Година је тек почела, али је већ извесно да нам се не пише добро. Никад у историји Србије није пшеницом засејано мање површина. Пољопривреда је, генерално гледано, у врло лошем стању. Што се индустрије тиче, и она од маја прошле године има негативну стопу раста: обим трговинског промета реално је у 2011. смањен за 16-17 одсто, број незапослених је повећан, неликвидност у привреди достигла је огромне размере, а губици у привреди мере се астрономским цифрама, каже у разговору за „Вести“ угледни економиста др Млађен Ковачевић.
20.02.2012. извор: Вестионлине
Сви економски параметри показују да ситуација није била никад гора у Србији?
– Иако су 2000. године српски политичари најављивали да ће наша земља бити пример економског чуда, како ствари стоје, изгледа да ћемо пре бити у свету познати као српско привредно чудовиште. Све ће бити у суноврату – и индустријска производња, и обим трговинског промета, и извоз, и ликвидност у привреди, и пољопривреда. С тим теретом и негативним трендовима ушли смо у ову годину и у њеној првој половини не видим на видику апсолутно ништа што обећава некакав преокрет.
Док у Србији нема отпора према капиталу из Словеније и Хрватске, код комшија је другачије?
– Хрвати и Словенци имају одбојан став према српским фирмама и тако је било и осамдесетих, али не толико као данас. Увек је постојала одбојност према продору српских фирми и увек су гледали да у економији буду много утицајнији од Србије и да ту доминирају. Наше комшије налазе хиљаду разлога да онемогуће улаз српског капитала, док ми оберучке прихватамо све што долази из Хрватске и Словеније.
Србија се убрзано задужује?
– Наш укупни дуг достигао је 24 милијарде евра, и ми смо већ сада високо задужена земља. Деведесетих година Србија се тешко задуживала. Кредите од западних земаља, због санкција, било је немогуће добити. Никола Шаиновић је успео да се задужи у Либији за око 32 милиона долара. Од Кувајта смо добили 277 милиона, а од Кине 160 милиона долара. И то је отприлике све. Практично, држава се у иностранству за девет година, закључно са 2000, задужила само око 460 милиона долара.
Током претходних година у нашу земљу се слила велика количина новца.
– Моја рачуница показује да се током претходне деценије у нашу земљу слило 75 милијарди долара, што је око 55 милијарди евра.
Највише новца стигло је по основу дознака из иностранства, односно коверти које су у Србију слали рођаци из иностранства. Нешто мање новца стизало је по основу кредита, још мање од страних директних инвестиција, а најмање је било донација.
Да ли је све отишло на јавну потрошњу?
– Већи проблем од тога колико је пара потрошено јесте питање на шта су оне потрошене. А највећим делом новац је отишао на пеглање трговинског дефицита који постоји између увоза и извоза, затим на девизне резерве. Улагано је у енергетику и инфраструктуру. Нажалост, много новца је одлазило у буџет, а повећање потрошње је најгори начин да се потроше паре. То се зове дезинвестирање.
Колико криза у ЕУ утиче на Србију?
– Много, то што чланице ЕУ нису биле јединствене у овако тешким тренуцима значи да је мала шанса да ће економска криза бити ускоро превазиђена. Све ово је лоше. Највећа опасност за Србију јесте што постоји велика шанса да земље ЕУ, притиснуте новим фискалним правилима, максимално смање увоз и инвестиције или почну да повлаче капитал. Ми смо у великој мери зависни од страних инвестиција.
Очигледно је да банке свој профит заснивају на изузетно високим каматама.
– Невероватно је да у условима катастрофалне економске ситуације, неликвидности предузећа и ниских зарада банке толико профитирају. Банке увек нађу начин да компензују то што један део клијената не може да враћа дугове. При том се повећава број оних који су принуђени да узимају кредите. Још кад би сви враћали дугове на време, колика би тек тада била зарада банака.
Држава све више продаје обвезнице. Колико је то добро решење?
– То у ствари није продаја, него гомилање нових дугова. Кад некоме нешто продајете, ви дате робу и добијете паре, па немате више никакве обавезе према другој страни. Ово нису позајмице јер смо ми дали обвезнице, узели паре, а онда ћемо те паре с каматом и да враћамо. То је класично задуживање.
Како коментаришете превелику задуженост земље?
– Та неподношљива наркоманска лакоћа задуживања је неприхватљива јер држава већ превише дугује међународним финансијским организацијама, домаћим банкама, другим државама попут Кине или Русије или за издате хартије од вредности, за које је морала да одложи доспеће јер не може предвиђеном динамиком да их сервисира. Генерално, задуживање по принципу „узми све што ти живот пружа, док си на власти“ је неморално јер ће садашњу потрошњу морати да враћају наредне генерације.
Хоће ли бити већих протеста у земљи?
– Имајући у виду изузетно тешко стање у привреди, логично је очекивати социјалне протесте, нарочито пред изборе, када ће многи тражити какве-такве повишице. Опет, познато је да је Србија по одливу мозгова на самом светском врху, да су млади без посла, да су у апатији. То је онај фактор на који власт рачуна – на апатично становништво које се не буни. Наш народ је постао неспособан да верује да може бити боље.
Наша привреда је веома неконкурентна. Које су последице?
– Ми смо трећелигаши по конкурентности. Ако држава хитно не направи стратегију повећања конкурентности, доћи ће до тешких економских и социјалних последица. Србија је са зачеља друге лиге пала у трећи ранг такмичења и сада се налази при врху табеле. Наиме, према Светском економском форуму из Женеве, наша држава је заузима тек 93. место (од укупно 133) по конкурентности производа.
Досад су нас дебело извлачиле девизне дознаке наше дијаспоре?
– Према проценама Светске банке, готово шест милијарди долара стиже од наших у расејању. Та сума свакако је већа јер не иде сав новац преко банкарских канала. Иако је криза захватила све земље Запада, верујем да се сума коју шаљу родбини у отаџбину неће смањивати. То је феномен нашег народа. Тако, ако две сестре раде у западној Европи и шаљу новац родитељима у отаџбину и једна остане без посла, она друга ће аутоматски повећати суму новца коју шаље да би родитељи имали довољно за издржавање.
Стручњак за међународну трговину
Професор др Млађен Ковачевић рођен је 1937. године у општини Пожега. Економски факултет завршио је у Београду, где је радио као професор. У периоду од 1996, па до 1998. године био је шеф Катедре за међународне економске односе на Економском факултету.
Аутор је великог броја радова из области међународних економских односа, међународне трговине и учесник многих домаћих и међународних скупова економиста.
Члан је Академије економских наука и сарадник Института за међународну политику и привреду.
Ожењен, отац једног сина.
СРБски ФБРепортер 
Ако о уваженом академику проф. ковачевићу имате да напишете о његовим успесима „У периоду од 1996, па до 1998. године био је шеф Катедре за међународне економске односе на Економском факултету“, боље да и то нисте написали.Жалосна је држава у којој су 74 годишњаци главни економисти развоја.Да ли је уважени професор предавао својим студентима о међународној подели рада или о самоуправљању или о петољеткама или о КАПИТАЛизму или зем. задругама?Да се разумемо немам ништа против напред наведеног али су ми досадили ти стручњаци и зналци који све и у сваком времену све знају.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Verovali ili ne, u Srbiji se bogatstvo uvek sticalo na nepošten način i uz mig samog vrha vlasti. Svaka sličnost s aktuelnim dešavanjima je slučajna i zapanjujuća!
Ako mislite da su brojne afere bez sudskog epiloga i korupcija ogromnih razmera specijalitet tranzicije, prevarili ste se. Većina naših vladara i političara od početka 19. veka bila je pohlepna i podmićena, a o tome najbolje svedoči nedavno objavljen zbornik radova “Korupcija i razvoj moderne srpske države”, koji su priredili Aleksandra Bulatović i Srđan Korać. Iz knjige koju su zajednički objavili Centar za menadžment i Institut za kriminološka istraživanja, Press prenosi najzanimljivije delove. Svaka sličnost s današnjim dešavanjima je slučajna i zapanjujuća.
Knez Miloš – monopolista
Knez Miloš Obrenović (vladao 1815-1839. i 1858-1860) uporedo s obnavljanjem srpske državnosti, radio je i na sticanju za ono vreme enormnog bogatstva, pa je čak došao u poziciju da daje novčane pozajmice turskom sultanu! Prema tvrdnji njegovih savremenika, Miloš nije razlikovao narodnu kasu od lične. U njegovom vlasništvu našle su se najbolje njive, livade, skele, mehane i vodenice. Na vrhuncu moći, zakupio je i sve carinarnice, preuzeo posao uvoza soli, trgovao stokom, kožom i kukuruzom. Vuk Karadžić je zabeležio da je Obrenović odrastao čuvajući tuđe koze, te da je 1815. godine morao da pozajmi 200 dukata kako bi se izbavio od Turaka. Međutim, kada je 1839. godine napustio Srbiju, sa sobom je poneo 550.283 zlatna dukata, što je bilo dovoljno da lagodno živi u inostranstvu dvadeset godina!
Afera Belimarković 1873.
Prvi korupcionaški skandal koji je privukao pažnju javnosti ticao se vojnih nabavki koje su organizovali tadašnji ministar vojni Jovan Belimarković i ministar finansija Panta Jovanović. Radilo se o nabavci opreme, odeće i obuće za 60.000 vojnika, a u ovom slučaju, pronevere su zabeležene na svim nivoima – od ministra do magacionera. Šteta naneta državi procenjena je na 17.500 dukata, dok je načelna odgovornost pripisana Belimarkoviću. Ipak, u nedostatku dokaza, on je oslobođen optužbi.
Železnička afera
Vlada Milana Piroćanca je 1880. godine, zaobilazeći konkursnu proceduru, sklopila ugovor s francuskom kompanijom “Generalna unija” o železničkoj koncesiji. Dve godine kasnije, list “Sadašnjost” optužio je radikalskog prvaka Nikolu Pašića da je od francuske kompanije primio novac kako bi obezbedio kvorum za skupštinsko glasanje o ratifikaciji tog ugovora. Za primanje mita optužena su, takođe, dvojica ministara i petorica poslanika. Već sledeće godine, Milan Piroćanac započeo je izgradnju velelepne vile u Beogradu iako se znalo da je pre dolaska na vlast bio u ogromnim dugovima. Niko od osumnjičenih nikada nije odgovarao.
Korupcija u vojsci
U okviru vojnih priprema Srbije, za nabavku vojne opreme 1908. godine izdvojeno je 95.000.000 tadašnjih dinara. Oprema je nabavljana u francuskom zavodu “Šnajder-Krezo”, pod nadzorom komisije koju su predvodili pukovnici Mihajlo Rašić i Damjan Vlajić. Uprkos dokazima o nesavesnom postupanju, vlada nije preduzimala nikakve mere protiv njih, pa je slučaj dospeo pred Narodnu skupštinu. Posle poduže istrage, pukovnici su uhapšeni u julu 1910. godine, ali su ubrzo pušteni da se brane sa slobode. Afera je okončana oslobađajućom presudom, uz brojne materijalne propuste tokom suđenja.
Bludni sin Nikole Pašića
Rade Pašić, sin predsednika srpske vlade Nikole Pašića, tokom Prvog svetskog rata, na račun srpskog poslanstva u Parizu, uzeo je dragulj vredan 350.000 franaka. Mladi Pašić je položio kaparu od 30.000 franaka, a dragulj prodao i potrošio sav novac. Nakon što je neko vreme proveo u pritvoru, na urgiranje srpskog poslanstva je pušten, a šteta je namirena iz državnog budžeta. Rade Pašić bio je umešan i u aferu sa švercovanjem platine neprijateljima! Zajedno s Mihajlom Gluščevićem, sekretarom ambasade u Parizu, uhapšen je zbog toga što je diplomatskim sanducima platina prebacivana u Švajcarsku, gde je za basnoslovne sume prodavana Nemcima. Pašić je uskoro pušten, dok je Gluščević nakon razvlačenja suđenja – oslobođen. Do jula 1921. godine Rade Pašić bio je umešan u dvadesetak afera. Nikola Pašić je uvek štitio svog “nestašnog sina”, pa je tako ostalo zabeleženo da je, reagujući na optužbe protiv njega, povodom malverzacija oko šećera, u Narodnoj skupštini rekao: “A, šta ćete… dete, pa voli šećer!”
Zloupotreba obveznica
U nedostatku raspoloživog novca posle Prvog svetskog rata, srpska vlada je građanima izdavala državne obveznice za namirenje ratne štete. Stanovništvo je bilo nepoverljivo prema tom projektu, a od nominalnih 1.000, seljaci su dobijali najviše 80 dinara. Međutim, u leto 1925. godine ministar finansija Milan Stojadinović počeo je da isplaćuje kupone ratne štete i od tada njihova vrednost vrtoglavo raste. Ubrzo se ispostavilo da su od toga korist imali kako sam ministar, tako i svi članovi vlade. Kako je taj sistem funkcionisao, najbolje je objasnio tadašnji viđeni radikal Miša Trifunović: “Palatu u Beogradu zaradio sam pošteno. Na jednoj sednici vlade ministar Stojadinović je referisao da će bonovi ratne štete uskoro početi da rastu jer će državna kasa početi da ih isplaćuje. Preporučio nam je da ih kupujemo pre nego što cena počne da skače. Meni i još nekim članovima vlade on je otvorio kredit u Jadransko-podunavskoj banci… Moj osnovni kapital se tako upetorostručio.” U tim okolnostima, bilo je nemoguće ustanoviti krivičnu odgovornost, a o moralnoj očigledno niko nije razmišljao.
Stočna afera
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila je u novembru 1921. godine od Nemačke, na ime ratne štete, kontingent od 60.000 ovaca i 17.500 goveda. Nadležni su, ipak, odlučili da tu stoku ustupe izvesnom konzorcijumu po neverovatno povoljnim uslovima. Glavnu ulogu u aferi opet je odigrao Rade Pašić sa šurakom, Grkom Nikosom Velojanisom. Stoka je bez licitacije prodata firmama “Promes” i “Impeks”, iza kojih je stajao Radivoje Hafner, Pašićev saučesnik. I pored očiglednog slučaja korupcije i snažnog protivljenja javnosti, vlada Nikole Pašića je odobrila posao! Beogradske novine “Republika” izračunale su da su učesnici afere zaradili 136.000.000 tadašnjih dinara. Primera radi, prosečna mesečna plata sudija, profesora i lekara tada je iznosila oko 1.500 dinara.
Afera Adamstal
Zloupotrebljavajući položaj ministra finansija, Milan Stojadinović je opstruirao poslovni aranžman s jednim češkim preduzećem i u saradnji s Radetom Pašićem prisvojio proviziju, čime je budžet oštećen za više od 100.000.000 dinara. Naime, češka firma “A. D. za mašinska i mostovna postrojenja” opravljala je naše vagone. Međutim, novac za ugovoreni posao nije isplaćen jer je Stojadinović mesecima opstruirao tu isplatu. Direktor češke firme doputovao je u Beograd i sklopio tajni dogovor o naplati tako što je podmitio Pašića, Stojadinovića, advokata Emerika Tartalju i Ljubomira Milina, direktora Slavenske banke, sa 6.000.000 čeških kruna. Kako je u međuvremenu dužnička suma sa 30.000.000 porasla na čak 150.000.000 dinara, država je oštećena za 120.000.000 dinara. Milan Stojadinović nikada nije krivično sankcionisan.
Afera Dečani
Puniša Račić, član Narodne radikalne stranke, poznat po atentatu na Stjepana Radića u Skupštini 1928. godine, na osnovu presude suda u Peći, dobio je šumski posed manastira Dečani, zadužbine Stefana Dečanskog! Ceo posao obavljen je 1924. godine uz saglasnost tadašnjeg ministra šuma Milana Srškića i uz snažan pritisak samog Pašića. Posebno je zanimljivo da se Račić pozivao na srodstvo s legendarnom ličnošću Stevom Vasojevićem iz 14. veka! Sud je doneo odluku da se šuma vredna više desetina miliona dinara dodeli Račiću, čime je on postao “naslednik” kralja Stefana Dečanskog. U javnosti je ovaj slučaj nazivan nacionalnom sramotom, uz ironične komentare da su Račić i Pašić “oglodali kosti” srpskog vladara.
Afera Teokarević
Zbog sumnje da je počinio niz malverzacija kao ministar pravde u periodu od 1921. do 1923. godine, Lazar Marković je morao da napusti mesto u vladi i odgovara pred poslanicima. On je, između ostalog, izdao lažno uverenje o obeštećenju na ime ratne štete biznismenu Svetislavu Teokareviću i naložio da mu država isplati 1.000.000 zlatnih maraka. Teokarević je u međuvremenu zakupio dva stana u zgradi Akademije nauka, koja su se vodila na ime Teokarević i Marković, a takođe je umesto ministra plaćao rentu. Uprkos ovako jasnim dokazima o korupciji, Marković nije osuđen, a njegov slučaj skinut je s dnevnog reda Narodne skupštine.
Свиђа ми сеСвиђа ми се