Неспособна и корумпирана власт може да начини огромну штету, али ништа није погубније од издаје националних и државних интереса

„Ко далеко оде са ђаволом у шетњу, тешко се враћа на прави пут.“ Николај Велимировић

12.02.2012. Нови Стандард, за ФБР приредила Б.Диковић

Пресудан утицај на српску политику данас имају страни амбасадори, чија реч је неприкосновена. Дипломатија је у претходним годинама суштински променила установљена правила и дипломатске кодексе, барем у Србији. Супротно међународном односно дипломатском праву и Бечкој конвенцији, страни амбасадори су почели да се баве унутрашњом политиком земље у којој су гости. Забрињавајућа чињеница је да се Србија потпуно препустила немилости угошћених странаца, који се овде понашају онако како се ни у својој кући не би понашали. Отворене претње, уцене и недобронамерне критике постале су свакодневница, као шаблон понашања оних који ногом отварају врата када крену у госте. Тако смо имали прилике да у медијима чујемо многобројне изјаве страних дипломата које недвосмислено задиру у унутрашња питања Србије и јасно рефлектују њихов однос према Србији.  

Да се подсетимо неких изјава страних дипломата и политичара: 

Андреас Цобел, бивши амбасадор Немачке, април 2007: „Проблем Косова треба решити што пре, јер би се могао отворити проблем у Војводини и Санџаку“.

Алфред Гузенбауер, аустријски канцелар, април 2007: „Ми подржавамо ДС, Бориса Тадића и његове људе у Србији“.

Камерон Мантер, бивши амбасадор САД, мај 2008: „СПС у коалицији са ДС може да допринесе европској будућности Србије“.

Чарлс Крофорд, бивши амбасадор Велике Британије, јул 2010: „Не можете да кажете да желите северно Косово, а да задржите Прешевску долину“.

Жан-Франсоа Терал, бивши амбасадор Француске, јул 2010: „СПС и ДС су рекли да ће да сарађују. Дајемо им кредит и чекамо резултате“.

Мери Ворлик, амбасадор САД, септембар 2011: „Власти у Србији треба да учине све што је у њиховој моћи да и ове године омогуће одржавање успешне и безбедне Параде поноса“.

Волфрам Мас, амбасадор Немачке, децембар 2011: „Постоји држава Србија и држава Косово, и проблем је решен“.

САМОПОНИЖЕЊЕ И САМОУНИШТЕЊЕ 

Незамислива је обрнута ситуација у којој, на пример, амбасадор Србије у Немачкој изјављује да знатној турској мањини у Немачкој треба дати знатно већа права или да амбасадор Србије у Великој Британији објашњава да, уколико желе да задрже Шкотску, не могу да рачунају и на Северну Ирску. Ако ипак пустимо машти на вољу, верујем да би њихови поступци имали далекосежне последице. Међутим, у Србији је све дозвољено.

Највећи утицај српске политике на међудржавну сарадњу врши тежња председника Србије да изгради добросуседске односе. Више пута до сада председник је показао спремност да због суседа занемари и свој народ, и државу, и жртве и истину, уосталом све што неко други затражи.

Супротно логици, у том циљу Србији није дозвољено да реагује како не би некога увредила својом реакцијом на увреде, али је зато дозвољено да Србију окривљују, уцењују, комадају и кроје по својој мери. Уз сва досадашња понижења, једина реакција наших власти је извињење. Самопонижење је најгори вид понижења.

Политика изградње пријатељских односа мора бити двосмерна јер је у супротном потпуно бесмислена. Уколико једна страна, у жељи постизања добре сарадње, толерише све поступке друге стране, па чак и оне које су супротне сопственим интересима, а друга страна заузима потцењивачки став и својим поступцима погоршава односе, онда ту не постоје никакве основе за изградњу добрих односа.

Претходна чињеница осликава однос Србије са Хрватском. Председник Србије Борис Тадић се извинио Хрватској (из које је нестало 2.000 Срба и протерано 220.000 Срба), док, са друге стране, Хрватска оптужује Србију за геноцид, званично слави дан протеривања Срба као празник а окривљене за злочине као хероје.

Србија нереаговањем на поступке који су усмерени против ње ствара лажне пријатељске односе као један вид илузије којом власти Србије желе да прикрију своје неуспехе. Оваква политика, која не обезбеђује ништа сем понижења, крајње дискредитује Србију у сваком погледу.  

Сличан однос успостављен је и са страним дипломатама који превазилазе своја овлашћења и мешају се у унутрашњу политику Србије, док са наше стране постоји прећутно одобравање оваквог опхођења.

Позадина оваквих односа расветљена је увидом у оно што је било скривено за јавност. Објављивањем депеша које су састављане у Београду, након састанака страних дипломата са нашим политичарима, добили смо комплетну реконструкцију догађаја. Захваљујући Викиликсу, постало је транспарентно све оно што је договарано иза затворених врата. Узимајући у обзир ове депеше, актуелна политика незамерања добија један сасвим други карактер.

Откривањем тајни београдских депеша долази се до праве слике колонизоване и потпуно деградиране Србије у политичком, економском, културном и сваком другом смислу. Осим самопонижења, на делу је и самоуништење. Наиме, страни амбасадори имају саучеснике који се између осталог баве одавањем тајни Србије, извршавањем радних задатака и подношењем редовних извештаја. Викиликсове депеше нам откривају ко су од наших политичара редовни гости страних амбасада (углавном америчке и британске амбасаде).

СТРАТЕГИЈА СТРАНИХ СИЛА

Државе чланице НАТО преко својих дипломатских представника, уз помоћ одабраних српских политичара, спроводе јасну стратегију отимања дела територије Србије и слабљења структура државе. Стратегија америчке амбасаде за сецесију јужне српске покрајине, обелодањена захваљујући Викиликсу под називом К1, описана је кроз две депеше: 06БЕЛГРАДЕ1929 (из новембра 2006) и 07БЕЛГРАДЕ111(из јануара 2007). Она се састоји из четири фазе(1):

1. Утицај на избор кооперативне, демократске владе;

2. Смиривање српске реакције не отмицу Косова;

3. Поткупљивање посткосовске Србије;

4. Усмеравање Србије ка евроатлантским интеграцијама.

Сем америчких стратега, у овај пројекат је укључена садашња власт, која је формирана уз помоћ и подршку тих истих стратега. Из депеша америчке амбасаде у Београду се види да су изабрали Бориса Тадића као главног сарадника на реализацији својих планова. Из низа депеша од 2006. до 2010. године увиђа се како је председник Борис Тадић сарађивао са америчким и европским „пријатељима“ на деградацији Србије. Са друге стране, он је смишљено обмануо грађане Србије како би освојио гласове и дошао на власт, све у циљу даљег спровођења стратегије личних савезника. Тако је дефинисао обећање грађанима да је његова политика усмерена на очување Косова и Метохије у саставу Србије и улазак Србије у ЕУ.

ОТИМАЊЕ КОСОВА

Борису Тадићу је много раније јасно стављено до знања да Србија може да заборави на европске интеграције уколико се не одрекне Косова, што се види из депеша: 07БЕЛГРАДЕ988 (2) и 07ПАРИС3202(3). У првој депеши је забележен разговор Бориса Тадића и Данијела Фрида 2007. године, када је Фрид рекао да је Косово изгубљено и да Србија једино може да бира да ли хоће европске интеграције или не. Друга депеша бележи наводе Бернара Кушнера после посете Београду и Приштини да Србија не може да приступи ЕУ док се не реши статус Косова.

Тадић је прихватио услов као и сарадњу на остварењу тог циља у замену за подршку на изборима, док је грађане Србије обману о својим политичким плановима. Ово је јасно из депеше 06БЕЛГРАДЕ1566(4), која садржи разговор Бориса Тадића са Фридом. Том приликом председник Србије је саопштио свом америчком колеги: „Независност Косова не мора нужно да значи губитак ако се подесно одреди у умовима бирача“. Депеша 07БЕЛГРАДЕ1674(5) из 2007. године говори о молби Борислава Стефановића пред председничке изборе у Србији да САД одложе признање Косова док Тадић не буде поново изабран за председника.

Док је Тадић уверавао грађане Србије да ће се борити свим мирним средствима за очување територијалног интегрита, истовремено је договарао са својим Западним савезницима како да „реши“ проблем Косова према унапред утврђеном решењу. У прилог свим откривеним депешама и плану о сецесији Косова и Метохије стоји и именовање тајног преговарача у наметнутом дијалогу који се одвија између Београда и Приштине. Овај поверљиви задатак, који Стефановић обавља у договору са Тадићем противуставно и противзаконито, непознаница је како за грађане тако и за Скупштину Србије. Грађани Србије јединствени по томе што сазнају шта неко договара у њихово име, тј. у име државе Србије, из страних медија, путем интернета и могућности приступа сајту ЕУ или некакве „косовске владе“, где се могу пронаћи документа која тајни заступник потписује са сецесионистима.

Тадашњи премијер Србије Војислав Коштуница представљао је велику препреку за остварење сецесије Косова, па су Американци закључили да ће најлакше остварити своје планове подршком Тадићу и ДС. У остваривању стратегије К1 велику улогу имају и разне невладине организације финансиране из Фонда за отворено друштво, Националне задужбине за демократују (америчке), Фонда браће Рокфелер, амбасаде Велике Британије у Србији итд. Њихов задатак је да преко медија утичу на свест грађана и увере их да је Косово наводно одавно изгубљено и да се томе не треба супротстављати. Познато је и које су се невладине организације, странке и појединци укључили у промоцију те лажи. Ова агресивна лажна пропаганда заступљена је на скоро свим медијима. Гласноговорници и заступници страних сила свакодневно образлажу лажну истину како би манипулацијом остварили сакаћење сопствене државе зарад личног интереса. Ове „независне“ организације примају новац од разних финансијера међу којима је и америчка Национална задужбина за демократију (НЗД) (6). Циљ америчке Задужбине, коју углавном финансира амерички Конгрес, је подршка организацијама које наводно обезбеђују владавину права и независне медије. Потребно је само узети у обзир разорно дејство ширења америчке демократије и њен утицај на друге земље да би ствари биле сасвим јасне. Због потребе те светске силе да „демократизује“ друге народе, имамо од некадашњих стабилних и јаких држава новонастале разорене државе без изгледа да се у скоријој будућности промени њихова ситуација.

УНИШТАВАЊЕ ВОЈСКЕ

Контролом политичког врха евроатлантске силе спроводе даљу стратегију која је усмерена на расформирање српске војске под окриљем такозваних реформи, које наводно имају за циљ успешнију заштиту националних и државних вредности. Новом стратегијом одбране Републике Србије Војска је преведена у “квалитативно“ ново стање, друштвено и међународно пожељно. Читава реформа Војске није постављена према потребама Србије, већ према потреби успостављања стабилног безбедносног окружења на регионалном и глобалном нивоу. Иза овакве дефиниције крије се намера западних сила да потпуно уништи српску Војску.

Осим Тадића, у овом пројекту велику улогу има министар одбране Драган Шутановац. Такозване реформе започете у време када је министар одбране био Тадић, који је изградио блиске везе са Американцима а касније је Шутановац наставио истим путем. У депеши 06БЕЛГРАДЕ842(7) из 2006. године тадашњи амбасадор САД у Србији Мајкл Полт описује ситуацију у српској Војсци и оцењује „позитивне“ трендове. Он изражава задовољство што се спроводи стратегија која ће осигурати положај српске Војске који је у интересу Америке. Као велики успех наводи се пензионисање 50 генерала и стотинак пуковника који су били непожељни због учествовања у одбрани земље и могућег противљења реформама. Захваљујући овој депеши, сазнали смо и ко одлучује и поставља Генералштаб. Овде се Здравко Понош помиње као аутор стратегије одбране која одговара потребама Запада и као важан фактор реформи. Основни елементи стратегије Здравка Поноша су: „Смањење људства (са 62.000 на 27.000), велика редукција и затварање војних база и усвајање модерне структуре војних снага“. Као најзначајнију карику тзв. реформи, он наводи потребу промена стања свести оружаних снага. Није познато када је Понош доспео под покровитељство Америке, али је евидентно да су га они препоручили за будућег начелника Генералштаба, истовремено вршећи притисак на Бориса Тадића да убрза његово именовање.

Са друге стране, иако је јавно износио ставове да Србија треба да остане војно неутрална и да нема говора о интеграцији у НАТО, Тадић уверава америчког амбасадора 2007. године да је његов приоритет број један пуноправно чланство Србије у НАТО, 07БЕЛГРАДЕ158(8).

Шутановац се такође заклео на верност у Америчкој амбасади и, како бележи депеша 07БЕЛГРАДЕ879 (9), рекао Полту да је његова мисија да припреми српске оружане снаге за улазак у НАТО. Заједнички план је био да се на јавност у Србији утиче пропагандом, за шта су ангажоване НВО како би спроводиле јавне едукације и новинари који пишу по наруџбини у циљу манипулције јавношћу. У оквиру тог плана власти су 2009. године са главним уредником „Политике“ Драганом Бујошевићем договориле серију чланака ради промовисања НАТО, 10БЕЛГРАДЕ324(10).

Поред лицемерне политике која грађанима говори да не жели Србију да уведе у НАТО а тајно ради на томе, Тадић је 2006. потписао један документ са САД који је погубан за интересе Србије. Овај документ је 2009. године потврдила владајућа већина, предвођена ДС. Споразумом о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији (11), војсци САД је дат повлашћени статус. Он јој омогућава слободно кретање на територији Србије, приступ и коришћење објеката по потреби без надокнаде, оружане снаге САД могу да увозе и извозе из Србије без икакве контроле, дозвољено им је да носе оружје уколико су за то овлашћени сопственим наредбама, ослобођени су плаћања пореза, такси и накнада, и све то уз одрицање права за надокнаду штете и губитка, укључујући и повреде или смрт.

Ово је само мали сегмент досадашњег рада председника Србије, који је прочитао заклетву да ће штити уставни поредак, територијални интегритет и војну неутралност државе Србије (12).

ПРЕКРЕТНИЦА

И без проучавања Викиликсових депеша, може се закључити да је на делу издаја националних и државних интереса, док је уз депеше јасно да се она одвија по унапред разрађеном сценарију. Окупацијом изнутра уз помоћ марионетских политичара врши се разарање нације и државе. За разлику од спољне окупације, унутрашња окупација је подмукла и тиха.

Демократија је потпуно злоупотребљена. У садашњој “демократској“ држави сваки патриота је означен као јеретик, а под плаштом “политичке коректности“ спроводи се распарчавање државе и отвара слободан простор политичарима који зарад личних интереса раде на уништењу Србије.   

Србијом се управља из страних амбасада по директивама из Вашингтона и Брисела, док наше институције, уз обезбеђену већину дизача руку, спроводе оно што стране силе захтевају.  

Не смемо да заборавимо да је ова такозвана проевропска већина обезбеђена само захваљујући обмани СПС, која је потпуно променила своју политичку позицију. Гласове које су освојили на претходним изборима ставили су на располагање Америчкој амбасади како би помогли формирање владе која ће радити у интересу западних сила. Њихови бирачи нису могли ни у сновима да замисле чему заправо дају свој глас, као што ни гласачи ДС нису били свесни какву будућност ће доживети уз „демократску“ и проевропску владу.

Формирање садашње владе и њен четворогодишњи рад, који се показао као погубан на свим пољима, оставиће дубоке ожиљке Србији, али и отворене ране некој наредној власти. Пред нама су нови избори који могу бити пресудни за даљу судбину Србије. Главна препрека коначном отимању Косова и Метохије, и поред добре воље и сарадње садашњих власти, је Устав Републике Србије.   

Поједине странке су започеле предизборну кампању тврдњама о неопходности промене Устава (13) (14). Оне се тим путем не препоручују гласачима, већ страним амбасадорима да могу да рачунају на њих и да су спремни да прихвате нове задатке. Поучени претходним искуством, они рачунају на то да ће коначну реч о саставу нове владе добити из Вашингтона и Брисела.

Сви они који мисле да је одрицање од националних и државних интереса добро за Србију не мисле добро ни свом народу ни својој држави. Да таква врста компромиса може да буде позитивна, њу би примењивали и они који на њој инсистирају. Нажалост, данашњи облик западне демократије подразумева примену двоструких стандарда условљену законом силе. Као алиби за такав однос, користи се термин “специјалан случај“, што имплицира изузимање међународног права.

Неопходно је да Србија поврати сопствени интегритет, пре свега да поново почне сама да одлучује о својој судбини. Уколико се и даље настави управљање Србијом на начин који то раде садашње власти, шетња са ђаволом одвешће нас предалеко.  

Пред нама је тежак период у коме се морају исправљати политичке грешке које су до сада направљене. Међутим, никакав просперитет неће постојати за Србију уколико се не започне тај процес. Неодговорна и капитулантска политика нас је довела до позиције понижене и уништене земље. Сада, после четири године од датих предизборних обећања о ЕУ –просперитету, новим радним местима и инвестицијама, можемо да резимирамо обећано-испуњено, и то је најбољи показатељ рада садашње власти. Остале нејасне ствари могу се разјаснити у Викиликсовим депешама.

Велика одговорност је на грађанима Србије, који морају добро да размисле коме ће дати свој глас на изборима. Постоје две опасности, а то је да већину гласова добију они који су слепо приклоњени политици западних сила, што је мало вероватно, или да грађани поново буду преварени после избора. Уколико неко понови потез СПС и добије поверење грађана који гласају за спровођење националних интереса, а онда те гласове повери америчкој амбасади, Србија ће наставити путем пропасти. Неспособна и корумпирана власт може да начини огромну штету, али ништа није погубније од издаје националних и државних интереса.

Позиција као и тежње великих сила су потпуно јасне. Њихов циљ је да прошире свој политички, војни и економски утицај. Колико јак притисак ће вршити, зависи пре свега од тога колики интерес имају, али и од способности друге стране да изгради своју позицију и обезбеди добре односе са велесилама.

Наш суноврат је утолико већи  што садашње власти на челу са Тадићем воде једносмерну политику ослањајући се само на западне силе, чија политика је у супротности са интересима Србије. 

Они нису желели да обезбеде добре односе са другим велесилама, уз које би могли да спроводе другачију политику и да се залажу за интересе Србије. Овде се пре свега мисли на Русију, која жели партнерске односе са Србијом, али наилази на потпуно неразумевање садашњих власти. Садашња политичка реалност налаже хитно заустављање једносмерне политике чији главни циљ је интеграција у ЕУ.

Главни ослонац Србији морају да буду земље које не делују против наших интереса, већ земље које нас подржавају и које се залажу за очување Косова и Метохије у саставу Србије. Србија не треба да се конфронтира, али не сме ни да капитулира. Србија зато мора да се окрене себи и да стави своје националне и државне интересе изнад свега. Само сопственим снагама и свестраном равноправном сарадњом, Србија може да заустави пропадање и врати своје достојанство.