Милорад Вукашиновић: ДИПЛОМАТИЈА КОРПОРАЦИЈА

7. фебруар 2012. за ФБР приредила Б. Диковић

Негде седамдесетих година прошлог века, принцип преговарања између држава проглашен је неефикасним, уз констатацију да традиционалну дипломатију држава треба да замени “дипломатија корпорација” или “дипломатија транснационалног капитала”. Од тада до данас, држава се повлачила чак и у оним секторима који су од виталног значаја за њено функционисање, а на сцену су наступиле „не­вла­ди­не ор­га­ни­за­ци­је”, чи­јим чла­но­ви­ма се да­је ни мање ни више него ста­тус „чу­ва­ра де­мо­кра­ти­је”. Реч је о ор­га­ни­за­ци­ја­ма ко­је се ве­ћи­ном фи­нан­си­ра­ју из аме­рич­ких фон­да­ци­ја и пред­ста­вља­ју не­ку вр­сту опу­но­мо­ће­них кон­тро­ло­ра вла­сти у пост­ко­му­ни­стич­ким дру­штви­ма од стра­не „свет­ске вла­де”, истиче у ексклузивном интервјуу за лист “Геополитика” угледни публициста и новинар Милорад Вукашиновић, јавности познат и као дугогодишњи сарадник интернет магазина “Српска аналитика”

Поштовани господине Вукашиновићу, Ви сте широј јавности познати као уредник емисије «О свему помало са…» на ТВ Мост у Новом Саду, као водитељ са једним снажним ауторским печатом, елоквенцијом и, што је данас постало реткост, са једном посебном културом и етиком односа према саговорнику. Иако си гледаоци, по Вашим питањима могли да наслуте и стекну неку врсту увида у Вашу идејну и стваралачку позицију, ипак није довољно познато да сте објавили неколико књига, у којима поред осталог, на један проницљив начин промишљате и тумачите садашњу кризу у свету. Укратко где видите узроке кризе кроз које пролази свет у коме живимо и да ли су неке од манифестација те кризе медијски и на други начин продуковане, како би истраживаче одвукле од фундаменталних узроке стања у коме се налази савремени свет?

Анализи међународних односа, у условима економске и финансијске кризе, неопходно је приступити опрезно. Потребан је нов научно-мултидисциплинарни методолошки приступ заснован на уверењу, да су последњих деценија, у епохи глобализације, настали нови актери на светској друштвеној, политичкој и економској сцени. Реч је о транснационалним корпорацијама, невладиним организацијама али и тајним друштвима, који су истина одувек били пратећа појава историје, али и којима је епоха глобализације дала ново значење. Њихово заједничко обележје је да делују ван легалних токова и да имају огроман утицај на доносиоце стратешких одлука, што веома усложњава анализе садашње ситуације и предвиђања будућности. Држава је последњих деценија постепено губила монопол у доношењу стратешких одлука и мислим да је то основни узрок светске кризе.

Примера ради, још седамдесетих година прошлог века, принцип преговарања између држава проглашен је неефикасним, уз констатацију да „традиционалну дипломатију држава треба заменити дипломатијом корпорација”. Од тада до данас, држава се повлачила чак и у оним секторима који су од виталног значаја за њено функционисање, као што је сектор безбедности. Слично је и у економији, политици, образовању и култури, па и наравно медијској сфери о којој говорите. Доминација транснационалног капитала успоставила је ново једноумље, далеко горе у односу на оно које је постојало у време реалног социјализма. Вероватно сте уочили да у главним медијима, и код нас и у свету, нема озбиљних дебата о кризи и њеним суштинским узроцима, односно да се очигледно маргинализију и чак излажу подсмеху покрети и појединци који указују на неподношљива класна и социјална раслојавања широм света. У исто време прећуткује се јачање наднационалних механизма и форума попут Трилатерале или Билдерберга, где се без елементарног легалитета и легитимитета, доносе одлуке од далекосежног значаја. Званични светски форуми и организације, попут УН, ОЕБС-а, Савета Европе, доживели су тешку дискредитацију и постали пука трансмисија поменутих организација „светске закулисе“. Свет је несумњиво у једном „глобалном нереду“ о чему је још деведесетих година прошлог века говорио чувени геополитичар Игњасио Рамоне.

Да ли је глобална економска криза узрок дубоке, политичке, економске, социјалне, па и духовне кризе кроз коју већ дуже време пролази Србија, као што нам сугерише извршна власт у Србији. Занима нас колико је актуелно стање у Србији узроковано спољним фактором – војним, политичким, економским и психолошко-пропагандним мерама непријатеља – а колико унутрашњим фактором – боље рећи нашим слабостима?

Данас се, у извесној мери, може говорити о двоструком симболизму „југословенске кризе“. Ако је она крајем деведесетих изгледала као највидљивија последица нестанка „биполарне“ светске структуре, са ове временске дистанце, о њој се може говорити и као о најави „светске кризе“, чији су исходи из актуелне перспективе тешко сагледиви. Није без основа и теорија о томе да се 20. век завршио десет година раније, управо на нашем тлу. Дакле, све то догађајима на нашем простору даје једно првенствено епохално значење. Подсетио бих да су на нашем примеру испробани сви механизми моћи, утицаја и манипулације „Империје зла“, који се данас примењују и у другим деловима света (Ирак, Авганистан, „арапско пролеће“). Анализирајте аргументе за Нато агресију на Либију и уочићете невероватне сличности са агресијом на СРЈ 1999. Или упоредите „обојене револуције“ са Петим октобром и превратом у режији америчких специјалистичких служби. То су чињенице које су тешко оспориве и које су свакако значајније од наших унутрашњих слабости и подела. Постоји још нешто што бих овом приликом посебно нагласио а што се у медијским а нажалост и квазинаучним круговима често прећуткује. То је континуитет непријатељства Запада према нама који је постојао и пре стотину година. Примера ради познати британски дипломата Ситон Вотсон је још на почетку балканских ратова рекао „да би тријумф Срба на Балкану представљао највећу несрећу за европску културу и цивилизацију“. На тој основи западне силе градиле су политику према Србима током целог 20. века. Током Другог светског рата знало се за геноцид над Србима у НДХ, али Савезничке силе нису реаговале. Напротив, 1944. брутално је бомбардована Србија са Црном Гором, инсталиран је Брозов комунистички режим а Британија је прва престала са прогоном нациста. Павелић је после рата уживао пуну подршку ЦИА и МИ6 и био део „антикомунистичког конзорцијума“ под америчко-ватиканским покровитељством. Слично је било и у последњој деценији прошлог века. На нашем тлу демистификована је наводна борба Запада за „слободу и демократију“. Српски народ је брутално спречен да успостави своју државу. Без своје кривице проглашени смо за „парију“ у међународној политици а оркестрирана медијска кампања попримала је у многим аспектима елементе психопатологије. Бомбардовање и разарање српског народа 1995. и 1999, прогон стотина хиљада наших сународника из Крајине, Хрватске, БиХ и Космета, нелегитимно референдумско отцепљење Црне Горе и коначно признање нарко – државе на Косову 2008. део су сценарија који је брижљиво и тајности припреман током целог 20. века. Основна намера била је спречити формирање јединствене српске државе на Балкану и самим тим руски утицај у овом делу Европе. То је рекло би се непромењени садржај политике западних сила на Балкану који под различитим изговорима опстаје до данас, и на шта морамо непрекидно подсећати наше сународнике. Према томе наше унутрашње слабости и противуречности у историји су биле више увозна творевина а мање аутентични домаћи производ. Јер и други народи имали су и имају своје поделе, сукобе и крваве ратове, али само је код нас та подела доведена до пароксизма и малтене претворена у карактеристику нашег националног бића, што мислим да је подмукла лаж западне пропаганде.

Дуго сте у медијима, те Вас стога питамо како оцењујете стање у медијима у Србији, али и једну општу климу која тренутно влада у нашем друштву. Може ли једно разочарано и безвољно друштво, друштво које нема мотив великих идеја да изађе из кризе?

Ова­кво со­ци­јал­но и еко­ном­ско ста­ње не­ми­нов­но се ис­по­ља­ва и у идејно-по­ли­тич­кој сфери. Ана­ли­зе и по­ка­за­те­љи го­во­ре о ма­сов­ној раз­о­ча­ра­но­сти огром­ног бро­ја љу­ди у по­ну­ђе­ни мо­дел „де­мо­кра­ти­је”. Та­кво ста­ње и од­но­си у дру­штву по­го­ду­ју „но­вој по­ли­тич­кој и еко­ном­ској кла­си”, као и њи­хо­вим за­пад­ним на­ло­го­дав­ци­ма. На­ме­ће се не­ка вр­ста „су­ро­гат де­мо­кра­ти­је”; при­вид де­мо­кра­ти­је који се ис­по­ља­ва се у ви­ду рас­пу­ште­но­сти, сла­бље­ња кон­тро­ле од стра­не вла­сти, до­ступ­но­сти „ла­ких за­ба­ва”. Ства­ра се си­стем вред­но­сти ко­ји љу­де осло­ба­ђа од мо­рал­них огра­ни­че­ња.

Ма­сов­ни ме­ди­ји ства­ра­ју лик по­ли­ти­ча­ра без ика­квог ауто­ри­те­та и ин­те­гри­те­та. На­вод­но „сло­бод­ни ме­ди­ји”, ко­ји су пре­те­жно у ру­ка­ма стра­на­ца, про­из­во­де афе­ре ко­ји­ма се по­ли­ти­ча­ри стал­но уце­њу­ју и под­се­ћа­ју на оба­ве­зу да бу­ду по­слу­шни пре­ма ино­стран­ству, пр­вен­стве­но пре­ма САД. Исто­вре­ме­но, у ме­ди­ји­ма, као што сам истакао из­о­ста­ју озбиљ­не ана­ли­зе, ко­мен­та­ри и ис­тра­жи­вач­ки при­ступ по­ја­ва­ма и до­га­ђа­ји­ма у дру­штву. Ме­ди­ји, уме­сто уло­ге ко­рек­тив­ног фак­то­ра, пред­ста­вља­ју сред­ство за иде­о­ло­шку ма­ни­пу­ла­ци­ју љу­ди­ма. Про­па­ги­ра­ју се вред­но­сти „за­пад­ног на­чи­на жи­во­та” и у жи­те­љи­ма малих дру­шта­ва бу­ди осе­ћа­ње че­жње пре­ма наводном за­пад­ном из­о­би­љу. По­ро­ци за­пад­них дру­шта­ва при­ка­зу­ју се као вр­ли­не и истин­ско ис­по­ља­ва­ње „сло­бо­де лич­но­сти”. Пој­мо­ви па­три­о­ти­зма и на­ци­о­нал­не са­мо­све­сти при­ка­зу­ју се као оста­так прет­ход­ног ре­жи­ма или си­сте­ма.

Ко­нач­но, у по­ли­тич­ки жи­вот уво­де се ве­о­ма ор­га­ни­зо­ва­но тзв. „не­вла­ди­не ор­га­ни­за­ци­је”, чи­јим чла­но­ви­ма се да­је ста­тус „чу­ва­ра демократије”. Реч је о ор­га­ни­за­ци­ја­ма ко­је се ве­ћи­ном фи­нан­си­ра­ју из аме­рич­ких фон­да­ци­ја и пред­ста­вља­ју не­ку вр­сту опу­но­мо­ће­них кон­тро­ло­ра вла­сти у пост­ко­му­ни­стич­ким дру­штви­ма од стра­не „свет­ске вла­де”. Су­шти­на њи­хо­вог де­ло­ва­ња је у ра­за­ра­њу др­жа­ве и стварању сво­је­вр­сних па­ра­лел­них ор­га­на вла­сти ко­ји сво­јим де­ло­ва­њем тре­ба да про­цес од­лу­чи­ва­ња са ле­гал­них пар­ла­мен­тар­них ор­га­на др­жа­ве пре­не­су на ши­ре дру­штве­не сло­је­ве и ти­ме пот­пу­но раз­вод­не др­жав­ну струк­ту­ру. Често се стиче утисак да овом државом после Петог октобра влада «невладина влада». Управо захваљујући оваквој пракси људи су изгубили поврење у државу и то је основни узрок апатије.

Све саговорнике питамо о најважнијем српском питању Косову и Метохији. Поред тога Вас питамо и за стању у Војводини. Шта се догађа у Покрајини и какви се суштински процеси у Покрајини, да ли је нација свесна стања као и претензија многих према северу Србије?

Ових дана сазнао сам да се у свету обављају велике припрема поводом скоре стогодишњице Првог светског рата. Идеја је да се Срби оптуже за тај рат. У Немачкој и Аустрији припремају се нове историјске књиге, које треба да поткрепе ову тезу, којом се обилато користио и Клинтон 1999. Поред тога припремају се и филмови о наводном прогону подунавских Шваба и низ других медијско–пропагандних пројеката чији је циљ потпуна ревизија историје. Ми се тим тенденцијама организовано не супростављамо. А заправо све почиње од тога, а завршава се као што смо видели на Космету прогоном Срба и отимањем српске културне па чак и религиозне баштине.

У Војводини су у току слични процеси. На последњем попису становништва промовисана је «војвођанска нација». Донет је један катастрофалан антисрпски Статут који је од Покрајине направио државу у држави. Промовишу се бесомучне лажи о наводној одговорности Београда за економску катастрофу коју су изазвали аутономаши и њихови страни налогодавци. Читав простор Војводине се убрзано провинцијализује и потенцијал за развој своди на бедан ниво. Народ у Војводини веома је вредан али војвођанска власт је паразитска и неспособна да понуди било каква решења осим распродаје народног власништва. Парадигма овакве паразитске филозофије је актуелна градска власт која је у Новом Саду спремна да странцима препусти предузеће Водовод. Посебна драма одвија се у покрајинским установама културе где доминирају окорели антисрби-припадници једне политичке секте. Ипак, ништа што се дешава није случајно. Сетимо се да је Хантингтон исцртавајући културно-цивилизацијске границе на Балкану, Војводину изместио из Србије на Запад, а да је несрећни Милан Панић после 1999. предложио привремено припајање Војводине Мађарској, јер је ова тобоже успорава на њеном путу ка Европи.

На идејном плану, у ком корпусу идеја треба тражити решење, а на организационом плану, на које се снаге у Србији и у свету треба да ослони национално-патриотска Србија?

На ширем стратешком плану једина шанса за српски народ је у повезивању са Русијом. Наравно и осталим земљама које подржавају суверенитет Србије на Космету. За нас је питање «вишеполарности» од егзистенцијалног значаја. Потпуно је јасно да у условима глобализације не можемо самостално опстати, али ти процеси треба да се одвијају преко а не мимо држава. Дакле, за мале народе је решење у регионалној глобализацији која је један разуман геополитички одговор на америчку глобализацију претварања света у глобални супермаркет. Наравно да су отпори реализацији оваквог сценарија веома снажни, али сам оптимиста. У идејној сфери за нас је једина алтернатива успостављање слободарске идеологије, пре свега у образовној и наравно медијској сфери.

О АУТОРУ
Милорад Вукашиновић, новинар и публициста рођен је 25. новембра 1967. године у Беранама, Црна Гора. По националности је Србин.
Новинарством је почео да се бави почетком деведесетих у редакцији студентског листа Индекс, да би убрзо после тога био ангажован на бројним пројектима у ТВ Нови Сад у којој је провео време до фебруара 2000. године, када је одлуком тадашњег генералног директора Драгољуба Милановића, смењен са уредничког места. Од тада је уредник емисија на локалним телевизијама, које се баве актуелним геополитичким, историјским и политичким феноменима.
Милорад Вукашиновић је уредио преко 600 телевизијских интервјуа са најзначајнијим српским интелектуалцима, публицистима и геополитичарима. Истовремено објавио је три књиге и то: „Суочавања – изабрани разговори“ 2003. године, затим избор геополитичких огледа „Тренутак истине“ 2006. године, као и књигу „У тамном срцу епохе“ 2010. године и „Рат за душе људи“ 2011.
Поред тога на разним интернет сајтовима (Српска аналитика, Видовдан…) објављује коментаре и и интервјуе о најактуелнијим политичким и геополитичким темама.
Најширој јавности познат је као уредник и водитељ емисије ”О свему по мало са” која се сваког четвртка, емитује на новосадској Телевизији „Мост“, од 21 час.

(извор: интернет магазин Српска Аналитика, фебруар, 2012.)