Дан државности Србија обележава на велики хришћански празник Сретење, зато што је тог дана 1804. године букнуо Први србски устанак, а истог дана 1835. донет први Устав тадашње србске кнежевине.

Устанак је подигнут у Орашцу код Tополе, а непосредан повод била је „сеча кнезова“ када су у јануару Tурци побили четири србска првака, што је изазвала силно огорчење у народу.

Одлука о подизању устанка донета је на великом Народном збору у Орашцу 15. Фебруара, а на чело буне против дахија стао је вожд Ђорђе Петровић од Tурака назван Карађорђе (Црни).

У прво време устанак је имао карактер борбе против јаничарских силеџија, али раја није хтела да положи оружје, без гаранције једне стране силе, ни након што је Бећир паша, портин изасланик из Босне, у августу наредио убиство четворице главних дахија у настојању да смири буну.

Срби су наставили да пружају снажан оружани отпор и тражили везе с Аустријом и Русијом, па се тако борба против дахија развила у борбу против готово четири века турске тираније и власти.
У наредних неколико година устаничка војска, под вођством Карађорђа, разбила је турске снаге у чувеним биткама код Иванковца, Делиграда, Мишара, на Суводолу, у Београду и другим местима и ослободила готово целу територију тадашњег Београдског пашалука.

Први устанак Срба угушен је 1813. године, али је две године касније букнуо Други србски устанак и тада је Србија имала великог заштитника у моћном руском царству све до 1830. година, када је на основу султановог хатишериФа постала вазална држава турског царства.

Сви успеси постигнути потом, између 1815. и 1833. године, имали су извориште у Првом устанку, који је развио борбене и организаторске способности србског народа.

Успеси у Првом и Другом устанку, познати у европској историји као „србска револуција“, омогућили су да у време владавине кнеза Милоша Обреновића буду ударени темељи модерне србске нације и државе.

Први највиши правни акт земље, каквим се тада могло похвалити мало земаља у свету, усвојен је на заседању Народне скуштине на Сретење, 15. Фебруара 1835. године, које је одржано у порти православне цркве у Крагујевцу, тадашњој престоници кнежевине.

Хроничари су забележили да је тог дана заседање Скупштине „живо очекивано и од народа и од старешина“, да је стигло близу 2.500 званичних представника и око 10.000 знатижељника из вароши и околине, а у част доношења Устава, град је увече обасјао ватромет.
Сретењски устав имао је 14 глава и 142 члана који Србију деФинишу као независну кнежевину подељену у округе, срезове и општине.
Успостављено је пет министарстава (попечатељстава) – правде, унутрашњих дела, Финансија, војних и иностраних дела, а просветом је најпре управљао министар правде, а потом спољних послова.
Устав је регулисао положај кнеза, државног Совјета и Скупштине, а једно његово поглавље било је посвећено грађанским правима.

Настао према пројекту Димитрија Давидовића, великог поштоваоца Француских институција, Сретењски устав је после само 55 дана опозван због протеста Tурске, Аустрије и Русије, које су га сматрале претерано либералним.

У деценијама које су уследиле „Стара Србија“ је стално била подручје појачаног терора и различитих настојања тадашњих империја да спрече обнављање србске државе на Балкану.

Зато је Србија међународно призната тек на Берлинском конгресу 1878. године, после победе у руско-турском рату, али се сматра да је духовна и државна обнова србског народа заправо почела много раније с Првим србским устанком.

Tешко стечену државност у вековним бунама и ратовима, Србија је после Првог светског рата уградила најпре у темеље Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије, а после Другог светског рата 1945. године на њима је поникла нова држава СфРЈ.

Због противљења њеном насилном разбијању деведесетих година прошлог века, Србија је последња од шест бивших република поново стекла независност, али и стога што су се власти у Београду трудиле да очувају заједничку државу са Црном Гором.

Србија је поново национални празник почела да слави на Сретење 2002. године, али тек након пуних 89 година, после одвајања Црне Горе 2006. године, први пут то поново чини као самостална држава.

И на интернет претраживачу Гугл на српском језику је обележен дан државности Србије: