О ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНОЈ КОРУПЦИЈИ 

Приказ књиге Александра (Саше) Гајића, „Духовне основе кризе“ (Конрас, Београд, 2011).

У наше доба скоро у свим језицима присутан израз криза, произашао је из старогрчке речи κρίσις, чије значење је: решење, одлука, суд. „Она имплицира заоштравање супротности које не остављају могућност њиховог помирења већ искључиви исход: добитак или губитак, успех или неуспех као резултат суочавања“. Укратко, тако схваћена криза представља својеврсну раскрсницу, кулминацију „болести“ која може да буде фатална али и подстицајна да буде превазиђено оно негативно што је до ње довело, и тиме друштво, цивилизације или појединци, боље прилагођени реалности. Наравно, да би дошло до таквог развоја догађаја, потребно је схватити суштину проблема и смоћи снаге да се у складу са тим сазнањима поступи.

КРИЗНА ИНТЕРДИСЦИПЛИНАРНОСТ 

Значајан допринос дубинском разумевању кризе генерално, односно савремене светске кризе конкретно, дао је др Александар Гајић својом недавно објављеном књигом: „Духовне основе светске кризе“. У питању је свеобухватно дело научног карактера које у петнаестак поглавља – од противречних теорија о кризи, преко модерне мисли о њој и погледа у бездан модерности, до исходишта светске кризе и закључних разматрања (од кризе до катастрофе) – у економском, филозофском, социолошком, религијском, културолошком, психолошком кључу анализира кризу. И то не чини само свестрано, интердисциплинарно, већ – како је с правом написао рецензент књиге, др Миша Ђурковић – „у правом смислу те речи целовито, из духовне перспективе“.

Иначе, Гајић је научник млађе генерације (1973), који је већ објавио две од стране стручне и шире јавности запажене књиге, као и мноштво научних и стручних радова. Његове раније издате књиге су „Нова велика игра“ (2009) и „Корпоративна носталгија“ (2011), док су још два Гајићева дела у припреми за штампу.  Прва поменута књига бави се геополитичким играма у стратешки важној зони Каспијског базена пребогатог енергентима, док је друга посвећена културним појавама краја модерне епохе. Интересовања и истраживачки опус научног сарадника Института за европске студије о чијој најновијој књизи говоримо, крећу се у широком али суштински повезаном дијапазону, од друштвене и правно-политичке теорије, преко политичке филозофије до међународне политике. Све то се повољно одразило на његову студију о кризи.

УЗРОЦИ КРИЗЕ 

Механизми настанка актуелне економске кризе – како наглашава Гајић – мање-више добро су познати. Ипак, у околностима док нас они који су их створили упорно обмањују, потребно је присећати их се (како механизама тако и тих глобалних разбојника). Све у свему, „неолибералистички дерегулатори тржишта су, зарад бескрајног увећања профита, преселили кроз глобализацијске процесе већи део производње у Трећи свет, а обим финансијског капитала увишестручили у односу на укупан обим роба и злата“. Тако су створени финансијски деривати, који без претеривања (време је то показало), представљају својеврсно „оружје за масовно уништење“.

„Витртуелна финансијска надградња над реалном економијом која утиче на формирање цена ради голе шпекулације, свеопшта финансијска задуженост која доспева на наплату, емисија новца без покрића и финансијских деривата који су се ’покривали, дислокацијом производње … на просторе са вишеструко нижом надницом као и убрзавање новчаних трансакција савременим информатичким средствима, претворили су у значајној мери глобални економски систем у свежањ пренадуваних балона“. Они су пре или касније морали да почну да пуцају, при чему је хипотекарни балон само врх глобалног леденог брега, од кога је он почео да се топи.

Светска криза је деценијама генерисана на основу накарадног става да је „перманентни, брзи привредни раст иманентан слободном тржишту“. Док је та заблуда, у својству догме, папагајски понављана, игнорисана је реалност тј. неминовна ограниченост ресурса. Сулуда неодговорност и безгранична похлепа моћних, те тотално заглупљивање и бацање у поноре потрошачких страсти осталих, водили су у све већи „раскорак између виртуелног и стварног“. Било је неизбежно да то, пре или касније, свет доведе до, можда, и највеће економске кризе у целокупној историји. А, како не без основа каже аутор, ствар се изгледа ни на томе неће завршити. Но, без обзира на застрашујуће димензије свих поменутих „новијих“ девијација које су свет бациле на руб литице, погрешно би било превидети много дубље корене онога о чему говоримо.

УНУТРАШЊЕ РАЗАРАЊЕ 

Иза економских превирања, подсећа нас Гајић, налазе се цивилизацијска и вредносна, односно духовна криза. Не ради се само о криз друштва које се је утонуло у хедонизам и махнито се клања идолима потрошње, већ и о сумраку свих идејних садржаја који су такве друштвене односе створили и одржавали, величали и бранили.

„Криза личности и заједнице, егзистенцијално и културно свеприсутна сенка која прати људску историју од њеног почетка, у последњим столећима добија крајње драматичне размере. Она свакако постоји од како је света и века, али никада тако постојана, таквих размера и дубина као у савременом свету. Тек од модерних времена криза задобија потенцијале свеобухватне проблематизације и унутрашњег разарања свих друштвених структура; зато је време модерне истовремено и време перманентне кризе и време покушаја њеног превазилажења“.

Нарцисоидно верујући да је аутономни стваралац живота, „слободан, самосвестан и самоусавршавајући субјект, … центар односа у коме доприноси себи и сопственом добру, савремени човек је постао роб чудовишних порива што га, кроз односе са стварима, отуђују и које се, истовремено, отуђене од њега; које поседује а које га поседују; у којима су ’бити, и ’имати, заменили места и гурнули га у кризне расцепе што га воде у стропоштавање, у катастрофу“.

Савремена глобална криза и – како Гајић наглашава – „идолатризација слободног тржишта зарад одржавања самообмане о рационалном, стваралачком и самосвојном бићу што спонтано остварује хармоничне учинке вођене личним интересом само је последњи у низу примера идолопоклоничког отуђења“. Наравно, далеко је од тога да је живот у предмодерном, „хришћанском свету“, био идеалан. И тада је било пуно патње, бола и неправде. Ипак, човекови нагони имали су делотворније кочнице. „Сврсисходност која је упућивала на дубљи смисао“ колико-толико је обуздавала, још у антици рођено а данас до крајности доведено, схватање да је „човек мерило свих ствари“.

ОПАКИ ИДЕАЛ

Жудња да се из живота исцеди свака кап задовољства, која је и раније постојала али није величана, рационализована је и претворена у општи идеал. У таквим околностима „солидарност и душевну бригу заменили су равнодушност и циничност из разлога што је слободна индивидуа постала више него икада пре обузета страсном егоцентричношћу, сујетом, похлепом за моћи и богатством која је постала незасита“. Желећи да постане Бог, човек је, можда и више него у неким површно гледано суровијим временима, довео ствари до тога да људи међусобно постану вукови и грамзиво уништавају не само садашњост већ и будућност људске врсте.

„Сам човек, његова најдубља психофизичка природа … обелодањује јасна кризна обележја људске ситуације“. Двострукост људске природе, „потенцијал за незамисливи замах и неслућени пад“ стоје у „кризној противречности и необједињивости“. Отуда, човечанству не успева да  превазиђе „трагичности појединачне егзистенције“, те достигне „остваривање унутрашњег склада и, на основу њега, склада између људи“. Криза је, на неки начин, стално са нама и око нас, али се она током модерне епохе „до бескраја увећала и на субјективном, унутрашњем, и на спољном, друштвеном пољу“.

Шта да се у таквим околностима ради? Аутор сматра да је одговор једноставан и увек исти. „Треба чинити само оно што се наспрам лажи и греху увек, као исправно чинило. А то су – молитва, уздржавање, опраштање и покајање. Сви смо ми подложни самозаваравању, пристрасности и обманама. Сви смо, до једног, грешни и под ударом греха“. Отуда, пре и изнад свега треба да се обрачунамо са „самим собом, сопственим сагрешењима“ те да „служимо једни другима, а не да се, уместо тога, бавимо само туђим теретима и гресима“.

„Криза настала на пољу духа“ – како Гајић каже – „само се духом да разрешити“. Ако постанемо бољи, даћемо допринос да то буде и друштво. Криза породице, морала, државе, уметности,  производње, као и све друго, произлази „из субјективног кризног поља“. Слажем се са тим. Ипак, мислим да се људска природа од праисторије до данас радикално није променила, нити да ће се изменити. Друштвени оквир, владајући систем вредности, чини да оно боље или горе у нама дође у први план. И ту треба тражити решења – како на националном тако и ширем плану – свакако, остављајући довољно простора појединцима да се на свој начин обрачунају са оним негативним у себи, и тако нађу не само свој мир већ и дају стимуланс друштвеном бољитку.

„ДУША“ ДРУШТВА 

Савремени човек готово да је потпуно заборавио оно што је лепо исказао Марко Аурелије, а што је Саша Гајић узео као мото своје књиге. Речи поменутог римског цара и филозофа гласе: „Мисли на то да је свет једно биће, да има једну супстанцу и једну једину душу, да све што се дешава прелази у једну једину свест тога свемира, да је све заједнички узрок свега што се дешава и о томе које је врсте то међусобно преплитање и уткивање.“

Међутим, и када је много више људи него данас веровало (или се правило да верује) да је тако, многима дела нису била у складу са тим идејама. Али, од када смо саможивост уздигли на пиједестал, не само да смо ушли у доба перманентне кризе, већ смо од ње кренули путем самоуништења. Не верујем у могућност да већина нас постане суштински много боља и да се будимо и лежемо са речима Марка Аурелија, али мислим да је реално изградити боље друштво од декадентног и вулгарно-материјалистичког, заснованог на крајње иднивидуалистичким, квазилибералним (анти)вредностима. Друштво је у знатној мери у стању да сузбија себичност и саможивост – које Гајић исправно назива лајтмотивима егзистенцијалне корупције – а не да их, као што је сада случај, сулудо охрабрује.

Инспиративни допринос томе да размислимо како да прочистимо своје „душе“, па и да „приземније“ учинимо нешто да наше друштвено окружење постане нормалније, а не само важан прилог бољем теоријском поимању кризе, свакако представља капитално дело Александра Гајића којим смо се сада бавили!

извор: Видовдан.орг