хрватској је пожељно да на челу војних министарстава буду доказани учесници у грађанском рату на простору некадашње Југославије. У Србији би такав избор био сигуран знак да „унутрашњи непријатељ не мирује“. Зато су кловнови и дилетанти на челним функцијама увек добродошли.

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=252&cl=09