Јалова, хаотична, бирократизована, прескупа и скандалозна дипломатија

13 фебруар 2012, за ФБР припремио Владимир Петровић

Лаке даме и пијана господа

Јавности је скоро свечано саопштено да је председник Србије „указом“ именовао неке нове амбасадоре. Али, од тога су много занимљивије још неиспричане приче о срамоти коју дипломатској служби већ годинама наноси једна бахата и осиона власт, чија је персонификација управо овај који „пише указе“. Неке од њих треба сачувати од „бункера“ и заборава. У некима од њих главни јунак је „писац указа“

М. Грабеж, лист Таблоид

Кад би какву дворску куртизану морао негде да удоми због „ненадане трудноће“, српски Књаз Милош, склон једноставним решењима, понудио би је официру „коме се омакло“. Тако би о једном трошку збринуо и насушну војничку потребу за женидбом и колико-толико спасао изгубљену част посрнуле дворске госпођице.

На двору српског председника Бориса Тадића ствари функционишу тако што он своје куртизане шаље у дипломатију! Ова, још од Милоша незапамћена склоност ка збрињавању лаких жена коштала је државу Србију и њене грађане поприлично пара и бламаже.

Све је почело кад је Ана Урошевић, снаха бивше доградоначелнице Радмиле Хрустановић, (била са 22 године портпаролка у Министарству одбране, у време кад је Тадић био министар), остала трудна са својим, до тада тајним љубавником, Борисом, „првим међу једнакима“. Како председник има „избалансирану“ тежњу и за женама и за мушкарцима, ово овако није смело да остане. Хитно је пронађено решење! Немајући другог излаза, послушна дворска дама Ана Урошевић пристаје да се реши проблема, а за узврат од починиоца ове несмотрености најпре добија место првог секретара Амбасаде Србије у Италији!

Наравно, у међувремену се међу њима разбуктао прави љубавни рат, препун свађа, туча и разних других обрачуна из страсти. И то усред Рима, где камера СИЦМИ службе све снима.

У међувремену је и Радмила Хрустановић, иначе супруга Шефика Хрустановића (из злогласне Куле Фазлагића у Херцеговини, где је било легло муслиманско-усташке Ханџар дивизије у Другом светском рату!), постала амбасадор у Словачкој! Њен кабинет краси и велика слика Ернеста Че Геваре, окачена на зиду! Она и Че!

То на који начин је ова скандалозна госпођа доспела у дипломатију, након невиђене штете коју је нанела граду Београду са позиције „доградоначелнице“, заслужује посебну расправу, јер је реч о односу Тадићеве владе према дипломатији уопште, као и према важности функције амбасадора Србије.

На тај начин су се у историју бесрамног кадровања Министарством спољних послова Србије, у дипломатској служби нашли једна свекрва и њена снаха.

Но, ово је само мала трагикомедија из дебеле, ненаписане књиге о свим скандалима српске дипломатије, у којој би посебно поглавље требало оставити и за ноторне алкохоличаре, без којих се такозвано демократско амбасадоровање не може ни замислити.

Кроз врата српских амбасада широм света, још од 5. октобра 2000. године, прошло је много таквих. Међу истакнутим алкохоличарима који су унапређени у истакнуте амбасадоре, били су писац Светислав Басара (Кипар), Драган Маршићанин (Швајцарска), Весна Пешић (Мексико)… Али, према сведочењу бившег високог функционера МИП-а, томе се скоро не треба ни чудити јер је сваки трећи амбасадор или генерални конзул Србије у свету, редовно пијан! Каже овај, некад угледни дипломата да је доласком демократског хаоса завладао тотални хаос и у дипломатији, само што тај хаос кошта ненормално скупо! Манир Тадићеве власти је такав да у дипломатију одлазе сви они од којих више нико не очекује ништа. Дакле, ислужени, алкохолисани, компромитовани, коначно и потпуно неспособни људи.

Сезона српске дипломатске срамоте почела је већ на почетку демократског лудила, кад је за амбасадора у Вашингтону изабран докони, хвалисави, нарцисоидни и потпуно неспособни Милан Ст. Протић, историчар који је о дипломатији знао исто колико о томе зна и узгајивач ситне стоке на Пештеру. Од тада па све до данас, као на некој траци смењују се скандалозне личности на истакнутим местима у спољној политици. Коначно, и сам избор недораслог Вука Јеремића за министра спољних послова био је довољан сигнал у јавности шта Борис Тадић зна о томе. Ипак, упркос свему, на ову, данас је јасно, потпуно промашену и трагичну српску дипломатију потрошен је огроман новац из џепова грађана Србије. А тај новац трошили су најгори билмези, без икаквог знања и образовања, далеко од сваког културолошког профила који припада једном дипломати по природи ствари. Летели су авионима на све четири стране света, трошили бесомучно буџетски новац и правили неописиве штете на рачун домовине која их је тако лепо унапредила и издржавала. Трошили су и троше огроман новац и данас, бројне лаке, сумњиве и редом неприкладне жене, које су, попут Ане Урошевић или Радмиле Хрустановић, из неког разлога доспеле у дипломатију.

Наравно, Тадићева влада с разлогом сматра да ниједан од тих разлога „није за јавност“. Јер, има ту љубавница угледне господе, пропалих службеница којима је „образ узео“ такође неко важан, заслужних радодајки којима ова држава плаћа прескупе апартмане у Паризу, Њујорку и другде.

Ове и овакве дипломатије, коју „указима“ кадрује председник Србије, стиди се велики број поштених и стручних људи са завидним каријерама, искуствима и угледом међу дипломатама у свету. Али, по свему судећи, та врста радних, озбиљних, породичних људи полако је у изумирању. У Министарству спољних послова многи од њих уопште нису радо виђени. Тадићевој спољнополитичкој оперативи много више су по укусу компромитоване даме и пијана господа.

Посебна прича је Вук Јеремић, Тадићева љубав којој заборава нема. Млађани министар авионима Пинка путује по белом свету, одседа у најскупљим хотелима, у собама у којима је због висине цене дозвољено пушење… Нема земље на планети у коју министар Јеремић није крочио. Служеници МИП-а већ годинима падају с ногу од посла уговарајући летовања српској политичкој олигархији, разбијајући главу како да организују транспорт њихових телохранитеља, кућних помочница и дадиља који ће да их тетоше док српска властела летује у Грчкој, Турској или на егзотичним острвима.

Опозиција, нажалост, никада није поставила питање у Народној скупштини Србије, а још мање затражила одговор колико нас кошта таква Тадићева дипломатија.

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=251&cl=03