Ученик: Да ли сте знали да по закону ја вас могу да пребијем и да ми се ништа не догоди, а да ви, ако и само покушате нешто слично, добијате отказ?

********

Како ћу да вас бијем!

Истањеност могућности да се разуме дрскост и безобразлук који су давно изгубили свако зрнце шарма или драгости, мук пред простотом без граница и чуђење пред слабостима и приземностима духа, испунили су учионицу после само једне изговорене реченице.

Слика насиља забележена 2009. у Сремској Митровици

Одједном, изнебуха и ничим изазван, пошто дотична није ни испитивала, (осим ако њено предавање није било до смрти досадно), ученик прекида причу своје наставнице, ућуткује је и савршено мирно, помало иронично, а сигурно презриво изговара: „Да ли сте знали да по закону ја вас могу да пребијем и да ми се ништа не догоди, а да ви, ако и само покушате нешто слично, добијате отказ?“

Мук. Језа. Кроз главу јој само пролази мисао како је тако нешто уопште могуће и зашто било који ученик из чиста мира размишља о томе како би било да истуче свог професора. Шта сам урадила? Где сам погрешила? Зар сам ја изазвала такво размишљање? Морам нестати из ове просторије и никада се више не вратити! Како поднети сваки следећи сусрет са њима и издржати сада њихове погледе! Очекују од мене одговор! А онда, покушавајући да изглади ситуацију и да други не примете да се плаши и да јој је срце у петама, одговара: Ради шта хоћеш, само мене заобиђи!   (!!!!!!!!)

И ту застајемо сви остали који смо за причу накнадно чули, а свакодневно доживљавамо разноразне наступе и сцене хистеричне деце, која (замислите!) тако нешто код куће никада не раде, па мора бити да је до наставника. Питамо се: Значи ли онда да, ако заобиђе њу, треба да испребија неког од нас?

Одакле уопште помисао ученику да тако нешто пита, али и наставници која тако нешто одговори? Ништа јој паметније није пало на памет, никакав аргумент којим би ућуткала тај агресивни порив.

Питање јесте: Како одреаговати на тако нешто а притом показати ученику да се не плашите и не устручавате се да се браните, а истовремено задржати цивилизован тон и пристојни речник? Шта би било педагошки?

Јер нико, понављам и подвлачим нико не улази у учионицу са жељом да малтретира и мучи туђу децу већ да их нечему научи и да поштује оно што желе да уче. У питању је самоконтрола и ненормалан труд да задржите прибраност у ситуацијама када би свако иоле нормалан једноставно дао себи одушка и сасуо гомилу увреда уз громогласну вику.

Стално се понавља да су професори ти који су одрасли и који треба да смире ситуацију. Али, забога, клинац је смирен и више него што треба а при том изговара претњу! Он је задовољан собом и с правом очекује да професорка којој прети буде обазрива према његовим осећањима, јер знате шта? То што је рекао, потпуна је истина.

Закон и гомила невладиних организација, психолога, педагога и свих осталих дубоко забринутих за судбину наше деце води рачуна како се професори понашају на часу, како им се обраћају и како поступају према њима. А професори? Професори данас улазе у учионице мерећи сваку своју реч и покрет, бринући после сваког разговора јесу ли претерали и да ли је требало нешто другачије да кажу. И тако и треба да буде, јер ми јесмо ти који су одрасли и који би требало да владају ситуацијом. Али остаје питање ко штити професора када је он жртва.

Која невладина организација ће се заузети за професорку која је пре неколико месеци претучена испред свог стана или за ону коју је група ученика бацила у контејнер јер нису задовољни закљученим оценама? Зашто се не говори о насиљу (и то не само физичком, већ вербалном, које се догађа свакодневно!) које ученици извбршавају над својим наставницима? Објаве једном годишње чланак и то је то! Довољно је да се наведе статистика, да се мало насмејемо, а већина уз то и прокоментарише како су такво понашање наставници и заслужили и готово је.

Остаје питање: Откуд такав став ученика према својим наставницима? Тачније, према младој наставници која свакодневно улази насмејана у учионицу и не малтретира никога, ни колеге ни ученике. Каквог то професора очекују и деца и њихови врли родитељи када једну драгу и пријатну особу, спремну за сарадњу желе да бију? Превише медија који хушкају на наставнике и пишу о неколицини ужасних примера док све остале, посвећене и примерне, бацају на дно, газе и понижавају. Или се ипак превише родитеља сећа строгоће у својим некадашњим школама па лече комплексе преко леђа наставника своје деце? Немам одговоре, само много питања и страх, али питам ја вас: Шта у ствари желите од наставника?

Извор: http://raskoljnikov.wordpress.com/