Снегови бели опет веју и прете да нас завеју. Ко зна како би из овог белаја изашли, да се, којим случајем, Вољени Вођа није запутио у беспућа, да направи пртину, да завејани могу да прођу.

   Тешко ходајући, Вољени Вођа је одлучио да сиђе у народ. А раја, ко раја, незахвална…

 Не дочекују га ни деца, ни младеж, ни момци, ни девојке. Родитељи су их на време склонили од очију, загрљаја и пољубаца Вољеног нам Вође.  Идући преко земље Србије, Вођу окружују прилично унезверени чувари. Они спречавају да не дође до јединства народа и Вође. Опасни су то момци, знају да сирота раја може да потегне гују из потаје. Знају они колико је Вољени Вођа жртвовао себе, своје здравље и своју будућност, зарад сироте раје. И није добро да га пробуразе у неком завејаном селу, или вароши.

  На овој студени Вољени нам Вођа поручује да гасимо сијалице, да будемо послушни, а његови савети пара вреде, ако већ новца немамо, и ако нам је његова камарила скинула и гаће. А Борис нас о свему подучава, преко “Јавног сервиса европске Србије“, који, по цео дан преноси његове поуке и покуде. Он се разуме у производњу сивог ливеног гвожђа, зна да крава са већим вименом даје више млека од краве са мањим вименом, само што су фарме  и без крава остале, Вођа зна како се могу напунити чардаци ако се засеје већа површина земљишта, он нас саветује да више радимо, и тако зарадимо, а зна да посла ниоткуда, поготову ако нисте члан његове партије, учи нас да ће после оваквих снежних падавина доћи до великих поплава, а зна да је вода мокра и а можемо да се уквасимо, и прехладимо, да набујали потоци и реке могу да однесу нашу непокретни и покретну имовину, и да ни он, својим ауторитетом, не може пуно да учини против стихије.

   Знају психотерапеути како да употребе свог председника. Воде га по општинама у којима су на власти њихови партијски другови и коалициони партнери. Код својих је сигурнији.

   А „Јавни сервис европске Србије“ прекида Дневник да се Вођа јави са терена. Ако нам он не саопшти да је снег хладан и да је мокар, остаћемо заувек сиромашни са памећу. И то траје данима.

   Лако је председнику да га водају по Србији у блиндираним аутомобила и уз пратњу која је такође у блиндираним возилима. Његовом млохавом телу, опхрваном тешким болестима, и болесном уму, треба терапија. Шетати, причати, лупетати, само бити у центру пажње, помаже да се продужи живот лудој глави.

   Сневеселио сам се посматрајући наступљивост председника у овим тешким данима, када је Србија у ванредном стању. Он путује, саветује, поручује, упозорава, прориче, наређује. Око њега, све људи по службеној дужности и понеки старац. Сви беже од њега, као да је губав. Као да је оболео од колере….

   Кад је кренуо путем устоличења, Борис Тадић је млатарао рукама, претио је, био је енергичан, спреман да нас поведе у Европу и будућност, путем без алтернативе! Лаковерни грађани су веровали његовим обећањима. Аплаудирали су му, клицали му.

   Данас, када нам је тешко, а Вођа жели да нам помогне, поданици се не осврћу на њега као на смрдљив сир. Дочекују га без аплауза, без клицања.

   Тужан крај једног злог човека чије тело је опрхрвала сида, који не сме ни јачи корак да учини, да се не би срушио. Иза њега ће остати многа злодела, две милијарде опљачканих пара.

   Пут којим се креће Вољени Вођа води у пакао. Е, па срећан ти пут Борисе!