Политичко порекло црногорског језика

Др Мило Ломпар

ЛОГИКА СИЛЕ И ЛОГИКА ЛАЖИ

17 фебруар 2012, за ФБР припремио Б. Гајић 

Интервју: др Мило Ломпар, професор Филолошког факултета у Београду

Угледни професор Филолошког факултета у Београду и књижевник, др Мило Ломпар, говори о политичком пореклу црногорског језика у титоистичком југословенству као оруђу хрватске културне политике… О бесмисленој идеји да се политичари изјашњавају о томе који се језик говори у Црној Гори… О далекосежној издаји данашње интелигенције која представља једну од најсрамнијих у двовековном постојању српског народа… О идеолошком инжењерингу и насилном конструисању црногорског идентитета…

Мило Ломпар: Резултати пописа нису били по вољи владајућег режима у Црној Гори. Чињеница о најбројнијој заступљености српског језика међу грађанима Црне Горе, дакле и међу онима који се нису национално определили као Срби, изазвала је нервозу и неуралгичност унутар настајуће и кристализујуће идеологије на којој се заснива модерни државни идентитет Црне Горе.

Живимо у времену када лажи улазе у службену употребу и постају ствар корисних договора. Један такав корисни, а лажни договор, одиграо се недавно између српске опозиције и црногорског режима, а односи се на такозвани повратак српског језика у образовни систем Црне Горе. Реч је о верификовању свих лажи које су у образовни систем Црне Горе ушле последњих година. Опозиција и режим очигледно су трговали. Шта је исход трговине?

Резултати пописа нису били по вољи владајућег режима у Црној Гори. Чињеница о најбројнијој заступљености српског језика међу грађанима Црне Горе, дакле и међу онима који се нису национално определили као Срби, изазвала је нервозу и неуралгичност унутар настајуће и кристализујуће идеологије на којој се заснива модерни државни идентитет Црне Горе. Генеза тог идентитета води нас у потпуно друга говорна подручја и времена. Ако већина људи у Црној Гори каже да говори српским језиком, у чему је онда проблем да се то примени и у образовном систему. То је нешто што се природно прихвата и има сасвим прецизну логику. Међутим, проблем је у томе што је целокупна конструкција тог идентитета наглашено идеолошка. Ако је 42 одсто становништва заокружило да говори српски, а такође приличан број заокружио да говори црногорски, пошто је то исти језик, не постоји никаква препрека да се тај језик зове онако како се звао и пре него што је Црна Гора стекла статус независне државе. Од 1945. године се тај језик звао српскохрватски, а у ствари јасно је свакоме да је реч о српском језику. Уосталом, добар део Црне Горе говори другим дијалектом српског језика од овога који је проглашен сада за званични језик Црне Горе. Долази једна идеолошка свест која не жели да идентитет Црне Горе буде утемељен на позитивним чињеницама. Позитивне чињенице су оне које имају позитиван став или префикс „јесте“, али то је јако тешко примењиво у Црној Гори, јер у том случају тешко се одвојити од Срба. Шта год кажете да Црна Гора јесте, то у извесном смислу припада српском идентитету. Његош јесте свакако песник Црне Горе, али он је српски песник.

Идеолошки инжењеринг

По новом наставном програму Његош је „укњижен“ као црногорски књижевник.

Ломпар: То је једна врста насиља и фалсификата које власт спроводи. Михаило Лалић је из Црне Горе, али је српски књижевник као и многи други. Да би ту целу конструкцију некако обликовали морате да кренете другим трагом. Морате црногорски идентитет да утемељите на негацији, да кажете „није“, па онда добијате негативну дефиницију идентитета Црне Горе. Црногорски идентитет је све што није српство. Да бисте могли рећи да сте Црногорац, морате претходно рећи да нисте Србин. Тиме се у идеологији нових нараштаја утемељује неки друкчији поглед на свет. Та се област у социјалној патологији и у социолошким срединама зове друштвеним инжењеринг. Нема тог идентитета Црне Горе да није везан за српску националну традицију. За црногорску власт универзална мерила не вреде и ми смо у области насиља.

Опозиција у Црној Гори до сада је негирала постојање црногорског језика. Овим договором га је признала и то као главни језик, а српски је изједначен са мањинским хрватским, бошњачким, албанским. Дакле, лаж и обману политичари нам представљају као успех.

Нема тог идентитета Црне Горе да није везан за српску националну традицију. За црногорску власт универзална мерила не вреде и ми смо у области насиља.

Ломпар: Постоје два аспекта. Један је лингвистички а други политички. Лингвистички гледано јасно је да је реч о дијалекту српског језика који је преименован у црногорски језик. С друге стране, политички аспект је морао да затвори ту неурозу која се појављује и да Србе лиши њихових права. Кључно питање су национална права Срба. Имају ли Срби права да уче на свом језику? Ако то право имају Хрвати и друге националне мањине, зашто га не би имали и Срби? Имају ли Срби права да учествују у традицији? Да ли је могуће да у програмима за Србе у Црној Гори, који по попису чине трећину становништва, не постоји лекција о Светом Сави? Свети Сава свакако спада у њихову традицију. Оставићу по страни да спада у традицију и оних који говоре да су Црногорци и да припадају црногорском језику. Негирајући ту врсту њиховог избора и остављајући у сенци сва питања која из тог произлазе, кључно питање је: зашто су политичке партије које су наклоњене српском бирачком телу одлучиле да пренебегну та питања? Зашто се није ишло другим путем – да се тачно дефинишу уџбеници српског језика? Зашто ти уџбеници српског језика нису именовани? Зато што се тежи перфидном брисању српског идентитета у Црној Гори? То је друштвени инжењеринг који не може да траје ни годину, ни две, већ траје деценијама. Не треба заборавити да је председник једне партије рекао да је неопходно конструисати црногорски идентитет јер није довољна само државна независност. И то је био кључни улог у стварању државне независности. Сада се помера циљ. Каже се да је државна независност само станица на далекосежном путу на којем треба пребрисати српски идентитет Црне Горе и српски језик, српску цркву, и све што спада у ту врсту традиције. Тужно је што су се политичке партије које, макар декларативно, желе да очувају српску традицију, пристале на то.

Ако већ партије тако поступају, ко је онда дужан да заштити српски језик у Црној Гори. Шта ради струка? Да ли је страдање никшићких професора послужило као наук и претња да се ћути?

Идеја да се политичке партије изјашњавају о томе који се језик говори у Црној Гори је бесмислена. Представља директан наставак инструментализације коју је титоистичка Југославија имала. Наиме, и кад је рушена капела на Ловћену, слушали смо да Његош није знао да није српски песник.

Све то се дешава јер не постоји српска културна политика. Ако би она постојала, имали бисмо политичке партије које остварују одређене политичке програме, али бисмо имали и НВО најширег спектра које би представљале много ширу позадину за укупност културних и националних дејстава. Такође, има већ шест година од када је црногорска независност проглашена, а још не постоји српски културни центар у Црној Гори. То је недопустиво и представља озбиљну слабост. Србија није присутна на простору где се трећина становништва изјашњавају као Срби. На тај начин се ставља у сенку све оно што припада заједничком наслеђу Србије и Црне Горе, унутар истога народа, српског. Не постоји никакав план дејства и тиме је политичким партијама омогућено да се изјашњавају о стварима о којима немају довољно знања. Склоне су да побркају лончиће, па онда тргују језиком, односно питањима која по природи ствари нису за трговину. За такво недопустиво делање никакав притисак не трпе. Да имамо снажну невладину српску структуру у Црној Гори, она би те партије подсећала на њихову дужност. Како она не постоји суочени смо са озбиљним, далекосежним поремећајима унутар самих партија. Идеја да се политичке партије изјашњавају о томе који се језик говори у Црној Гори је бесмислена. Представља директан наставак инструментализације коју је титоистичка Југославија имала. Наиме, и кад је рушена капела на Ловћену, слушали смо да Његош није знао да није српски песник. То је био систем који је имао други поглед на свет. Међутим, не треба заборавити да је црногорски језик врло значајно поменут у једном интервјуу који је водећи хрватски комуниста Владимир Бакарић дао после проглашења устава из 1974. године. Рекао је : „До сада смо сви мислили да Црногорци говоре српски, али ето, показује се да говоре црногорски“. Како се показује – знаци на небу то показују, пећине се отварају, реке престају да теку? Не. Једноставно један посао је завршен. Уставом из 1974. године Србима је у Хрватској наметнуто да говоре хрватским књижевним језиком. Наметање је кренуло даље – важан је негативни идентитет. Идентитет се не утемељује на ономе што је позитивно, него на ономе што је негативно.

Најтеже је предавати нешто што је неистинито. Имате проблем јер говорите нешто што противуречи чињеницама. Замислите, примера ради, професоре који би објашњавали да је земља равна плоча.

Нешто слично се и овде постиже. Све ће бити толико обесмишљено да ће на крају свест људи бити контаминирана, отрована, засићена и они ће, на неки начин, тражити олакшање.

Идентитет ће се појавити као празан, у извесном смислу, нико више то питање неће сматрати толико битним и тиме ће технологија испирања мозга достићи онај резултат ка којем је управљена. Мислим да је то суштински циљ.

Празни идентитет

Било како било, замешатељство око наставног програма и језика је велико, толико да наставници не знају шта предају, а струка ћути.

Ломпар: Не чује се зато што су људи, на известан начин, уцењени својим животима и зато што помињана чињеница побуне на једној тачки није довољно добро прихваћена. Најтеже је предавати нешто што је неистинито. Имате проблем јер говорите нешто што противуречи чињеницама. Замислите, примера ради, професоре који би објашњавали да је земља равна плоча. Нешто слично се и овде постиже. Све ће бити толико обесмишљено да ће на крају свест људи бити контаминирана, отрована, засићена и они ће, на неки начин, тражити олакшање. Идентитет ће се појавити као празан, у извесном смислу, нико више то питање неће сматрати толико битним и тиме ће технологија испирања мозга достићи онај резултат ка којем је управљена. Мислим да је то суштински циљ.

Црногорски језик нема лингвистичку већ политичку основу. Хрват, Украјинка и професор филозофије, иначе Црногорац из Војводине, су главни лингвисти у том пројекту.

Ломпар: Та индоктринација је сада појачана, има свој циљ и понуду и не наилази на отпор. У томе мислим да је превасходна одговорност интелектуалне елите и политичке елите Србије. Прошле године председник Србије рекао је да је универзално право да ко год жели да говори црногорским језиком у Србији, то ће му бити омогућено. Та изјава није истинита, што и не чуди с обзиром на адресу са које је изнета. Али поента је у следећем – политичко порекло црногорског језика је у титоистичком југословенству као оруђу хрватске културне политике. У Малом Иђошу је у образовни систем заиста уврштен и црногорски језик иако не постоји лингвистички опис. Нико није утврдио да се на том простору икада говорило зетско-рашким дијалектом, који би требало да буде основа за тај тзв. језик. Ако је већ власт у Србији показала толико степен толеранције да уведе нешто што уопште не постоји, делује запрепашћујуће да није желела да покаже макар мало ангажовања да се Србима у Црној Гори омогући да говоре српским језиком. Зашто власт у Србији сматра да је њена обавеза да удовољи и непостојећим црногорским језичарима усред Бачке, а да није дужна да помогне неколико пута бројнијем српском становништву у Црној Гори? Зашто интелигенција у Београду сматра да све ово не заслужује њену пажњу? То су озбиљна питања која показују велики степен укупног поремећаја у очувању српског националног идентитета. Универзална права, декларативно проглашена, важе за све људе, али се не примењују када је реч о српском народу и његовом језику. То је истина.

Видели сте на попису у Србији билборде који позивају људе да се изјасне као Војвођани и да говоре војвођанским језиком. То је исти друштвени инжењеринг. Власт у Војводини држи иста странка која држи власт у Београду. Нема ту неког великог неспоразума. Ствара се идентитет на начин који би Срби, северно од Саве и Дунава, у XIX веку са запрепашћењем посматрали. То би за њих било нешто несхватљиво. Милутин Миланковић је био велики научник и физичар који је на понуду да узме бечку катедру, захвалио и отишао да предаје у Београду. То је данас потпуно незамислив потез, исто као што је незамисливо да имамо власт какву имамо.

Како онда очекивати да они помогну Србима у Црној Гори кад видите шта раде свом народу у Србији? По већ виђеној мустри се ствара војвођански језик, војвођанско осећање, што су све класични чиниоци негативног идентитета. И опет је кључно – само да не буде српски.

Уставом је црногорски језик наметнут као службени, а сви остали су у службеној употреби, значи у употреби администрације?

Ломпар: Јесте, али се устав налази у битном несагласју са вољом већине грађана и то је кршење људских права. То је разлог да се обратите на различите европске адресе. Имате резултате пописа и тражите промену устава по том основу. Не треба заборавити да партија која је обезбедила да се усвоји та уставна одредница о црногорском језику, је била партија која се наводно борила за права српског језика у Црној Гори. Та недоследност у понашању политичара је кључни показатељ са каквом врстом свести имамо проблема. Кад би постојала шира платформа коју називам српском културном политиком, онда би јавна свест стално подсећала да „не могу гробари једнога стања бити у исто време његови обновитељи“. Није могуће да исти људи раде супротне ствари у кратким временским размацима и да се то прихвата без протеста. Неопходно је да се људи у Црној Гори обрате адресама које српечавају дискриминацију. Немам илузија да ће им тамо пожелети добродошлицу, али треба показати упорност. И треба се надати да ће власт у Србији временом да промени своје понашање. Видели сте на попису у Србији билборде који позивају људе да се изјасне као Војвођани и да говоре војвођанским језиком. То је исти друштвени инжењеринг. Власт у Војводини држи иста странка која држи власт у Београду. Нема ту неког великог неспоразума. Ствара се идентитет на начин који би Срби, северно од Саве и Дунава, у XIX веку са запрепашћењем посматрали. То би за њих било нешто несхватљиво. Милутин Миланковић је био велики научник и физичар који је на понуду да узме бечку катедру, захвалио и отишао да предаје у Београду. То је данас потпуно незамислив потез, исто као што је незамисливо да имамо власт какву имамо. Како онда очекивати да они помогну Србима у Црној Гори кад видите шта раде свом народу у Србији? По већ виђеној мустри се ствара војвођански језик, војвођанско осећање, што су све класични чиниоци негативног идентитета. И опет је кључно – само да не буде српски.

Зашто све то не наилази на отпор?

Ломпар: Људи често имају осећање безнађа и осећање револта. Ови са осећањем безнађа дижу руке од свега, што је погрешно. А они са осећањем револта склони су инцидентном понашању, са циљем да се компромитује здрава основа њиховог ангажмана. Људи морају да задрже, што је најтеже, бистру главу, али и спремност да постојано бране своје интересе. У овој ствари је заказала, колико сам ја информисан, и Матица српска у Црној Гори. Она мора да поведе акцију заштите српског језика.

У великој култури као што је Немачка, недавно су највећем немачком писцу, који је Аустријанац али као и сви Аустријанци, говори и пише немачки, поново одузели награду. На примеру Петра Хандкеа видите да се политичка коректност протеже до највећих песника. Пре неку годину кад је аустријска књижевница Фрида Јелинек добила Нобелову награду, изрекла је реченицу која јој служи на част и показује аутентичност њене личности: „Дали су је мени, јер нису хтели да је дају најбољем од нас – Петеру Хандкеу“. На слици: Петер Хандке са српском старицом из велике Хоче, која оплакује своје мртве. Фото: http://www.srpskapolitika.com

Српски писци из Црне Горе који се нису престројили и прихватили идеологију црногорства су потпуно скрајнути. Писци који су рођени у Црној Гори, а изјашњавају се као Срби, преименовани су у Црногорце. Млади нараштаји ће о истоме на једном часу учити једно, а на другом нешто сасвим опречно.

Ломпар: То је техника која је давно примењивана док је беснео верски рат у средњој Европи, између протестаната и католика. Часни оци, језуити, на заседању су донели одлуку да највећу пажњу у тзв. католичкој обнови у протестантским земљама треба посветити младима. То је режим који у извесном смислу рачуна да превасходно буде везан за људе који се тек формирају. Идеолошка индоктринација подразумева да ће старији, који нису подложни променама, силом биолошких закона да нестану. Младим људима треба јасно ставити до знања да ће успети у животу само ако прихвате ту идеолошку окосницу. То смо видели после 1945. године. Да сте спровели слободан попис у Црној Гори после 1945. године не бисте нашли ни пет одсто људи који би рекли да нису Срби. Али су онда мерама индоктринације и напредовања у каријери, посебно школовањем у тој истој Србији, стварали интелигенцију којој су императивно стављали до знања да ће им бити боље ако не буду Срби. Тако је и данас. Централно питање је питање српских права. Када се питање српских права постави на прави начин, види се сва апсурдност црногорског насилног конструисања идентитета. Тада се не може постављати питање да ли је Борислав Пекић црногорски писац. Хрвати су много ружних ствари о Иву Андрићу рекли од кад је умро, од 1975. до 1990. године. Његова личност је деградирана само зато што је био Југословен, а онда као Југословен постао Србин, јер једноставно Срби нису рушили Југославију и то је било за њега преовлађујуће. Уписао се у традицију Вука и Његоша. Али су Хрвати 2002. године ипак штампали марку са ликом Ива Андрића. То је механизам који каже да ће за сто година бити све као некад. Расправа да ли је Његош српски песник је бесмислица. Човек то прочита и одмах му је јасно. Постоје логика силе и логика лажи, која влада овде, али и у свету.

Одрекао се Нобела због Срба

Цео свет је премрежен логиком силе и логиком лажи – како се борити са тим?

Ломпар: То бисмо могли назвати духовном ситуацијом времена. У великој култури као што је Немачка, недавно су највећем немачком писцу, који је Аустријанац али као и сви Аустријанци, говори и пише немачки, поново одузели награду. На примеру Петра Хандкеа видите да се политичка коректност протеже до највећих песника. Пре неку годину кад је аустријска књижевница Фрида Јелинек добила Нобелову награду, изрекла је реченицу која јој служи на част и показује аутентичност њене личности: „Дали су је мени, јер нису хтели да је дају најбољем од нас – Петеру Хандкеу“. У тренутку када су светла рефлектора уперена на њу, показала је да више држи до своје аутентичности него до те пролазне славе тренутка. И то да има свест о значају – свом и Хандкеовом. Петер Хандке показује доследност која би нашим интелектуалцима требало да служи за пример. За њега увек кажем: ево човека који је жртвовао Нобелову награду због Срба. Реците ми једног српског писца који би жртвовао неку много мању ствар због Срба? Његов пример није владајући у свету. Не можете утицати на општи ток ствари, али можете утицати на себе. Планетарна ситуација је таква. Она подразумева да су духовне вредности девалвиране, да је питање истине бачено под ноге, да је добило трговачки карактер, да се тргује са комплетним људским егзистенцијама, али то не значи да је отпор бесмислен. Отпор, међутим, мора да дође са оних места која су позвана да сведоче истину. Ако сам ја професор српске књижевност, онда ја знам шта је та књижевност. Спреман сам да те аргументе, од биографских до поетичких, изнесем у свакој расправи. Међутим, данас нисте у прилици то да изнесете, цензореска поља направљена су тако да се оно што је истинито не појављује. Оно се, за разлику од времена комунизма, не забрањује, јер би у том случају добило реалне жртве, извесна аура би се окупљала. Сада се техником цензуре истина склања из видног поља или исмејава. То су омиљене стратегије. Или ћете бити склоњени, или ће вам бити речено да не постојите, или ћете бити исмејани па ћете на тај начин морати да се повучете, док главни ток остаје на снази.

У нашу корист не раде ни хиљаде НВО које су нас премрежиле и све су ангажоване на линији расрбљавања и нестајања српства. Како је могуће да неко не оснује српску НВО, која би имала добру залеђину и могла да се бави културном политиком коју немамо.

Хандкеу је ово други пут да му због не пристајања на лажи о Србима и српском питању, узимају награду. Зашто су људи који су о нама говорили истину овде дочекани са непријатељством?

Ломпар: То показује да је на делу политика која није српска. Ми не корачамо стазама политике која би била српска, што би било логично, него неком невидљивом стазом која води у потпуно другом правцу. У Београду, ни у било ком српском граду, немате сећање ни на највећег играча у историји шаха који је прекршио упутство Стејт департмента о санкацијама нашој земљи, играјући на Светом Стефану 1992. године. Мислим на Бобија Фишера. Нема сумње да је тај став био у нашу корист. Као што нема сумње да се овде води политика која не иде у нашу корист.

У нашу корист не раде ни хиљаде НВО које су нас премрежиле и све су ангажоване на линији расрбљавања и нестајања српства. Како је могуће да неко не оснује српску НВО, која би имала добру залеђину и могла да се бави културном политиком коју немамо.

Када је реч о интелигенцији, данашња хуманистичка интелигенција представља једну од најсрамотнијих у двовековном постојању српског народа.

То јесте питање и ту видим неку врсту садејства српских власти и српске интелигенције. НВО нису баш тако невладине, све се налазе на одређеним финансијским инфузијама које имају врло прецизне изворе разних влада. Ништа не спречава српску владу да помогне одређене невладине и хуманитарне организације које би бринуле о српским правима. С друге стране, ништа не спречава српске интелектуалце да се ангажују у смеру својих професионалних и осталих опредељења у том правцу. Чињеница да и једно и друго изостаје, показује о каквој је власти реч. Када је реч о интелигенцији, данашња хуманистичка интелигенција представља једну од најсрамотнијих у двовековном постојању српског народа.

Слобода је тешка а ропство лако

У ΧIΧ веку српска интелигенција, ма колико била малена и неформирана, није била у служби интереса противника свог народа, што се за ову данас не би могло рећи.

Велики руски филозоф Николај Брђајев тумачећи Достојевског на једном месту је рекао да је слобода тешка, а ропство лако. У извесном смислу то је парадоксална мисао. Међутим, кад живите у оваквим временима можете да измерите колико је слобода тешка, колико је тешко бити у близини истине и одлуке, а слобода је увек одлука. Једноставно, слобода је увек тешка, захтева доста одрицања. Мислим да су интелектуалци заштићенији део народа. Задесиле су нас огромне недаће и сиромаштво. Интелигенција је ипак бољестојећи део овог народа и утолико је њена издаја далекосежнија. Један Хандке може да се одрекне награде Хајнрих Хајне, награде Кандид, и потенцијално Нобелове награде; може да дозволи да му се скину комади са главног позоришног репертоара, а српски професор који нема Хандкеове размере гледа да не буде занемарен у некој комисији или у неком специјалном избору за амбасадора. То показује да је пораз у духу већ учињен. Хандке није поражен у духу, он је поражен зато што је дух тренутно у таквом стању у свету. Наши интелектуалци су унапред пристали да буду поражени и претварају се у кловнове. На слици: Николај Берђајев

Ломпар: Напротив, имате изванредне примере из ΧIΧ века. Стојан Новаковић је пример човека који је био врхунски научник, филолог, министар просвете, председник владе. Читаво његово животно опредељење је било на црти шире научне и људске доследности. У једном свом предговору у „Српској граматици“ коју је написао, Новаковић каже: „Ова моја граматика је десет година служила да из ње уче и у Србији, и у свим подручјима српства“. У ΧIΧ веку имате једну граматику која служи као оријентир и у оним деловима српског народа који не улази у састав Србије. По њој се учило. Крајем ΧΧ, почетком ΧΧI века немате никакав параметар. Немате неку меру ствари, никакве инструменте, или уџбеник за који бисте могли рећи да је главна, основна линија нашег разумевања, а да варијације зависе од прилика, територија, околности… То је доказ да ми крећемо уназад, да смо потпуно у процесу нестајања, али то није разлог да човек одустане од борбе. Нисам сигуран да ће они који одустану прибавити себи неко светлије име од оних који истрају на тегобном путу на којем човек мора да следи оно што зна и оно у шта га је живот упутио.

За разлику од других окупацијских времена, у овом данашњем, а оно на је пре свега духовна окупација, мало је људи који истински желе слободу. Да ли се варам?

Ломпар: Велики руски филозоф Николај Брђајев тумачећи Достојевског на једном месту је рекао да је слобода тешка, а ропство лако. У извесном смислу то је парадоксална мисао. Међутим, кад живите у оваквим временима можете да измерите колико је слобода тешка, колико је тешко бити у близини истине и одлуке, а слобода је увек одлука. Једноставно, слобода је увек тешка, захтева доста одрицања. Мислим да су интелектуалци заштићенији део народа. Задесиле су нас огромне недаће и сиромаштво. Интелигенција је ипак бољестојећи део овог народа и утолико је њена издаја далекосежнија. Један Хандке може да се одрекне награде Хајнрих Хајне, награде Кандид, и потенцијално Нобелове награде; може да дозволи да му се скину комади са главног позоришног репертоара, а српски професор који нема Хандкеове размере гледа да не буде занемарен у некој комисији или у неком специјалном избору за амбасадора. То показује да је пораз у духу већ учињен. Хандке није поражен у духу, он је поражен зато што је дух тренутно у таквом стању у свету. Наши интелектуалци су унапред пристали да буду поражени и претварају се у кловнове.

Синекуре су биле метод у комунизму. То је заправо врста корупције, врло елегантна, али се очигледно примила. Данас су врсте синекура мало другачије, од стипендија разних западних фондација до стварања неких нових јаничара.

Ломпар: Човек има потребу и за нематеријалним компензацијама. С једне стране, то заиста јесу материјалне компензације. С друге стране, уметници по природи ствари желе да буду примећени, желе да њихово дело буде уочено. То је природно, није нешто што би човек требало да осуђује, и зашто би осуђивао? Па и пише се, и компонује, и слика да би то људи чули и видели. Само је кључно питање – да ли заиста говорите због истинитог унутрашњег искуства или прилагођавате свој говор очекивању које је управљено у вас?

У последњих десетак година снимљено је много филмова о Србима, ружним, злим, криминалцима, злочинцима… Сви су веома добро прошли по разним филмским фестивалима, а снимали су их наши људи. Ако снимите афирмативан филм, о томе шта се истински дешава Србима, то нема прођу.

Ускоро би требало да се, у издању „Орфеуса“ из Новог Сада, појави моја књига под насловом „Дух самопорицања – прилог критици српске културне политике“. У њој се бавим једним духом који се у српској култури преоблачи у одређени историјски ритам и који се понавља. То је самопорицање као облик којим се комплетан културни идентитет српског народа преусмерава и преокреће. То је и дух самопорицања.

У природи духа је да буде одан искуству слободе, а дух који се потчињава некој врсти налога издаје и сам себе, односно сам себе пориче.

Првенствено се бавим елементима српске културне политике који испуњавају нашу стварност. Указујем да процеси који нам се данас појављују пред очима нису данашњи, него су само последични, а да су њихови засади постављени у прошлост за коју нам се чини да је одвојена од нас, мада је непосредно ту као наша стварност.

Мислим на време титоизма.

Ломпар: Наравно да нема. Шта нас је спречавало да у двадесет година од распада титоистичке Југославије, снимимо макар један филм о Јасеновцу? Можете ли да замислите да Јермени, Јевреји, народи који су такође претрпели геноцид, двадесет година о том геноциду уметнички не сведоче? Не можете, то није могуће. Двадесет година је прошло, а ми имамо један једини том српске енциклопедије. То је зато што не постоји државна политика, као ни културна политика. И шта се дешава? Хрват у Суботици говори хрватским језиком, али и Србин у Вуковару такође говори хрватским језиком. Ја сам последњи човек који би ускратио Хрватима право да свој језик зову хрватским, али само под једним условом – да тај језик у Вуковару Срби зову српским. Међутим, ту једнакост не постоји.

Ваша књига „Моралистички фрагменти“ имала је велики одјек код читалаца иако су је режимски медији прећуткивали. Шта следи после ње?

Ломпар: Српска књижевна задруга ми је објавила књигу под називом „Његошево песништво“. Веома ми је важно да се то десило баш у редовном колу наше најстарије и најугледније књижевне библиотеке, јер је то знак, не само признања мени, него и знак да српска култура не одустаје од свог највећег песника. Ускоро би требало да се, у издању „Орфеуса“ из Новог Сада, појави моја књига под насловом „Дух самопорицања – прилог критици српске културне политике“. У њој се бавим једним духом који се у српској култури преоблачи у одређени историјски ритам и који се понавља. То је самопорицање као облик којим се комплетан културни идентитет српског народа преусмерава и преокреће. То је и дух самопорицања. У природи духа је да буде одан искуству слободе, а дух који се потчињава некој врсти налога издаје и сам себе, односно сам себе пориче. Првенствено се бавим елементима српске културне политике који испуњавају нашу стварност. Указујем да процеси који нам се данас појављују пред очима нису данашњи, него су само последични, а да су њихови засади постављени у прошлост за коју нам се чини да је одвојена од нас, мада је непосредно ту као наша стварност. Мислим на време титоизма. То је време које је кристалисало овакву врсту правца, не само антисрпског деловања, него и несрпског деловања. Дакле, није реч само о томе да се друге културне политике усмеравају на ово подручје које припада српском традицијском и уметничком искуству, него је реч о томе да се са наше стране ништа не чини да се та српска жива свест о чињеницама српског књижевног и културног присуства унапреди и развије. То је један исти процес који има два саображена лика.

На крају, шта можемо да урадимо за све који желе да у Црној Гори, како тако, очувају српски језик, српску културу, српски народ?

Ломпар: Можемо да учинимо доста тога што нисмо учинили, са свешћу да не можемо све остварити оптимално. Негде ћемо морати да учинимо уступке, негде ћемо морати да признамо поразе. То све спада у целину људског живота. Кључно је да српска интелигенција у Црној Гори – Матица српска, професори и други чланови тог света – схвати да постоји одговорност која није видљива, али сенчи њихове животе, а да у исто време ни тај страх није увек баш толико оправдан. Треба деловати по максими – и мало учињено је боље него ништа учињено.

Мило Ломпар. „Треба деловати по максими – и мало учињено је боље него ништа учињено.“ На слици: Катунска Нахија, поглед с Ловћена.

Изворник текста: Штампано издање магазина „Српске новине“

СРПСКЕ НОВИНЕ, 08.11.2011.

ДРУГИ ПИШУ

ОЗНАКЕ: ЊЕГОШ, КЊИЖЕВНОСТ, МИЛО ЛОМПАР, СРБИ, СРПСКЕ НОВИНЕ, СРПСКИ ЈЕЗИК, ЦРНА ГОРА