Код једног суседа, сваке године, на слави, срећем Мићу Радуловића. Чувени Мића Шваба или Шваба гастарбајтер, како га сви из милоште зовемо, већ двадесетак година живи и ради у Немачкој. Побегао је тамо уочи неке кризе, можда чак и пред мобилизацијом, док код нас долази тек два пута годишње – зими уочи Нове године и лети, у време летњих прослава и то обавезно ван радне сезоне…

уторак, фебруар 14, 2012 у 5:26 по подне АУТОР: Стефан Симић

Пре него што је отишао у иностранство био је обичан радник. Ни по чему се није разликовао од осталих. Био је младић као и сваки други из тог села, међутим, живот ван земље га је, како воли да каже, потпуно променио. Одједном је почео другачије да се понаша. Преко ноћи је променио стил облачења, као и све оно што га је до тада одликовало. Од моравског сељачета постао је углађени господин са европским манирима и то не тамо где живи, пошто ради најгоре могуће послове, додуше то се тек недавно сазнало, већ овде, када дође код нас.

Мада и није неки проблем да се буде господин у гостима на неколико дана.

Углавном, виђам га откако знам за себе на тој слави, а и та слава тешко да може да се замисли без њега, пошто Мића Шваба чим дође одмах почиње, још са врата, да држи банку, попујући нам и саветујући нас како зна све о свему. Поред њега би се и телефонски аутомат осећао угрожено.

Понајвише нам прича о Европи коју ми остали никако да видимо и која је судећи по његовим причама критеријум свега вредног. Да ствар буде још гора, за Швабу је Европа све оно што још није стигло до његовог села, док је он, гле чуда, баш тај изабрани мисионар (у преводу шверцер) који ће све то, да нам донесе и да просветли наше огњиште. Притом не мисли на културну баштину и све лепоте које иду уз то, већ на џиновске супермаркете, светлеће рекламе, половне уређаје покупљене поред контејнера и хиљаду врста свега и свачега без чега, наводно, вели Шваба, не може нормално да се живи.

Уз то нас и сасвим поштено лаже, тачније измишља – мада ни то није толико страшно, има човек право на мишљење, страшно је што му сви ми верујемо и наседамо. Успео је да направи такав мит о себи, да се за столом добро пази шта се говори, бирају се речи и сви му се обраћају са посебном пажњом, да га којим случајем не увреде. Нити му се ко супротставља, нити коме пада на памет да каже нешто изван очекивања. Већина само прати његов темпо, како у пићу тако и у разговору, убеђена, да бар тада, у тим тренуцима, живи европски…

Сама чињеница да он већ дуго живи ван земље, буди у људима свако поштовање. Неважно је, што је Мића Шваба од Европе видео исто колико и наш просечан средњошколац на интернету, ако не и мање… Сви се ломе око њега, тешко да можеш да одредиш ко га више поштује – и то не зато што је некоме помогао, додуше свима је свашта обећао, већ зато што Шваба свима нама покушава да објасни шта су праве вредности?! Како се правилно једе, како се правилно размишља, шта је у моди, а шта није, а ми јадни, несигурни у себе, безпоговорно му верујемо и климамо главом да не увредимо тај део Европе који говори из њега.

Врхунац вечери је када почне да нам се обраћа у множини и када нам каже: “Ви Срби…”, као да је он, у међувремену, тамо негде, постао Марсовац, Немац, Турчин, кишна глиста, или шта већ. А још занимљивије је када нам заповедајући каже, онако са гнушањем из чиста мира: “Срамота, у цивилизацији то не може ни да се замисли…”

Као да смо ми нека марва силом прилика окупљена око њега.

А онда, након свих тих увреда, када жели у потпуности да нас докрајчи, само нас пита, да ли смо некада били у Европи и тиме нас разбије за сва времена, пошто зна да добар део екипе који седи за тим столом и не зна где је Европа, а камоли да је био…

* * *

Морам да признам да ми је Шваба гастарбајтер једно време био идол. Сећам се да сам бројао дане ишчекујући тих неколико сати у години да слушам о шверцованим аутомобилима, лаким женама, тешким дрогама, воћу, поврћу и свему ономе што тамо има, а овде не. Просто ме је убедио да је тамо све лепше, боље и слађе… Он је за мене био право откриће, видео сам полубога у њему, месију који може да ми обезбеди улазницу за будућност, и то не само мени, него и свим мојим пријатељима заједно. Толико је деловао убедљиво да смо сањали како нам са дрвећа баца златне саламе упаковане у посебном целофану, док смо ми халапљиво чекали доле искежених језика, онако балави и мусави, жељни да најзад пробамо укус Европе.

Памтио сам сваку његову реч, све што каже, нешто сам чак и бележио после разговора како бих се касније позивао на све то. Животни идеал ми је био да побегнем преко, убеђен да тамо сви само мене чекају. Наивно сам поверовао да прави живот почиње чим се пређе граница наше земље и да су свуда около рајски вртови, док је још једино овде муљ и талог који никако да се очисти.

Судећи по Швабиној судбини, коју сам тек касније провалио, а и по судбини великог броја наших људи који су тамо отишли, схватио сам да није тако, него потпуно другачије. Нисам ни слутио да се иза тог једносмерног, пристрасног и навијачког хвалоспева крије тешка људска прича. Требало ми је доста времена да увидим, да он причајући о сјају Европе, о свим тим стварима које је видео, поред којих је прошао, прикрива, у ствари, своју беду и лечи своје комплексе настојећи да оправда све оно што нема.

А нема доста тога…

Далеко му је лакше да пљује по својој земљи и култури, по људима који су му подарили живот, школовали га, створили му све оно о чему сада са сетом прича и чему се увек са радошћу враћа, него по Немачкој која га издражава. Далеко му је лакше да пљује по земљи која га је створила, а то је исто као да пљује по својој мајци након растанка, него по Немачкој, по маторој госпођи која га је из чистог интереса присвојила и од које зависи у сваком погледу.

Све време прича како смо одувек били неспособни, како не знамо да се понашамо и како нисмо у стању ништа паметно да урадимо, а не прича да ли је он нешто паметно урадио за нас или на било који начин допринео свом народу – осим што нас брука на сваком кораку.

Мића Шваба не схвата да је његова земља – његова, каква год да је ЊЕГОВА је!!! То је сасвим довољан разлог да је бар поштује, ако ништа друго, јер потиче одатле! Ако већ ништа није урадио за њу, немој да јој одмаже. Ако већ не може или не жели ништа да јој да – немој онда ни да јој узима. Нажалост, он као и сасвим солидан број наших људи расељених по свету, користи сваку прилику да пљује по Србији – јер када би је хвалили, причали одакле су – сви би их питали зашто онда не живе тамо када је тако добро и шта онда, ког врага, траже код њих?!

Он не схвата да је са рођеном земљом исто као и са рођеним дететом. Не можеш да их изабереш, то понајмање зависи од тебе, али можеш свим силама да се бориш за њих и да их учиниш бољим. Када они напредују, твоја деца или твоја земља, када они успеју, самим тим си и ти успео заједно са њима…

photo by: ZETA

Шваба редовно касни на славу, сат или два, мада притом, обавезно позове домаћина и то неколико пута, уз објашњење да је негде у близини, да не бринемо и да сигурно долази. Понекад зна да се појави и неколико сати раније, наводно да би помогао онима који славе, а уствари да би заузео централно место за столом и испунио сан који сања целе године, да напокон прича о себи, својим успесима, на свом језику, својим људима. А и сумњам, искрено, да се у Немачкој уопште неко и занима за њега, осим оних са којима је интересно повезан?!

Код нас, међутим, у нашем селу, је сасвим друга прича. Мића Шваба је увек главна атракција и око њега се увек све врти. Сам његов долазак, односно само његово вишегодишње одсуство их провоцира, просто их тера да се доказују једни пред другима, нарочито када попију. Сви они негде дубоко у себи имају комплекс Европе, како због непознавања језика, тако и због вишедеценијске скучености на једном месту. Он је за њих странац, њихов странац, кога знају од малена, са којим су расли и сазревали делећи добро и зло. Ипак, он је ођедном постао нешто сасвим друго, нешто што они не умеју до краја да објасне, нешто што изазива њихову пажњу.

Не знају колико зарађује, нити како изгледа кућа у којој живи, не знају апсолутно ништа осим онога што им он каже. А и он све време прича о себи али се не разоткрива, док га они све време са пажњом слушају али се устручавају да га питају оно главно. А када га питају добијају двосмислене одговоре…

Како године одмичу, провалио сам, да на ту славу, долазе и две неостварене Швабине љубави из младости. Једна, сада мајка двоје деце, срећно удата, која га и не примећује, док ова друга, срећно разведена распуштеница просто живи за њега. Но, овај, сада ни да је погледа. За столом је и његово друштво из школе као и многобројна фамилија – односно најоштрији конкуретни са којима се он све ове године такмички у стицању, самовеличању као и у изградњи џиновских кућа у којима нико не живи, нити ће, како ствари стоје, икада и живети.

Иако се Мића Шваба вешто камуфлира, прича како је другачији, бољи, култивисанији, све више схватам да је он исти као и сви они, само што је на време побегао, отишао преко, ослободио се терета малограђанштине која му је увек била за вратом.

Лично ми не смета, радује ме ако се снашао… Међутим, проблем у нашем селу је што се свако труди да сазна све о свакоме – што отвара сасвим пристојну могућност да се мрзе и поштују истовремено, док о Шваби гастарбајтеру и поред толико труда годинама нису могли да кажу ништа конкретно. Једино што су знали то је, да сваке године долази у све скупљим и скупљим аутомобилима, мада, опет, нису знали да ли су они лично његови или изнајмљени?! Чули су, такође, да се у иностранству окреће велика лова, али нису знали тачно колика?! Причало се да има и неку фирму у Немачкој, други су чули да ради као чистач улица у Минхену, а трећи претпостављају да вероватно не ради ништа и да се излежава у вили неке маторе Швабице – па отуда и надимак Шваба…

Што се мене тиче, пре ме је нервирало што би се при доласку обавезно упознавао са мном, као да ме види први пут, иако се редовно срећемо сваке године, а још више ме је нервирало то, што је свима нама обећао пут до Немачке у једном правцу, а мени посебно, пошто сам му одувек био симпатичан, само је требало да још, наводно, мало порастем.

У међувремену сам порастао, неки кажу и више него што треба, а Немачку сам видео само у његовим причама и нигде више. Али мислим да немам разлога да се жалим.

* * *

Годинама их све посматрам и размишљам како време и живот могу да ишамарају људе. Слушам их како се жале на умор, цене, људску злобу… Слушам и упијам све те њихове празне и истрошене приче, празне и истрошене као што су и они. Причају их без икаквог циља и смисла, без жеље да нешто промене, тек да би се разбила тишина од које се једино и плаше. Слушам и Мићу Швабу који у свему предњачи. Птицу која је напустила своје јато. Слушам га и питам се, да ли је боље да човек оде од својих, од људи којима рођењем припада – па да се понекад врати и прича им бајке о себи и о свету из кога долази или да остане заувек са својима живећи више туђи него свој живот?!

Сви се ту, наводно, у том друштву, дубоко уважавају, клањају се једни другима, грле се и љубе причајући не знам какве приче, међутим, када се мало дубље зарони у историјат тих односа види се да и није баш све тако. Сви они имају међусобно нерашчишћене рачуне – око имовине, наследства, потомства, порока… Свако од њих има неку своју муку коју гура под сто, због које спушта поглед и мења тему. Мени су, наравно, сви ти људи одувек били драги, а и фантастична инспирација јер је живот сваког од њих својеврсна драма, непоновљив позоришни чин – само што тешко да су они тога свесни. Сви су се они у потпуности сродили са местом у коме живе и свака различитост их доводи у питање и плаши.

А што се Миће Швабе тиче – недавно сам сазнао да живи у неком приградском радничком интернату у соби два са два. Прокоцкао је све што је успео да стекне, а и то што је стекао било је помоћу кредита које није успео да врати, тако да су му ови узели и више него што су му дали. Нити има породицу, нити има некога кога би могао да назове својим.

И дан данас може да се врати у село, да доврши своју напола изграђену кућу, да обнови стара пријатељства и љубави, а може и да настави да живи као пацов и да у тих неколико недеља годишње у својој земљи, у свом селу, глуми господина.

Ипак, изабрао је да живи као пацов и већина му, вероватно са дивљењем и даље честита на томе. Завидећи му и поштујући га истовремено. Ја не али не могу ни да му замерим, јер то је његова ствар и његов избор…

Ја само пишем и констатујем…