НАРОДНА ВЕРОВАЊА И ЗАБЛУДЕ –
“ДАН ЗАЉУБЉЕНИХ”

Последњих двадесет година, са падом комунизма, у нашем народу и појединим нституцијама влада мишљење да се српски народ “отрезнио” и враћа својој вери. Прадедовској, светосавској, православној вери. Истина, као талас, пред крај 20. века српски народ је навалио у богомоље, породице, многа удружења, политичке странке, чак и државне институције почели са да славе Крсну славу. У основне и средње школе је враћена веронаука и посматрачи са стране би рекли како Срби, коначно, живе правим хришћанским животом. Али, то је само привидно. Чињенице су мало другачије. Колико се Бог труди да наш народ верски описмени, толико се онај други, Антихрист, упире да помрси конце и од Срба начини идолопоклонике и многобошце.

Сведоци смо, савременици свих дешавања, да електронски и штампани медији годинама већ, представљају и величају, испред свих православних и народних обичаја, неке туђе, српском бићу стране и непримерене, који немају упоришта нити извор у Библији, како Старог, тако и Новог завета. Поред прослављања Нове године, на коју смо се већ примили и навикли, а која води порекло од римских баханалија и сатурналија, касније фестивала будала, на велика врата се у српско православље увлаче неки празници и обичаји који то нису. А све под уценама: толеранција, транспарентност, компромис… Један од многих “празника”, који се звучно рекламира у средствима јавног информисања и мами младе људе да га прихвате, је “Дан заљубљених”, 14. фебруара. О њему ће овде бити речи.

“ДАН ЗАЉУБЉЕНИХ”

Да ли вас је ико икада учио о правом пореклу Валентиновог дана познатијег као “Дан заљубљених”? Знате ли уопште зашто тога дана требате да практикујете обичај размењивања љубавних порука? Да ли сте се запитали зашто празнујете “Дан заљубљених”, када Библија нигде не спомиње да је тај дан део веровања новозаветне Цркве? Од кога је наслеђен тај обичај и да ли је он имало хришћански? Питања су на која ћемо одговорити овим текстом.

Пагански Римљани су вековима пре Христа славили 15. фебруар, разблудни идолопоклонички фестивал у част Луперкуса, ловца на вукове. Тај разблудни празник су звали “Луперкалија”. Исто тако, обичај размењивања љубавних писама и остала традиција у част обоженог херојског ловца из Рима, Луперкуса, били су у старо време повезани са паганском праксом међу младима да насумице склапају “озбиљне” везе, у којима је долазило до проституције. И данас српску омладину “саветују” да на тај дан склапају озбиљне везе, јер је то модерна ствар, треба бити у ТРЕНДУ! А то је само обнова једног старог обичаја који је пренет из римског фестивала Луперкалије у месецу фебруару, у коме су се имена младих жена стављала у кутију, а потом би било извучено име оне “коју је хтела срећа”.

Када је цар Константин прогласио Хришћанство званичном религијом Римског царства, црквени кругови су разматрали укидање тог паганског обичаја, али Римљани нису хтели ни да чују за такву могућност. Зато је направљен компромис да празник и даље остане, али да се из њега избаце простачки и разблудни обреди.Међутим тај празник није постао хришћански све до доласка папе Геласија на власт. Већ 496. године овај папа мења дан одржавања Луперкалије и уместо 15. фебруара уводи да се тај празник прославља на дан Светог Валентина, 14. фебруара, (”Обичаји и празници широм света”, аут. Лавинија Доблер, стр. 172). Валентин је било народно име у старом Риму и родитељи су често својој деци давали то име по чувеном човеку из старог доба, а та чувена личност био је ловац Луперкус.

Грци су Луперкуса звали “Пан”, а Семити су га називали “Вал”. Пагански бог “Вал”, кога Библија често помиње – представља само друго име за Нимрода, који беше “добар ловац”, (1. Мојс. 10 : 9). Код Римљана је ловац Нимрод уствари Луперкус – ловац на вукове. Име Валентин долази од латинске речи “Валентинус”, “Валенс”, што дословно значи: бити снажан, јак, моћан, силан. Код нас у Старом завету израз “силан ловац”, (1. Мојс. 10 : 9), је преведен као “добар ловац”, вероватно зато што се придев “силан” учинио нашем преводиоцу као синоним за добар и успешан, а и претходни стих говори о Нимроду као “силном на земљи”. У старо време била је позната народна изрека о Нимроду да је “силан ловац пред Господом”. Нимрод је био народни херој, народни Валентин! Још су, дакле, древни пагани одабрали дан Светог Валентина као славу у част Луперкуса или Нимрода. Нема сумње да је силни ловац на вукове Нимрод, изворни Валентин! Нимрод је имао још једно име – “Санктус”, или “Санта” – које значи “Свети”. Таква титула била је уобичајена за сваког бога-хероја. Зато није никакво чудо што се римска Луперкалија зове “Дан Светог Валентина”! Нимрод- изворни Свети Валентин, био је познат и као “Сатурн”, римско-вавилонски бог који се сакрио од својих прогонитеља. Латинска реч Сатурн потиче од Вавилонаца који су говорили семитским језиком, а значи бити скривен, сакрити се, потајно, кришом. Према старој традицији, Сатурн (Нимрод) је побегао од својих прогонитеља и сакрио се у Италији. Апенинске планине су се у старо доба називале “планине Нембродове”, односно Нимродове. Номинални Хришћани, касније су за време цара Константина учинили Нимрода, (то јест, Светог Валентина код римских незнабожаца), црквеним свецем кога су наставили да славе, али сада као хришћанског мученика.

 Зашто су Римљани одабрали дан 15. фебруара и ноћ 14. фебруара као време за слављење Луперкуса – Нимрода? И по Старом, а и по Новом завету, заласком сунца је почињао нови дан. Сматрало се да је Нимрод, односно Вал – бог сунца старих пагана – рођен током зимског сунцостаја (солстиција). У старо доба сунцостај је падао на дан 6. јануара, када се и славио Нимродов рођендан. Како се време доласка сунцостаја касније променило, прослава рођендана бога Вала (Нимрода) померена је на 25. децембар и данас је позната по имену “Божић”. Још једна подвала паганских Римљана!

По старозаветном обичају мајка и мушко дете долазили су на обред очишћења четрдесет дана након рођења детета. Четрдесет дана након 6. јануара, изворног Нимродовог рођендана, долази 15. фебруар, а то је празник Луперкалија или дан Светог Валентина који је почињао да се слави 14. фебруара увече. Верује се да се Нимродова мајка Семирамида очистила у тај дан и да се тада по први пут појавила у јавности са својим новорођеним сином. Семирамида и Нимрод су изворни “мајка и дете”. Нимрод има још једно име- “Купидон”, што значи “жеља”, (Енциклопедија Британика, одредница Купидон). Сматра се да је, када га је угледала, Нимродова мајка осетила пожуду према свом сину. Нимрод је постао човек кога је прижељкивала, њен Купидон, а касније и њен Валентин, силан ловац!

 Верује се да је Нимродова мајка била толико зла да се удала за рођеног сина! Староегипатски споменици садрже урезане написе да је Нимрод био “муж своје мајке”. Када је порастао Нимрод је постао дете-херој многих жена које су за њим жуделе. Он је био њихов Купидон. Књига пророка Данила, (11 : 37), описује Нимрода као љубав женску. Нимрод је код многих жена изазивао љубомору, па су се идоли којима је представљан често називали “идоли од ревности” (љубоморе), књига пророка Језекиља, 8 : 5. Ловац Нимрод је такође био Валентин – силан херој, свих тих жена! стога није уопште чудно што су се пагани сећали свог херојског ловца Нимрода или Вала, тако што су једни другима слали љубавне поруке и симболе у облику срца, 14. фебруара увече, пошто срца симболизују тог човека. И зато су Римљани, а затим и већина европских народа – набеђени Хришћани или Хришћани из среброљубља и користољубља, наметнули прво себи самима тај празник за прослављање, а сада би да га наметну и осталим народима, поготово православним!

 Размислите православни Срби, вреди ли због било ког паганског празника или обичаја, изгубити душу?!

“ИСКРА” – Бирмингем, Библија, Стари Завет.
Приредио: Владимир С. ПУТНИК

****************

КО ЈЕ ПРАВИ СВЕТИ ВАЛЕНТИН И КАДА СЕ СЛАВИ?

Пазите да не похулите у свом незнању и ревности за Српством: мало ко од Срба зна да свети Валентин није никакав „католички светац“, већ светац кога признаје и Православна Црква. Света, Саборна Православна црква и верни народ слави Свештеномученика Валентина 30.07. (12.08.)

Свештеномученик Валентин

Био је епископ у Италијанском граду Интерамни. Исцелио од болести брата трибуна римског Фронтана. Кад се разболи син познатог философа Кратона, Херимон, то по саветовању Фронтоновом позва Кратон епископа Валентина у Рим. Херимон беше сав згрчен, тако да му глава беше савијена међу колена. Валентин се затвори у собу са болесником, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изведе Херимона потпуно здрава и предаде оцу. Тада се крсти Кратон са целим домом својим и са три ученика своја. Херимон остави дом очев и оде са Валентином. У том се крсти и син епарха римског, Авундије. Разјарен због овога епарх ухвати Валентина, и после мучења посече мачем. Посечени беху тада и она три ученика Кратонова: Прокул, Евив и Аполоније. Њихова тела узе Авундијеи чесно сахрани. Сви пострадаше 273 год. и посташе грађани царства небеског.

Охридски пролог Владике Николаја

Извори: Kул тим
Охридски Пролог, Владике Николаја