Злочини над Србима

Драган Шутановац приводи крају организацију свечане сахране Војске Србије…

By on • ( 5 коментара )

Драган Шутановац приводи крају организацију свечане сахране Војске Србије

15 фебруар 2012, за ФБР припремио Владимир Петровић

 

Почасни плотун Вилијама Вокера

У незапамћеној операцији такозване демилитаризације, замаскиране у обланде лажне војне неутралности, пред сталним насиљем НАТО пакта које траје од 1999. године до данас, само другим методама, кумови српске пљачке, капитулације и велеиздаје, Борис Тадић и Драган Шутановац, остварили су мултимилионске зараде за свој опстанак на власти. Прошле недеље у Србију је, на тајни састанак са министром одбране, дошао и злогласни амерички пензионисани генерал Вилијам Вокер. Да испали почасни плотун и одржи опело покојној Војсци Србије
Пуковник: Милан Јовановић, лист Таблоид
Без обзира на то како нам се држава до сада звала, у својој историји наша војска никада, никада није била освајачка, већ одбрамбена, са основним задатком чувања границе државе и борбе против спољних непријатеља, односно агресора.
По избијању такозваног хладног рата, средином прошлог века, наша војска ни тада није стала ни на страну Варшавског пакта ни НАТО-а, већ је била војно неутрална. Сада када имамо скупштинску декларацију о војној неутралности и када би независност и слобода земље требало да буду најважнији циљеви државотворне политике Србије, захваљујући владајућој коалицији и поступцима кумова (председника Бориса Тадића и министра одбране Драгана Шутановца), Србија, уместо да буде војно неутрална, остала је без војске, а оно мало што је од ње остало, на подмукао, криминалан, кукавичји начин, мимо воље грађана Србије, ставља се у службу стране војске – НАТО пакта, са основним задатком учествовања у такозваним мировним мисијама, то јест освајачким ратовима за потребе Северноатлантског војног савеза, односно Америке.
 Кумови (Борис Тадић, одлазећи председник Србије, и Драган Шутановац, одлазећи министар одбране Србије) државу Србију воде путем ка циљевима које народ није изгласао нити их важећи Устав Републике Србије дозвољава.
Војна неутралност, осим тога, спречавала би да Србија ратује. У супротном, ако Србија не сачува прокламовану „војну неутралност“, Срби ће да гину по ратиштима широм света за туђе војне и геостратешке интересе.
Након пада Берлинског зида 1989. године, слома социјализма и распада Варшавског пакта и бившег СССР-а у свету тренутно постоје два јака војна савеза и неколико мање важних. Од јачих је ту Организација уговора о колективној безбедности коју предводе Русија, Украјина, Белорусија, Казахстан и још неколико чланица некадашњег Совјетског Савеза и НАТО (Северноатлантски војни савез) под командом САД, Велике Британије и њених европских савезника). Нова стратегија „4 -2 -1“ за одбрану САД, коју је августа 2002. године објавио бивши министар одбране САД Доналд Рамсфелд, предвиђала је припреме за одбрану САД уз окупљање снага у четири зоне: Европа, Североисточна Азија (Јапан и Јужна Кореја), Источна Азија (Тајван) и Блиски исток.
Командује комодор!
Чинови и ознаке на униформама припадника Војске Србије реформисани су по НАТО стандардима, тако да сада у саставу оружаних снага Србије постоје потпуно нови чинови као што су бригадни генерал и комодор!
Кадровска политика стављена је под директан и непосредан утицај и контролу министра и његовог помоћника за материјалне ресурсе и у функцији је деловања организованог криминала на највишем нивоу Војске и Министарства одбране.
Најновији пример такве политике је постављање пуковника Петра Бошковића на место начелника Управе за људске ресурсе и постављање пензионисаног генерала Ћирковића на место саветника министра одбране за војна питања.
Постављање Бошковића за главног кадровика свакако није резултат његових људских и војничких способности и квалитета, већ је то награда Бошковићу за јачање култа личности Шутановца и порука свим осталим припадницима Војске Србије и МО како убудуће треба да раде на разбијању и уништавању Војске.
Старешине које су се у свом раду држале законитости, стручности, који једноставно нису могли да буду полтрони и увлакачи или је у току сарадње дошло до сукоба како мишљења тако и интереса (случај Понош)  изненада су пензионисани или суспендовани. Да не би представљали опасност и препреку за министра и његово најближе криминално окружење, додељени су им станови (случај генерала Љубодрага Самарџића и Драгана Авдића).
 Старешине које доследно спроводе у дело криминалне радње или стварају услове за то, по налогу министра и његовог помоћника за материјалне ресурсе (генерали Форца, Живковић, Јовановић, Новаковић, пуковник Савић, потпуковник Микша и др…) постављају се на више дужности, унапређују или пак одликују и новчано награђују!
Неписани закони о тајним набавкама
Најновије одређивање и постављање генералног инспектора безбедности доказ је да све полуге контроле рада и живота Војске министар одбране држи чврсто у својим рукама и под непосредном контролом.
Остваривши потпуни утицај на кадрове, а посебно командни кадар и кадар који би требало да контролише спровођење законитости у Војсци у даљој реформи Војске, министар Шутановац под непосредан утицај и контролу ставља производњу и продају НВО, тако што владином уредбом о средствима посебне намене, објављеном у Службеном гласнику РС бр. 82/2008. године, на перфидан и недозвољен начин читав један државни орган ослобађа примене Закона о јавним набавкама!
Уместо да се нађе начин како да се контролише набавка наоружања (која је веома важна за спровођење цивилне контроле Министарства одбране и Војске Србије), министар одбране Драган Шутановац, да би створио „законске“ услове за „закониту“ пљачку и сузбио приче о корупцији приликом набавки за потребе одбране земље, преко чланова Владе уредбом изузима читаво Министарство одбране и Војску, чиме омогућава непостојање контроле набавке било ког сегмента војничке опреме.
Поменутом уредбом ближе се одређују средства посебне намене поверљивог карактера у министарству надлежном за послове одбране и у Војсци Србије и прописује начин и поступак набавке и отуђења тих средстава.
На набавку средстава посебне намене не примењују се прописи којима се уређују јавне набавке! (дошло је до смањења броја тенкова и осталих борбених оклопних возила. Тенкови типа Т-55 су повучени из употребе до 2008. године, иако имамо програм за модернизацију ових тенкова, тако да Србија данас поседује 212  тенкова типа М-84. Дошло је до смањења калибра на јуришним пушкама типа застава М-70 са 7,62 мм на 5,56 мм. Србија је расходовала и противавионске системе „Стрела“, као и све самоходне противавионске системе ЗСУ-57).
Досије Диковић и стада крупне стоке
Јавна је тајна да у ДС-у већ дужи период постоје унутрашња превирања, која су кулминирала избором новог начелника Генералштаба Војске Србије. Предлог одлазећег министра одбране Драгана Шутановца да на чело Војске Србије стане генерал-мајор Милан Бјелица није прошао, јер се председник Тадић определио за војнички поткованијег, искуснијег и млађег кандидата, генерал-потпуковника Љубишу Диковића.
План је био да након избора на место начелника Генералштаба Војске Србије због куповине вишенаменских борбених ваздухопловних летелица дође генерал-мајор Ранко Живак, командант ваздухопловства и противваздухопловне одбране. У том циљу су Шутановац, Милетић и Живак боравили на америчком носачу почетком прошле године. Чим је пре три месеца обелодањено да је генерал Милоје Милетић поднео захтев за пензију, планови министра Шутановца су поремећени.
У јавности је нагло почело са спекулисањем ко ће бити нови начелник Генералштаба Војске Србије. Кандидати су били генерал-потпуковници Александар Живковић и Љубиша Диковић, генерал-мајори Драган Колунџија, Петар Радојчић и Милан Бјелица.
Комплетну ситуацију је закомпликовао сам Шутановац. Средином прошле године он је на место заменика начелника Генералштаба Војске Србије поставио свог начелника кабинета генерал-мајора Милана Бјелицу, с намером да наследи генерала Милетића. Пошто је у кабинету остао без стручњака који познаје Војску, дотадашњег заменика начелника Генералштаба генерал-потпуковника Младена Ћирковића, после пензионисања задржао је у кабинету као саветника за војничка питања. На овакав потез министра реаговало је неколико генерала и других виших официра тако што су поднели захтев за пензионисање.
Одлуку о избору начелника Генералштаба ВС, у складу са уставним овлашћењима, донео је председник Србије Борис Тадић определивши се за генерал-потпуковника Љубишу Диковића, досадашњег команданта Копнене војске. Генерал Диковић је прошао све најбитније војничке дужности од командира до команданта.
Био је између осталог и командант бригаде, што је велика предност у односу на Бјелицу. Одмах по пријему дужности начелника Генералштаба, дошло је до размимоилажења између Шутановца и Диковића.
Да би избегао отворени сукоб унутар странке, а и због предстојећих избора, Шутановац је анимирао своје западне пријатеље да приступе деградирању личности генерал-потпуковника Љубише Диковића. Ови су тај посао беспрекорно одрадили преко невладине организације Фонд за хуманитарно право (ФХП), чија је директорка Наташа Кандић.
Оптужили су начелника Генералштаба Војске Србије генерал-потпуковника Љубишу Диковића да је одговоран за ратне злочине на Косову и Метохији током 1998. и 1999. године, када је био командант 37. моторизоване бригаде тадашње Војске Југославије, јединице која је дејствовала на подручју Дренице. Ова организација, која је медијима проследила и на свом сајту објавила документ „Досије Диковић Љубише“, тврди да први човек Војске Србије „нема чисту ратну прошлост“. Она сматра да Диковић није достојан да буде начелник Генералштаба и позива надлежне органе да председнику Борису Тадићу предоче чињенице о његовом поступању током рата на Косову и доказе Хашког суда о ратним злочинима у зони одговорности ратног команданта Диковића.
У документу „Досије Диковић Љубише“, садашњи начелник Генералштаба ВС се не спомиње као налогодавац или извршилац ратних злочина, већ му се приписује одговорност што није предузео мере против извршилаца. Наведени су злочини над Албанцима на подручју Дренице, које су, тврде у ФХП, извршиле „снаге ВЈ/МУП“. Диковић се директно спомиње у контексту крађе „…хиљаде грла крупне и ситне стоке, отете од косовских Албанаца“.
Фонд за хуманитарно право још оптужује да је генерал Диковић 1994. и 1995. године, као командант 16. граничног батаљона, „суделовао“ у хапшењу муслимана који су, бежећи од ратних страхота, потражили спас у Србији. Враћени су на подручје БиХ и предати безбедносним структурама Републике Српске „које су више враћених муслимана убили“.
Објављивање „досијеа Диковић Љубише“ дошло је у време тајног састанка министра Шутановца са Вилијамом Вокером (бившим шефом посматрачке мисије) и америчком амбасадорком у Београду Мери Ворлик на локацији између Врања и Ниша, у кафани коју су 24. јануара обезбеђивали српски војни специјалци.
Подсећамо читаоце да је пензионисани амерички генерал Вилијам Вокер предводио “посматрачку мисију“ на Косову и да је на основу његових лажних извештаја о случају Рачак и о “угрожености Албанаца на Косову“ донета одлука да НАТО алијанса нападне СР Југославију. Вилијам Вокер је био оснивач и главни инструктор ОВК (такозване Ослободилачке војске Косова), која је била на листи терористичких организација и у САД. Вокер је плаћеник албанског лобија у Америци, а дан пре сусрета са Шутановцем појавио се на протесту албанског покрета Самоопредељење на административном прелазу код Мердара.
Како се амерички пензионисани генерал и ратнохушкач Вилијам Вокер појавио на територији Србије? Ко га је позвао? Уместо да га ухапсе и изведу пред суд, министар Шутановац, без овлашћења министра спољних послова и Владе Србије, тајно угошћава Вокера и позива у посету амбасадорку Ворлик у војну базу „Југ“!
Схватајући да су његова злодела и пљачке, незапамћени у историји ове земље, постали толико јавни и опасни по његов живот, министар Шутановац покушава да за себе обезбеди да буде промовисан на неку дужност у НАТО алијанси, за заслуге у пљачкању Србије, а све у корист свога џепа и америчких држављана.
Сусрет Вокера и Шутановца био је, кажу очевици, срдачан и пријатељски. Гостили су се у мотелу Предејане, којег су обезбеђивале јаке војно-полицијске снаге.
Да српска влада има имало части, прогласила би Ворликову непожељном и протерала је из Србије, мада се она, поштено говорећи, много мање од осталих својих претходника директно мешала у руковођење овом државом.
Размештај НАТО база у и око Србије
Бугарска је са САД потписала споразум о војној сарадњи одмах по уласку у НАТО. Том приликом Американци су добили директно право десетогодишњег коришћења полигона „Ново село“ код Сливена, уређеног за обуку, извођење вежби и гађања јединица Копнене војске и специјалних снага. Код Бургаса и аеродрома „Безмер“ у близини места Јамбол, на југоистоку земље, добили су складишта у поморској бази „Ајтос“, плус авио-базу „Граф Игњатијево“ код Пловдива, на југу земље, која је опремљена за пријем свих врста ваздухоплова.
Амерички војници ранга бригаде (око 3.000 људи) налазе се у Бугарској од 2007. године, на принципу ротације, у сменама које трају шест месеци. У току једне смене број војника може се попети и до 5.000 војника. У Бугарску авио-базу „Безмер“ средином јуна 2009. године стигли су амерички авио-танкери КЦ-135, који учествују у НАТО операцији ИСАФ у Авганистану. Објашњење за смештај шест оваквих летелица нашло се у реконструкцији и редовном одржавању базе „Инџирлик“ у Турској која је досад коришћена за извођење ратних операција на територији Ирака и Авганистана. Румунија је потписивањем споразума са Вашингтоном, почетком маја 2011. године, постала директно део америчке војне инфраструктуре. Споразум је укључио и размештање на територији Румуније дела америчког антиракетног штита у Европи.
За то је одређена војна база која је изграђена 1952. године, заузима 700 хектара, а у њој се тренутно постављају три батерије, односно 24 ракете-пресретачи СМ-3 типа блок 1Б.
Ова база је одабрана зато што се налази на само 500 километара од руске флоте у Црном мору и изабрана је да у шаху држи јужни део Русије. А база „Мороног“ у Пољској налази се на мање од 100 километара од главне базе руске Балтичке флоте у енклави Калињинград. Осим базе, Румуни су САД уступили на коришћење луку Констанцу и оближњи аеродром „Когалиначеу“. За транзит војске и технике према Ираку. Данас су на том аеродрому смештене четири авио-цистерне и четири транспортна авиона Ц-17.
Мађарска је још од 1998. и 1999 – са почетком тајних и јавних стратешких игара око Космета и Србије – Американцима ставила на располагање бившу авио-базу „Ташар“. Одатле су, уочи НАТО агресије, у јесен и зиму 1998. и 1999. године полетале беспилотне летелице РQ-1А „Предатор“ и улазиле у ваздушни простор СРЈ. А током агресије и ловци-бомбардери ФА-18 маринског корпуса армије САД.
У Хрватској, према незваничним извештајима писаних медија, постоје НАТО базе у којима су смештени борбени ефективи алијансе. У току грађанског рата у Хрватску су прво дошли оперативци војне обавештајне службе ЦИА и цивилне ЦИА, која је на острву Брач – на тамошњем малом аеродрому – формирала базу из које су полетале шпијунске летелице према Книнској Крајини и Босни.
 Када је постојање базе откривено, она је била пресељена у касарну „Шепурине“ код Задра. Далеко од очију јавности, где је остала до октобра 1995. године.
За потребе снага ИФОР-а, а касније и снага СФОР-а, у Сплиту – у делу базе УН где је био смештен логистички центар УНПРОФОР – Американци су сместили и свој центар. После Туђманове смрти новембра 2000. године, на војни полигон „Еуген Кватерник“ код Слуња долази прва Експедициона маринска бригада на вежбу.
Добијањем војног полигона „Слуњ“, НАТО је добио одличну прилику да инфраструктуру бивше ЈНА искористи у потпуности, а да не мора да тенкове и тешку артиљерију пребацује на војне полигоне на Сардинији и Португалу.
То је Алијанси омогућило велике уштеде јер је железничка и путна мрежа Хрватске одлично повезана са америчким базама у Западној Европи. Стање се по Хрвате додатно поправило затварањем базе „Тасар“ у Мађарској, па су НАТО-у постали потребни и полигони за обуку „Гашинци“ код Ђакова и авио-база у Пули где се одржавају редовне вежбе хрватске авијације, са америчким ескадрилама са носача авиона и аеродрома Авиано. Бројно стање војника и јединица варира у зависности од вежби и америчких потреба.
У БиХ су после потписивања Дејтонског споразума 21. новембра 1995. године снаге НАТО-а у Босни добиле статус мировних снага. Са тешким наоружањем и борбеним ефективама, које су доведене из америчких база у Немачкој.
Првих година у саставу ИФОР-а нашло се више од 50.000 војника из различитих држава, који су имали подршку авијацијских јединица стационираних по аеродромима у Италији и бродовима у Јадранском мору. Први контингент од 20.000 војника, махом америчких из састава ИФОР-а, а касније и СФОР-а, дошао је у БиХ почетком јануара 1996. године.
 Оволики број војника захтевао је потребне смештајне капацитете. За то су искоришћене постојеће базе које су преузете од Војске Републике Српске (ВРС) и војске Муслиманско-хрватске Федерације. Касније су  Американце, који су почели са повлачењем, замениле снаге Европске уније (ЕУ).
Иначе, Американци су своје војне базе доласком у БиХ формирали у босанској Посавини и ширем рејону Тузле. Због близине аутопута, у Хрватској и околини мађарске границе, одакле је допремана храна, вода и све што је требало овим јединицама на терену. Највећа америчка база била је смештена на аеродрому „Дубраве“ код Тузле.
Осим аеродрома на који су слетали тешки транспортни авиони типа Ц-130 „Херкулес“ и Ц-17 „Глобмастер“, па чак и тешки Ц-5 “ Галакси“, у Дубравама је смештена и оперативна група „Орао“ са командом која је покривала амерички сектор. База је до затварања – средином 2006. године – била претворена у праву тврђаву са две јаке хеликоптерске ескадриле од којих је једна била наоружана борбеним хеликоптерима АХ-64А/ „Апач“, а друга транспортним хеликоптерима УХ-60 „Блекхок“.
Ова база је била полазна тачка за све операције СФОР-а, укључујући патролирање и тајне операције. Американци су осим „Дубрава“ подигли и једну мању базу: „Мекгарвен“ код Братунца, капацитета 150  војника, која је такође затворена.
Остале базе снага СФОР-а у Босни биле су у Мостару – где су зону држали Французи, у Бутмиру – где су основу чинили Немци, и Бањалуци – где је била „енглеска зона“. Првобитно је британска команда имала седиште у Горњем Вакуфу, али је на захтев босанских Срба померена у Бањалуку због националног кључа и постојања база код сва три народа. Доласком снага ЕУФОР-а у Босну стање се битно мења јер су све америчке базе укинуте, а остављене само базе у Бањалуци, Мостару и Сарајеву (где је команда КФОР-а, коју је заменио штаб ЕУФОР-а). Мања база, капацитета до 300 људи, постоји и код Добоја. На простору некадашњег војног складишта.
Албанија је прва понудила своје базе НАТО-у на неограничено коришћење, али се Алијанса из њих повукла пре него што је Албанија ушла у његово чланство. У време агресије на СРЈ НАТО се био „инсталирао“ на аеродрому Ринас где је фукционисала борбена група „Јастреб“ са хеликоптерима „Апач“.
Словенија, иако чланица НАТО, а раније у програму Партнерство за мир, никада није имала ниједну НАТО базу на својој територији. Ова земља искључиво је коришћена као транзитна за аустријске и немачке снаге СФОР-а. Американци су једино користили услуге луке Копар за одмор посада носача авиона и нуклеарних подморница. Американци су закупили део луке одакле су бродовима пребацивани резервни делови америчким снагама на Балкану. Године 2003. накратко су закупили две празне хале пропалог словеначког гиганта ТАМ-Марибор, где су формирали сервисни центар за америчке „Хамере“, одакле је наоружање добијала и словеначка армија. Бројно стање никада није прелазило 50 војника.
У Бившој Југословенској Републици Македонији, Американци су присутни од краја 1992. године, после повлачења бивше ЈНА. Прву базу су формирали на аеродрому „Петровец“ код Скопља.
База је свој пуни оперативни значај добила 1994, а опремљена је да штити интересе САД на простору Балкана. Капацитет је нагло повећан приликом агресије на СРЈ. Америчка армија привремено је била преузела и некадашњи војни полигон ЈНА „Криволак“ (једна од најзначајних војних тачака југоисточне Европе).
„Криволак“ данас више није америчка база и искључиво служи за обуку јединица НАТО-а и земаља чланица Партнерства за мир. Бројно стање војника је различито јер не постоји стална посада полигона. Касарна у Куманову претворена је у НАТО базу. Ту су смештени немачки и француски припадници НАТО-а. У Куманову су успостављени и шпијунско-сателитска база и логистички центар КФОР-а, који су исељени када су почели оружани сукоби Македонаца и Шиптара. За потребе НАТО-а, а касније и КФОР-а, изграђен је хелиодром. Та база је опремљена за ПВО одбрану осматрачким радарима и ракетним системима „Хоук“.
У Грчкој постоји једна база САД, на острву Крит у Егејском мору. База је позната под називом „Суда залив“ и последња је од некадашње четири оперативне базе армије САД на простору Егејског и Средоземног мора. Остале три базе су затворене почетком деведесетих година прошлог века. База „Суда залив“ изграђена је 1953. године као подршка америчким поморским снагама у Средоземљу.
У овој бази смештено је 200 војника, а постоји и писта за полетање извиђачких авиона. НАТО је задржао и авио-базу „Лариса“, која је модернизована крајем 2002. године, када су изграђени подземни капонири за смештај борбених авиона, а и писта је модернизована. НАТО је у ову авио-базу пребацио и део своје Јужне команде, која је смештена у Напуљу.
На Косову и Метохији окончањем агресије НАТО пакта и потписивањем Војнотехничког споразума у Куманову, јуна 1999. године, створени су предуслови за дугорочније стационирање америчких војника на простору Косова и Метохије. Резултат: база „Бондстил“ код Урошевца, 35 километара јужно од Приштине.
На површини од чак 75 хектара, камп „Бондстил“ – како ову базу зову – данас се сматра највећом војном базом на Балкану. Њеном изградњом Пентагон је створио услове да америчке војне ефективе из Западне Европе буду пресељене на Балкан.
Занимљиво је да се „Бондстил“ и даље води као привремена база армије САД. База је пројектована да може да прими 7.000 војника. Чине је четири одвојене целине: северни, средњи, јужни и бочни део. У другом делу налази се главни штаб ТФ (Таск Форце) са администрацијом и центром за електронске комуникације и обавештајна служба.
У јужном делу базе налазе се радијски и ТВ центар, спортска игралишта, забавни центар, базени, цркве… Од пролећа 2010. уследило је велико смањење војних ефектива тако да је у бази остало свега 500 америчких војника – припадника борбене групе Кфора „Исток“, са хеликоптерском четом од осам „Блекхоука“, нешто особља (које одржава везу са српским цивилима у енклавама) и медицинска чета.
 Осим Американца, у бази се – од некадашњих 4.000 војника – налази само чета Турака, Украјинаца и Пољака. У бази је и контингент Хрватске војске од 20 припадника, са два хеликоптера Мил Ми-171 Ш, али су они подређени директно команди КФОР-а и користе само амерички хелиодром и амерички простор за смештај посаде и одржавање летелица.
Из базе је повучено све тешко наоружање, а последњих шест борбених возила пешадије „Бредли“ из „Бондстила“ је отишло у марту 2009. године. Састав америчког контингента више не чине професионални војници, него припадници Националне гарде, и то они који нису потребни у борбеним операцијама у Авганистану.
Американци су на Космету изградили и две мање базе – „Монтиф“ поред Гњилана (капацитета 2.000 војника) и базу код Витине капацитета 3.000 војника, чији број је знатно смањен. Остале снаге НАТО су у својим секторима такође градиле војне базе јер им је по доласку на Космет био потребан смештај за 40.000 војника.
Немци су у Качанику изградили велики артиљеријски центар, који покрива зону Призрена. У италијанском сектору, у околини Пећи и Ђаковице, изграђена је база где је смештен обавештајно-безбедносни центар.
У селу Баловац, код Подујева, Енглези су изградили базу за 1.000 војника, а на обронцима планине Копаоник (са косовске стране) изграђена је хеликоптерска база. Признавањем Косова као државе, НАТО је у значајној мери смањио војно присуство у нашој јужној покрајини, па су неке од ових база укинуте или је бројно стање у њима знатно редуцирано.
Папири у Конгу, а роба у Нигерији!
Министар одбране Драган Шутановац боравио је од 1. јуна 2011. године у вишедневној посети Републици Нигерији. Током боравка у Нигерији, Шутановац је између осталог разговарао и са вршиоцем дужности министра одбране Езекијелом Ојемомијем, са начелником Генералштаба и представницима Корпорације за војну индустрију Нигерије (НИЦОН).
„…У Нигерији постоји велико интересовање за производе одбрамбене индустрије Србије. Верујемо да ћемо наћи начин, како за пласман наших производа, тако и за заједничку инвестицију у развој одређених производа који ће моћи да се користе, у војсци Нигерије и Војсци Србије, као и да буду пласирани на треће тржиште, пре свега у Африци“, изјавио је Шутановац.
Ова вест је својевремено код грађана Србије прошла незапажено. Међутим, сада добија на значају зато што је том приликом ипак дошло до конкретизације договора о начину испоруке неколико хиљада тона НВО (тенкови, артиљеријска муниција…) Нигерији, с обзиром на то да се ради о земљи која је под ембаргом УН.
Решење је нађено тако што се роба папиролошки испоручује Конгу, а физички ће бити испоручена Нигерији. Роба из Србије је крајем прошле године железницом у највећој тајности пребачена у луку Бар где је сада ускладиштена и ових дана се очекује долазак одговарајућег брода за транспорт ка Нигерији. Због актуелне међународне истраге, о конкретнијим подацима у неком од наредних бројева.
Дирекција за промену каријере
У оквиру Министарства одбране Републике Србије као део социјалног програма припадника Војске Србије којима у склопу процеса тзв. „реформе система одбране“, али и после тога, „престаје служба по потреби службе“, Министарство одбране Србије у склопу Сектора за људске ресурсе формирало је Дирекцију за промену каријере, а у њеном саставу је формиран Центар „Призма“.
 Та дирекција, иначе, има јасан циљ да припадници војске, официри и подофицири, који су на листи за „одстрел из војске“, то јест или су вишак у војсци или су за прерано пензионисање или су неподобни – промене занимање.
 До сада, у оквиру Пројекта Центра за обуку подофицира у склопу Центра „Призма“, обука – преквалификација запослених у Војсци Србије реализована је у Нишу, Новом Саду и Београду. Они који су прошли обуку у Београду могли су своје војне униформе да замене радним оделима и да постану: руковаоци грађевинских машина, возачи аутобуса, сервисери на одржавању расхладних уређаја, радници на инсталацијама водовода, пластичним цевима и грејања бакарним цевима.
У Нишу су обучавани за: атестиране вариоце или за раднике на сервисирању и одржавању расхладних уређаја. У Новом Саду је организована обука за куваре, возаче и руковаоце пољопривредних машина. Пројекат је финансирало 14 земаља чланица НАТО, предвођених Краљевином Норвешком. Као при свим донацијама и финансираним пројектима, највећи део средстава завршио је у џеповима политичке и војне врхушке.
Сагоревање Војске Србије
Преузимањем контроле над тадашњим Министарством одбране СЦГ и Војском СЦГ од стране НАТО-а кренуло се са уништавањем Војске (тада СЦГ) Србије.
Прво је током пролећа 2003. године Тадић сменио на десетине високих официра, војних хероја који су се истакли у одбрани наше државе током деведесетих година, а нарочито у борби против НАТО агресора 1999. године. Потом их је пензионисао, а онда на функције поставио себи подобне кадрове.
Убрзо су спроведене акције уништавања војног наоружања у смедеревској железари, коју је те године купио амерички „УС Стил“. Тада су по захтеву НАТО-а и тзв. „нових светских војних стандарда“, уз присуство представника западних амбасадора, уништаване на тоне војног наоружања. Новац је, наравно, ишао на рачун америчке корпорације, која данас напушта Смедерево јер је опљачкала бившу железару до последњег цента!
Вест дана у Србији: министар Шутановац шпијунира сина Перу
(„Вечерње новости“, 17. јануара 2012. године, рубрика „Шпијун“)
Од када је постао министар одбране, Драган Шутановац је попримио војничке особине да у сваком тренутку зна шта се дешава на свим „фронтовима“. И није такав само према сарадницима, него и према сину Предрагу. Тако је на једној свечаности у Београду срео директора „Комтрејда“ Веселина Јевросимовића са ћерком. Баш ова девојчица иде заједно у основну школу са сином министра. И одмах је Шутановац кренуо са „рафалним“ питањима:
– Какав је мој Пера? Слуша ли? Да ли је добар према другарима?
Ни девојчица се није дала. Понела се војнички и није „издала“ другара. Не желећи да даје детаљнија објашњења, кратко је рекла: – Добар је. И министру дала „вољно“…
Црногорац-Македонац
Саучесник министра Шутановца у пљачки Војске Србије и њеном растурању је и Стеван Никчевић, директор СДПР-а.
Господин Никчевић је, док је радио у Државној безбедности Србије, руководио акцијом убиства Славка Ћурувије, а и многим другим ликвидацијама. Уочи НАТО агресије, супругу (Македонку) и децу је склонио у Будимпешту. Копирао је многа досијеа и њима стекао наклоност СПО-а, који га је промовисао у кооминистра полиције у прелазној Влади.
Потом прелази у ДС и постаје помоћник министра савезне полиције, а онда и директор СДПР-а. Добио је македонско држављанство и намерава да побегне у Македонију. Опљачкао је више од 50 милиона евра, и у таквим околностима ћемо морати да пошаљемо командосе да у Македонији нађу Никчевића и намире његово дуговање према Србији.
 
Бивши начелник ВМА, генерал Јефтић, постављен је на место ректора војног универзитета, можда и зато да не би причао о заједничким подухватима са министром одбране у опремању ВМА, набавци лекова или пак да не износи у јавност детаље о болести председника Тадића.

Категорије:Злочини над Србима, Издаја, Мишљење, Нато, СРБИЈА, Светска Завера

5 replies »

  4. Да се у том одбору за дочек Вилијама Вокера нашао бар један частан човек, тај би му распорио стомак „од учкура до бијела грла“, или би му нос одгризао и појео да иде по свету рњав и обележен и бар делимично намирио рачуне за подвалу Рачак.

    Свиђа ми се

  5. Нико, осим овог сајта и Таблоида, не сме да објави да се одлазећи министар одбране Шутановац састао са пензионисаним генералом, албанским лобистом у САД, Вилијемом Вокером и да су се под великим обезбеђењем пријатељски гостили у мотелу Предејане код Врања. Има ли краја велеиздаји?

    Свиђа ми се