Велеиздајнички пројекат Тадићеве владе: Србија срља у све дубље дужничко ропство

Док Међународни монетарни фонд Србији навлачи омчу око врата, док Европска унија истовремено ову земљу сече на ситне комаде, дотле влада Мирка Цветковића и једнима и другима даје даље уступке, гурајући оно што ће да остане од Србије и оне који ће од њених грађана да преживе у дуготрајно дужничко ропство. Уместо да се отараси злонамерних „помагача“ из ЕУ и ММФ-а како би домаће ресурсе употребила за добробит сопственог народа, ова власт упорно чини даље уступке како на финансијском, тако исто и на политичком пољу

15.02.2012. извор: Таблоид, аутор: Милан Маленовић

Јово Шкомац, уметник - Европска Унија

Интерес је увек тамо где је и новац, а и обрнуто – где се појави нечији интерес, ту сигурно има пара. Богати до свог богатства нису стигли зато што су милостиви, већ зато што су похлепни. Све ово треба имати на уму када се анализира став Европске уније према Србији.
Ко погледа резолуцију Европског парламента о напретку преговора о приступању Србије Европској унији, са запањеношћу мора да примети како у њој уопште нема ни једног јединог слова о економском стању или буџету Србије. Све што ЕП интересује јесу политичке и политикантске теме, при чему ваља подсетити да је темељ на коме почива ЕУ економска сарадња, а не политички диктат.
Утисак вара, јер је ЕУ и те како заинтересована за стање српских финансија, само што се из одређених разлога не појављује у првом плану.
О томе како ЕУ брине о стању у касама својих чланова и кандидата за чланство, најречитији пример нам је суседна Грчка. Ова медитеранска земља је већ деценијама пуноправна чланица европске породице, а и од почетка је и у еврозони. Звучало би парадоксално да лидери ЕУ нису били информисани о предстојећем суноврату грчких јавних финансија. Били су, али их то није бринуло.
Када су грчка кола кренула низбрдо у помоћ су притрчале остале чланице ЕУ, посебно оне из еврозоне, али на начин који свакоме јасно показује у ком грму лежи зец. Услов свих услова Европске централне банке (ЕЦБ) да одреши кесе узајамне помоћи био је да Грчка склопи повољан аранжман са Међународним монетарним фондом (ММФ-ом). Значи, ЕЦБ није банка еврозоне, већ потрчко светских монетарних моћника.
Исто је и са Србијом. Још 6. јуна 2001. године тадашњи председник Светске банке, Џејмс Волфенсон, у писму обавештава свог београдског пријатеља да је по српску привреду погубни Закон о приватизацији донет по диктату Светске банке, Европске банке за обнову и развој и британског Одељења за међународни развој.
Нигде се, дакле, директно нису мешале институције Европске уније, које су само задовољно примиле к знању спремност Срба на колективно самоубиство, а завртање руку су препустиле светским банкарима и британским обавештајцима.
Како ЕУ и ММФ иду руку под руку, када се анализирају економске и финансијске теме тежиште треба ставити на посматрање деловања ММФ-а, а не Европске уније. На крају се ионако испостави да је оно што је добро за ММФ још боље за бриселске бирократе.
Претходне дане је обележило пуцање договора између Србије и ММФ-а о стенд-бај аранжману у висини од 1,1 милијарду евра. Пошто је вест пуштена непосредно пре расправе о резолуцији о Србији у Европском парламенту, било је одмах јасно да се ради о димној завеси иза које треба да се сакрије нешто сасвим друго.
Већ на први поглед је ово приметно, јер се аранжман о резервама од 1,1 милијарде одлаже због одлуке српске владе да се у случају потребе задужи за 100 милиона евра више од са ММФ-ом договореног евентуалног ванредног задужења од 200 милиона евра. Да су челници ММФ-а желели да српским властима скрену пажњу на грешку у рачунању, а не да изазову панику међу грађанима, они би једноставно свој аранжман умањили за поменутих 100 милиона евра, што ће рећи за мање од 10 одсто.
Поновна мартовска расправа о питању да ли Србија испуњава услове за стицање титуле кандидата за чланство у ЕУ, што је животно питање владајуће коалиције За европску Србију (ЗЕС) на челу са Демократском странком, треба тако, по плану бриселских мутивода, да буде у сенци дискусије о аранжману са ММФ-ом.
Пошто се Србима буде објаснило да су у финансијском смислу добили оно што су ионако већ имали, све ће ићи лакше у погледу политичких захтева који ће пред њих бити постављени.
Пример суседне нам Хрватске такође може да буде веома поучан за све оне који сањају да се европској журки прикључе када је већ све поједено и попијено.
Хрватски евроскептици су, за разлику од овдашњих, потегли дигитрон. Пошто је тероришући своје мањине Хрватска испунила немачке балканске снове, она није као Србија имала обавезу да се одлучује између националне светиње и уласка у ЕУ. Једино што је поводом тог питања морала да учини, јесте да пази да меморијални парк у Јасеновцу не зарасте у коров.
Због тога се и дискусија између заговорника уласка у ЕУ и противника тог чина у Загребу водила око питања финансија и даљег економског опстанка. Бројке су јасне и недвосмислене, а то што већина Хрвата није хтела да их разуме, то је већ друга ствар. За нас, грађане Србије, има довољно времена да о свему трезвено размислимо.
Хрватски спољни дуг је досегао већ вртоглавих 67 милијарди долара. Један од основних разлога оволиког задуживања јесте цена улазнице у ЕУ, а понешто је завршило и у џеповима тамошњих политичара. По рачуници Бугарске, која је већ неколико година чланица ЕУ, она је из предприступних фондова ЕУ својевремено добила две милијарде евра бесповратне помоћи. Са друге стране, уклапање њене привреде у бриселске шеме коштало ју је до 100 милијарди евра – дакле педесет пута више!
Хрватску европски пут до сада кошта 50 милијарди евра. Један од усисивача пара из нашег западног суседа представља и везивање националне валуте, куне, за евро. У Србији је слично пре годину и по дана тражио председник удружења Привредник, Бранислав Грујић, тако да сада бар знамо коме да испоставимо рачун када нам цела држава оде на добош.
Везивање националне валуте за неку од светских, као што су долар или евро, већ је испробано у Јужној Америци и имало је погубне резултате. Почетком деведесетих година више јужноамеричких држава, међу којима и Аргентина (по којој ће овај ход по мукама и добити име „аргентински модел“), тражило је начин да се извуче из инфлаторне спирале.
На „помоћ“ увек спремни мудраци ММФ-а понудили су тим земљама да своје монете вежу за долар. Како стабилност новца зависи од снаге националне економије, што ће рећи да је долар, ипак, из неких економских разлога стабилнији од разноразних пезоса, решење је нађено у томе да се путем кредитних аранжмана увек обезбеди неопходна количина долара како би се бранила национална валута.
После извесног времена, кредити су све више узимани да би се репрограмирала и отплатила стара задужења, све мање да би се бранила национална валута, а у развој домаће привреде није одлазило ништа.

Ово звучи познато…

У Хрватској већ годинама евро има вредност 7 куна, а у Србији око 100 динара. Иако Народна банка Србије за разлику од хрватске централне банке није званично прихватила аргентински модел, он се по препоруци тајкуна из клуба Привредник већ увелико спроводи. Како је Србија веће тржиште од Хрватске, а могла би под одређеним околностима да постане и јаче, то значи да ће наше власти моћи да се задужују и више, од Хрватске већ досегнутих, 50 милијарди евра, односно све ближе бугарских 100 милијарди.

Наступ ММФ-а у Србији ових дана је, дакле, само димна завеса иза које се крије нешто друго, али због јужноамеричког искуства ову прилику би требало искористити да се коначно одбаци диктат из Вашингтона и Брисела и да се национална валута врати нацији. То влада Цветковића сигурно неће да уради.
Напротив, српска влада ће и даље да јури у понор презадужености, јер би све друго за њу представљало губитак власти, а са тим су скопчани и губици привилегија и имовине, а понеко ће да изгуби и главу.
Пошто је Србији ММФ у овом тренутку понудио финансијски штап, власт ће да се окрене Европској унији, која нуди финансијску шарену лажу као шаргарепу, али уз то и конкретан политички штап. Извештај Јелка Кацина више је него довољно речит по том питању.
Да би Србија добила статус кандидата и тако стекла могућност да прикупи нешто новчаних мрвица из бриселских фондова, од којих ће затим да врати делић дугова према ММФ-у, она Европској унији мора да учини конкретне и болне уступке. Коначно одрицање од Косова и Метохије при томе је чак најмање болна рана која нас чека.
На економско-финансијском плану ЕУ увек наступа заједно са ММФ-ом који, са своје стране, протежира аргентински модел. То значи да ће Србија морати да оде у дужничко ропство ако жели да настави са европским интеграцијама. Исто то је већ учинила Хрватска.
Српски „спасилац“, бар из перспективе ове погубљене власти, јесте ЕУ која није строга када је економија у питању. Видели смо то на примеру Грчке. Да би нам отшкринула врата потпуно празне касе, европска бирократија од Србије тражи само да се одрекне своје државности. Ништа више.
У Кациновом предлогу резолуције стоји забринутост због стања људских права националних и сексуалних мањина – о презадужености се не дискутује, што је одличан сигнал за жуту власт да управо у том правцу треба да се иде. Европски парламент није гадљив на чињеницу да народ у Србији нема шта да једе, докле год се овде не дира у право на организовање геј параде или на отцепљење од Србије сваког региона који за то покаже спремност.
Поменута резолуција је званични акт, а таква документа би требало да користе прихваћене изразе, а не да измишљају нове. Резолуција, међутим, веома тенденциозно и из јасних намера користи назив Санџак за неки од региона у Србији. У званичној подели Србије на општине, округе, градове и покрајине, овог имена нема.
У делу бошњачке мањине у Србији овако се назива део некадашњег Новопазарског санџака (санџак је турски израз за територијално-војну јединицу). Истичући непризнати назив за непостојећу област, Јелко Кацин у ствари иде у правцу приморавања власти у Београду да у некој будућој локалној прерасподели формира и овај регион коме би, затим, Брисел поклонио и неке од инополитичких прерогатива, баш као и у случају Војводине.

ЕУ, политичко крило ММФ-а

Европска унија поседује нешто што се зове Инструмент за предприступну помоћ (ИПА). Из тог фонда Србија просечно годишње добија 200 милиона евра помоћи, али не за буџетску потрошњу већ за спровођење договорених и одобрених пројеката. Конкретно, за 2012. ИПА је Србији наменила 205,8 милиона евра, док су њена укупна улагања у нашу земљу у периоду од 2007. до 2013. лимитирана на 1,4 милијарди евра.

Колико је ова сума безначајна за укупно фискално стање Србије види се и по недавно усвојеном Закону о буџету за 2012, у коме се само дефицит (разлика између прихода и расхода) предвиђа на нивоу од 140 милијарди динара, односно око 1,4 милијарде евра. Таман колико изгубимо за годину дана, толико нам ИПА уплати за шест година.
Чак и када би Србија данас стекла звање кандидата за члана ЕУ са сигурним датумом отпочињања преговора (што је у домену научне фантастике) она до 2014. године не би могла да добије ни цента више из касе ИПА, јер се њен буџет планира за шест година унапред, а следећи датум изгласавања буџета је тек у пролеће 2013. и то за период од 2014. до 2020. године.
Бекство од ММФ-а у загрљај Европске уније зато не би Србији донело никакво побољшање, напротив. Самим тим, прескупо плаћена улазница у Европску унију у нашем случају је потпуно безвредан папирић.
Конкретно: замка у коју је Србија упала зове се послушност и према ММФ-у и према ЕУ, с тим што је Европска унија само политичко крило Међународног монетарног фонда. Ово наше понизно пузање од једних до других врата у ствари је и планирано оног тренутка када је Србији наметнута пљачкашка приватизација и када су јој широм отворене могућности задуживања. Прво нас мало бије ММФ, а ЕУ теши – после нас бије ЕУ, а ММФ теши. И тако укруг.
Једини излаз из овог лудила је еквадорски модел – протеривање из Србије свих лажних душебрижника из ММФ-а, ЕУ, ЕБРД-а…

Марш из Еквадора!

Такозвани аргентински модел везивања слабе националне валуте за неку од светских резервних валута отпочео је 1991. године када је аргентински пезос везан за амерички долар у паритету 1:1. Како би се ово постигло у економији која је далеко слабија од америчке, било је потребно добити доларске кредите да би централна банка увек могла да одговори на захтеве за конверзију пезоса у долар.

Да би одобрио ове позајмице, ММФ је од Аргентине тражио да се изврши широкогруда приватизација и да се на тржиште пусте светске банке. Исто то је тражено и добијено и од Србије.
Нико не мора да буде геније да схвати како је овакав модел неодржив. Аргентина је почела да га спроводи 1991, а до потпуног слома и одбацивања таквог модела дошло је десет година касније – 2001. Наиме, осим нереално великог спољног дуга, постоје још многе нежељене последице таквог монетарног модела:

1. Пораст незапослености (у Аргентини са 6,1 на 25 одсто за само 10 година);
2. Пораст сиромаштва (јер се распада економија пошто неприродно јака национална валута потенцира увоз, а убија извоз);
3. Стагфлација (раст цена производа и услуга уз истовремени пад плата и пораст незапослености);
4. Распродаја све домаће профитне економије страним корпорацијама (које потом дају отказе домаћим људима и извлаче сав профит из земље);
5. Стране банке држе домаће људе у дужничком ропству.

Тамо где настаје болест, познато је, налази се и лек. У аргентинском случају то је била једна од околних земаља – Еквадор, који је спроводио исти, поменути модел. Тамошњи економиста Рафаел Кореа је тврдио да је узрок беде у ресурсима богатој земљи дужничко ропство према међународним монетарним институтима, као и корумпирани политичари на власти.
Убрзо је Кореа добио могућност да своје тезе провери у животу. Поставши демократски изабрани председник Еквадора он је донео низ мера којима је успео да препороди своју земљу. Прво је законом отписао 70 одсто дуга Еквадора према ММФ-у и осталим ино-повериоцима, тај новац уложио у ревитализацију привреде и пораст запослености, а на крају је из земље протерао све представнике ММФ-а и сличних организација!
Еквадорски модел изласка из кризе је ноћна мора светских банкарских крвопија, због чега они радо финансирају останак на власти послушника као што су српски властодршци.
Покрет евроскептика у Хрватској је радовима Ивана Пернара (суоснивача хрватског Савеза за промене и једног од вођа антивладиних протеста) о овим моделима упознао јавност, указујући на чињеницу да бриселска бирократија преко ММФ-а Хрватску увлачи у дужничко ропство, из кога неће моћи да се извуче у случају приступа ЕУ, будући да ће јој тада још више бити ограничена сувереност.
Куриозитет је и чињеница да је пре Кореиних реформи један од представника ММФ-а у Еквадору био Боб Тра, кога после протеривања налазимо на месту шефа мисије у Грчкој. Тра је, иначе, испред ММФ-а аутор идеје да би Грчка ради изласка из садашње кризе требало да прода своје плаже и острва, смањи плате, приватизује енергетски сектор и преда га у руке мултинационалних корпорација, повећа постојеће порезе и уведе нове…

Масовна самоубиства услед масовне пљачке
Онај ко слуша и спроводи диктат Међународног монетарног фонда свој народ буквално гура у смрт.
Пре неколико година су Светска банка и ММФ приморали индијску владу да у замену за даљу финансијску помоћ, своје тржиште отвори за производе америчког гиганта Монсанта, познатог по производњи генетски модификоване хране (овдашњи партнер им је МК Комерц). Како произилази из извештаја Фарм Њарс-а, Монсанто је манипулисао резултатима истраживања како би добио индијску дозволу, убеђујући пољопривреднике ове земље да су њена семена боља од конкурентских, посебно од оних које је око 550 милиона индијских фармера традиционално користило.
Цена новог семена је била и до десет пута виша од оне коју су индијски земљорадници до тада употребљавали. Да би се спровео прелазак са једне културе на другу и да би се омогућило сиромашним Индијцима да купе скупо семе из Америке, Међународни монетарни фонд је влади у Њу Делхију одобрио кредите које је она преко комерцијалних банака понудила сељацима.
Проблем је настао када су приноси, због лошег квалитета новог семена, подбацили и када задужени пољопривредници нису више могли да отплаћују рате за кредите. Кренула је принудна наплата у оквиру које је одузимана и земља неплатишама, а крајњи резултат је 220.000 индијских сељака који су због овога – извршили самоубиство.
Уместо да новац тражи од Монсанта, кога је наметнуо као продавца семена, ММФ и даље инсистира на томе да дугове враћају до просјачког штапа доведени индијски сељаци.

Циганско, албанско и Јелково питање
Има више него довољно примера који показују да су политички и финансијски захтеви према Србији повезани на исти начин као што су повезане политичке и финансијске институције које те захтеве и постављају.
Европска банка за обнову и развој (ЕБРД) је од Београда тражила да се о трошку града раселе становници нехигијенског насеља под Газелом, како би био одобрен кредит за реновирање овог моста. Једна наизглед хумана иницијатива извитоперила се у ноћну мору београдских власти и невиђени циркус о трошку грађана.
Чим је град обзнанио да ће дивље насеље које су настањивали Роми бити расељено, растрчали су се представници од ЕУ посебно тетошених невладиних организација на сав глас вичући како се предвиђеним планом крше људска права. Какво је то кршење и којих права ако се из уџерица од картона неко пресели у привремене објекте од чврстог материјала, нико није умео да објасни, али су свеједно представници ЕБРД-а дошли у Београд чиме је започело невиђено ценкање за сваки милиметар новог стамбеног простора који је град требало да обезбеди.
Пошто ЕБРД није хтео да пусти средства одобрена за реконструкцију моста док се на „праведан и хуман“ начин не реше проблеми становника картонки, градске власти су за расељавање коначно издвојиле око половину своте која је добијена за реконструкцију (друга половина је ионако нестала по приватним џеповима), па се обнова ове саобраћајнице отегла као зидање Скадра на Бојани.
Исти ти набеђени чувари људских права јављају се поново у резолуцији Европског парламента о напретку Србије на европском путу, којим Цветковићева влада покушава да измузе још неки цент из испражњених каса Европске уније.
Занимљиво је да Јелко Кацин у свом спису изражава забринутост за стање у Прешевској долини у исто време када ЕУ енергично инсистира на томе да се против челника албанске мањине на југу Србије не предузимају законом предвиђене санкције због њиховог позивања на бојкот пописа становништва. Да ли су, по виђењу ЕУ, у Србији сви грађани једнаки пред законом или су неки једнакији?
Да подсетимо: бојкот пописа је кривично дело, а исто то је и позив на извршење кривичног дела.
Вреди указати и на пример потпуне извитоперености схватања људских права на Западу, посебно у ЕУ, на који је указао Њујорк тајмс. У свом издању од 19. јануара овај лист извештава да су хеџ фондови (који су највише криви за финансијску кризу) спремни да Грчку туже европском суду у Стразбуру уколико ова земља донесе закон о присилном отпису дугова према оваквим повериоцима. Према тврдњама адвоката које су фондови већ ангажовали, оваква тужба би имала велике шансе за успех, јер би присилни отпис потраживања представљао напад на имовину, а то се у ЕУ посебно штити као једно од основних људских права?!
Овакав став је недвосмислено упозорење свима онима који мисле да по уласку у ЕУ седну за преговарачки сто са повериоцима: Европска унија није створена да би помагала народу, већ да би штитила светске банкаре. Повреда људских права није принудна пленидба целокупне имовине дужника, већ ускраћивање повериоцу макар једног цента од његових екстрапрофита.