Министарство животне средине, рударства и просторног планирања је у протеклом периоду било више пута у центру пажње наше јавности. Занимљиво је да се увек радило о пословним подухватима министра Оливера Дулића и у тим подухватима су обично страдала буџетска средства. Готово да није било речи о томе шта се дешава са животном средином и шта министарство ради на заштити и унапређењу те средине.

11.02. 2012  извор: Српски културни клуб

Претпoстављам да нико озбиљан, на пример, акцију «Очистимо Србију» не сматра као рад на унапређењу наше околине. Чак и медији традиционално наклоњени Демократској странци су ову акцију осликавали у ироничном и сада већ увреженом смислу као чишћење буџета, а не Србије. Ипак, никакве озбиљније реакције није било. Као да је и код наше јавности дошло до имунизације на безакоње које спроводе министри владе Србије на челу са Демократском странком. Политика потпуне националне капитулације је, изгледа, довела да се корупција и криминал носиоца државних функција доживљава као неумитни државни посао. Међутим, неке активности Министарства животне средине могу да нас забрину и ван свакодневне огорчености корупцијом јер директно угрожавају наше здравље и безбедност.

Наиме, министар Дулић је пре скоро годину дана потписао документ безазленог наслова и разорног садржаја – Инструкција за поступање инспектора за заштиту животне средине и надлежних органа за издавање дозвола на свим нивоима. Ова инструкција је послата свим општинским управама у Србији као и покрајинском Секретаријату за животну средину и тако постала обавезујућа у свакодневном раду свих државних органа који се баве животном средином. Нећемо се бавити целим документом већ само једном, најдрастичнијом ставком. Дословно пише, а министар Дулић је то потписао – «За складиштење отпада, и опасног и неопасног, није потребна израда студије утицаја на животну средину. Решењем се прописују мере заштите животне средине.» О чему се овде, заправо, ради?

Отпад јесте неизбежан производ готово сваке људске активности. Међутим, постоје велике разлике у врстама отпада које су довеле и до развоја одговарајућих поступака за његово складиштење и третман. Најосетљивије је питање складиштења тзв. «опасног отпада» који настаје током технолошких процеса у индустрији, пољопривреди, енергетици или у болницама. Према дефиницији, особине опасног отпада су токсичност, мутагеност, експлозивност, инфективност, екотоксичност, реактивност, канцерогеност. Има још особина које одликују опасан отпад али мислим да је за разумевање проблема, о којем пишем, сасвим довољно и ово набројано. Уопште није потребно бити стручњак па закључити да са материјама које имају наведене особине мора да се поступа са највећом пажњом и уз поштовање строгих процедура. Када би се поштовали закони који регулишу питања животне средине израда студије утицаја би била неопходна за било какву манипулацију са опасним отпадом, а то би подразумевало неколико важних корака.

Пре свега, студију би морала да прегледа и оцени комисија састављена од стручњака различитих профила. Улога ове комисије је да се процене технички аспекти  пројекта и да ли су уочени могући извори загађујућих агенаса. На крају, оно што је и најважније, комисија утврђује да ли је пројектом обезбеђено да до загађења уопште и не дође или да је могуће загађење сведено на најмању могућу меру. Други важан корак јесте учешће јавности у процесу одобравања пројекта. Наиме, пројекат мора да буде доступан заинтересованој јавности, а то су, пре свих, грађани који живе у близини предвиђеног локалитета на коме би се пројекат реализовао. Такође, предвиђено је да јавност има право да се изјасни о пројекту. Смисао овог поступка је да се што већи број људи, како стручњака, тако и грађана, укључи у доношење одлука. Најважнији циљ који се оваквим поступком постиже јесте да се, осим примене строгих техничких и технолошких стандарда, спречи и могућност корупције у процесу издавања дозволе. Природно је да грађани не би желели да им се изгради фабрика или неки други објекат који омета животну средину у непосредној близини места где станују.

Уколико се сада вратимо Инструкцији коју је потписао министар Дулић, можемо да размотримо и последице. Важно је истаћи да се овде не говори о изградњи неке фабрике или постројења већ о складиштењу отпада укључујући и опасан отпад. Пошто више није потребна израда студије утицаја на животну средину, oнда више нема техничке комисије али нема ни обавештавања јавности! То значи да се само са решењем поред ваше куће, школе где ваша деца проводе добар део дана, у вашој улици или болнице у којој се лечите, неко може да складишти опасан отпад, осиромашени уранијум, на пример. И све то, а да ви то и не знате. Само је потребан потпис министра Дулића. Уколико вам је тешко да поверујете да је ово могуће идите на сајт министарства (http://www.ekoplan.gov.rs/src/upload-centar/dokumenti/razno/operateri_25.01.pdf) па се сами уверите.

Аутор је био директор Управе за заштиту животне средине у Министарству науке и животне средине од 2004. до 2007. године.