Време обиља и размажености је прошло. Криза доноси ново време у коме ће се тешко живети и још теже одбранити слобода и лично достојанство. Волео бих да грешим, али, нажалост, до сада за три деценије нисам стратешки нигде погрешио.

ПРОПАСТ

Бранко Драгаш
субота, 18 фебруар 2012

ЗИМА –  Снег је изненада пао усред зиме. Када га режим није очекивао. Пале су и температуре. Падају људи на улицама. Само још режим није пао. Цела држава је паралисана. Смрзнути и гладни људи умиру. Села су одсечена. Засеоци завејани. Градови блокирани. Аутопут првих дана неочишћен. Градске улице непроходне.Школе су затворене. Топлане испадају из система грејања. Грађани су успаничени. Опште је расуло. Распад система на сваком кораку. Уведено је и ванредно стање. Није пао снег да завеје брег, него да режим покаже сву своју неспособност и неорганизованост. Могу да разумем да су људи у приморју затечени изненадним поларним снегом и да се нису одмах снашли, али да се ми изненадимо што је пао снег у фебруару, то је врхунац лицемерја ове окупаторске власти.

Хладни талас је дошао из Сибира. Ово је прави сибирски снег. Сув и ситан. Видео сам тај снег у Сибиру. Видео сам како га редовно чисте и како све функционише. Улице и путеви су сви очишћени. Пролазио сам кроз читаве тунеле од снега, који су били високи и до десет метара. У Сибиру и скандинавским земљама све функционише. Нико не уводи ванредно стање и деца редовно иду у школу. Сибирски снег се лако чисти, јер је лаган као прашина. Замислите шта би се десило да је пао влажан снег који се одмах претвара у леденице. Замислите да је такав снег пао на почетку зиме?!

Некада давно, када смо били мали, снег је падао у новембру и топио се у априлу. Температуре су биле исто поларне. Али, све је функционисало. Власт није уводила ванредно стање. Путеви су се редовно чистили, градски превоз је радио, здравствене службе су дежурале, деца су ишла у вртиће и школу, радници су радили у својим фабрикама. Знам да смо се санкали без скафандера и без непромочивих чизама. Имали смо неке очеве летње ципеле и вунене чарапе.

Стари народ ми је причао да су се мој отац и његова браћа и сестре играли боси у снегу. Једине опанке би оставили у старој кући крај огњишта да се греју, док би они боси истрчали на снег да се санкају. После би се вратили и грејали црвена стопала крај ватре. Моја генерација се није изувала боса да би се играли у снегу. Социјализам је нама радничкој деци омогућио вунене чарапе и очеве подеране летње ципеле, које су биле идеалне за клизање. Скије су нам биле откинуте странице гајби за пиво или киселу воду. На снегу смо били када нисмо били у школи. И нисмо имали шалове преко уста. Нико од одраслих није нас чувао. Сами смо вукли своје санке и играли се вије. Сушили смо старе панталоне и подеране џемпере на нафтарицама и смедеревцима. То нам је била скијашка опрема. Нисмо изостајали из школе. Тада је било срамота да не идеш у школу. Нисмо губили часове. Нисмо причали о хладноћи. Учили смо и били смо одлични ђаци. Температуру смо скидали комовицом. Грло смо лечили натопљеним облогама ракије. Презнојавали смо се под дебелим јорганима. Антибиотике смо пили баш када смо морали.

Данас је све другачије. Цивилизација се променила. Постали смо размажени и метиљави. Све нам смета. Највише време. Сви причају само о времену и кукају. Чини ми се као да сви постајемо Шурда из серије Врућ ветар. Свака промена времена утиче на наше расположење. Антибиотике гутамо као наркомани. Децу смо покварили. Нису деца крива. Нису крива што не иду у школу. Режим је донео одлуку да се не иде у школу не због деце, него због себе. Угрожен је енергетски систем и онда се штеди тамо где не сме да се штеди. Један гимназијалац је рекао – ако штеде, зашто не искључе фабрике? Млад је и не зна да су фабрике приватизацијом већ одавно искључене. Последице искључивања деце из школе због зиме су веће него искључивање фабрика. Када се искључе фабрике, онда настаје материјални губитак који се одмах види. Када деца не иду у школу због зиме, онда се материјални губици не виде, чини се чак да држава тако штеди и добија, али нематеријални ефекти васпитања деце су погубни за друштво. Одрастају читаве генерације које губе радне навике, које нису спремне за окрутан живот који их чека, које не могу ничега да се одрекну, које не знају да трпе и које све хоће одмах. То је наличје неолибералне потрошачке идеологије. Преузели смо њене најгоре особине. Мислим да ће то бити погубно за многе младе генерације, које ће бити пред великим изазовом у новом добу у које смо већ ушли.

Време обиља и размажености је прошло. Криза доноси ново време у коме ће се тешко живети и још теже одбранити слобода и лично достојанство. Волео бих да грешим, али, нажалост, до сада за три деценије нисам стратешки нигде погрешио. У време социјализма, када је тадашњи режим донео одлуку да деца из средњих школа одмах иду у војску, тврдио сам да је то програмирано и да се припрема распад земље. Војску је требало уништити да би се уништила држава. Сада нам уништавају децу да би нас потпуно поробили. Шта да радимо? Ако ово разумете о чему пишем, ако сте забринути за судбину своје деце, онда вас интересује шта да радите? Како да помогнемо себи и својој деци? Предлажем вам да се посветите вашој деци, да их васпитавате ви сами, да причате са њима и да их уводите у стваран живот. Угасите телевизоре и научите децу да читају књиге. Научите их да размишљају, суде и износе своје ставове. Помозите им да се дисциплинују, да постану одговорна, да добију радне навике и да науче да буду стрпљиви и штедљиви. Научите их да не оговарају, трућају глупости и тумаче временску прогнозу. Научите их да уживају у животу и у времену. Најбољи рецепт против приче о времену, рецепт који је универзалан за свако доба и место, је – не обраћајте пажњу!

ЖЕЛЕЗАРА – Све сам већ написао о преузимању железаре за један долар. Многи сајтови су преузели мој текст. Међутим, ни данас нема одговора ни на једно постављено питање. Нема одговора ни на једну меру коју сам предложио. Неспособни режим се хвали како су надмудрили америчке тајкуне. Узели су назад железару која има нагомилане обавезе са 2010, биланси за 2011. се још раде, износе 673 милиона евра, само краткорочне обавезе износе 219 милиона евра.

Губитак изнад висине капитала износи 192 милиона евра. Годишњи губитак 150 милиона евра. Ко ће да покрије те губитке? Режим тврди да железара нема никаквих губитака. Државни секретар чак тврди да ће он да покрене другу пећ. Потпуно лудило! Предизборно лудило! Чувајте се те заразе. Трајаће све до избора. Надају се да ће грађане поново да уплаше и да их преваре. Немојте да наседате на те њихове лажи и провокације. Морамо да срушимо режим. Легално. На изборима. То је наша грађанска дужност.

БУС ПЛУС – Више није важно како се превара зове, важно је да је превара успела. Нас грађане сматрају овцама и зато нас шишају на сваком месту. Све што наводне демократе и социјалисти раде, у функцији је личне и партијске пљачке. Није битно да ли је то Мост на Ади, који је достигао цифру од 610 милиона евра, мост код Бешке, крађе на изградњи аутопутева, крађе на асфалтирању улица, на вакцинама, на тендерима и свуда тамо где се може насилнички отети од наивних и уплашених грађана. Питају ме за стручно мишљење – када се очекује тотални крах? Не могу тачно да кажем. Од чега зависи? Зависи од тога колико су грађани спремни да трпе. Не могу да проценим колико су грађани Србије спремни да трпе пљачкање и понижавање. Не могу да проценим где је граница издржљивости српске нације.

Неспособни и корумпирани режим је натерао грађане да чекају у ноћним редовима по неколико сати да би предали захтев за пасоше. Нико се није бунио. Сви су стрпљиво чекали и псовали мајку политичарима. Неспособност режима се доказала издавањем најружнијих и најглупљих саобраћајних таблица. Нико нема тако ружне саобраћајне таблице. Имамо врхунске дизајнере у земљи и свету, који раде за водеће светске компаније, али нико није позвао те стручњаке да дизајнирају саобраћајне таблице, него су партијске бирократе изабрале своје пајташе да би узели провизију. И опет ништа. Као да се то нас ништа не тиче.

Последња бламажа је издавање новчанице од две хиљаде динара. Режим се намерно спрда и са нама и са знаменитим научником Милутином Миланковићем. Ништа им није свето. Осим медиокритета Тадића, чији лик и дело његови саветници бране свим расположивим средствима из буџета. Нова новчаница је постала светски хит за исмејавање. То је прва новчаница на којој је лик са новчанице окренуо главу од државних симбола. Да ли је то случајно урађено? Наравно да није, нема ничега случајног. То је урађено намерно, да би се понизили држава, њени симболи и један од најзнаменитијих Срба на свету. Ако после свега овога, ипак, гласате за овај окупаторски режим, онда вам не могу помоћи. Отрежњење ће ускоро доћи. Отрежњење ће бити болно. За све који живе у заблудама, илузијама и на буџету. Припремите се за преображај.

МРКА – Садашњег министра Мркоњића, популарног Мрку, упознао сам тачно пре двадесет година. На његово упорно инсистирање, преко заједничких познаника, пристао сам да се сретнемо. Ручак је био у вили ЦИП-а на Дедињу. Било је присутно тридесетак српских директора, савезни премијер Раја Контић и неки министри. Нисам знао да ће сви ти ликови бити ту присутни. Тада сам први пут уживо видео Мрку.

Пошто сам био опозиционар и један од највећих критичара Милошевићеве власти, пошто никада нисам радио ниједан посао са државом, нити сам добијао кредите из примарних и сивих емисија, радио сам на домаћем и светском тржишту и нисам улазио никада у комбинације са режимом, отишао сам на тај састанак више из дипломатске пристојности, него што ме је занимало да упознајем ударне песнице власти.

Морам да признам да такво понашање никада пре тога нисам видео у свом животу. Мада сам одрастао на земунској калдрми и познавао сам већину опасних момака са улице, многи од њих више нису живи, никада у свом животу нисам доживео да неко буде тако бахат, безобразан, покварен и прост, да толико понижава људе да је то било срамно гледати.

Мрка је према мени био крајње пристојан. Уљудан и пажљив. Увиђајан. Али према свима осталима је био немилосрдан. А ти остали, људи који су управљали српском привредом, пузали су као пси пред Мрком и послушно махали репом. Тако сам други пут у свом животу присуствовао да неко из власти понижава и вређа људе.  Први пут је то радио у лето 1987. комунистички секретар, носилац партизанске споменице, који је, у мом присуству у Крушевцу, вриштао на генералног директора Жупе и вређао га, да се овај тресао од страха. Мрка је био још вулгарнији. Буквално је постројавао све присутне, прозивао их, вређао и, морам да употребим тај улични сленг, хранио их говнима. Био сам запрепашћен том сценом.Нарочито понашањем присутних. Усилно су се смејали и гутали све што је Мрка изговарао. Зашто су га трпели? Зашто су се понижавали? Одговор је једноставан.

Кабадахија Мрка је био кадровска испостава Милошевића. Његов задатак је био да направи кадровско чистилиште. Тачније, да нахрани што више говнима и понизи будуће кадрове за високе државне и привредне функције. Они који су издржали његове сеансе, они који су могли све то да прогутају, могли су да се кандидују даље. Тако је тај накарадни систем функционисао. Мислио сам да је то време далеко иза нас. Нажалост, данас је Мрка постао медијска звезда и овога режима. Ништа се није променило. Само су жртве, поред домаћих улизица, и странци. Борис Тадић је на прошлим изборима преварио бираче. Рекао је да нема повратка у мрачне деведесете. А онда смо поново добили Дачића и Мрку. Режим Тадића ће завршити као и режим Милошевића.То је историјска нужност. У мају грађани руше ту однарођену власт.

Извор: http://dragas.biz