Пре само три месеца (Блиц, 2. новембра 2011. године), министар економије и регионалног развоја Небојша Ћирић изјавио је да „Ју-Ес стил“ заједно са државом мора да уложи напоре, како би се очувале хиљаде радних места. Каква несмотреност!

Прво, америчка компанија не брине о радним местима ван контекста добити. А профита више нема. Друго, Ћирићева наивност сведочи да влада Србије није очекивала тотално европско повлачење „Ју-Ес стила“, него тек тржишне невоље које је хтела да санира „заједничким напорима“. Разуме се, предизборно уплашена за смедеревски тромб крхког социјалног крвотока.

Тако је јуче кабинет Мирка Цветковића остао сам са застарелом железаром без тржишта, са дуговима и све то у сред глобалне кризе, која је преплавила неколико националних. „Ју-Ес стил“ је дао 23 милиона долара да уђе и тек долар да изађе из српског челичног кола.

Сва је прилика да „Ју-Ес стил“ из Србије неће бити испраћен истином и катарзом о општем штеточинству параполитичких приватизација. Од самог почетка, 2002. године, наступ „Ју-Ес стила“ у Србији прате бројне нелогичности, недоречености, превелике сумње и тишина медија, који су се више занимали опремањем вртића у аранжману компаније и инвестицијама у екологију, него позадином приватизације.

А процене економских експерата кажу да је у смедеревску железару пре приватизације уложено око три милијарде долара, мада неки од њих тврде да је Смедерево државу коштало чак четири и по милијарде, а продата је за свега 23 милиона. Притом, америчка компанија није, као што је био случај у словачким Кошицама, преузела све обавезе компаније и обавезала се да не отпушта раднике дуже време.

Железара је продата нагодбом, а не на тендеру. Јавност никада није сазнала праву истину о елиминацији „ЛНМ холдингса“ из трке за њену куповину. Велика мистерија првих година „демократских промена“ у Србији је и надувавање дугова смедеревске железаре, за коју су Американци тврдили да износе милијарду седамсто милиона долара.

Економски стручњаци и правници никада нису утврдили стварне обавезе тадашњег „Сартида“. Нису одговорили ни на питање јесу ли Американци у поменутих милијарду седамсто милиона долара урачунали и отписане дугове угашеним домаћим банкама, Париском и Лондонском клубу поверилаца.

Американци су лежерно у укупан дуг „Сартида“ урачунали главницу од око 800 милиона, камате од 400 милиона, 400 милиона дуга „Беобанци“, „Југобанци“, „Београдској банци“ и „Инвест банци“. Притом, обавезе добављачима нису прелазиле 120 милиона долара, али и преко 60 милиона долара дуга „Југо-метала“, који је пре тога ушао у састав „Сартида“, али није продат као део компаније.

Отварали су свечано одавно изграђене погоне, као што је био случај 22. јуна 2005. године, када је пуштена у рад „Висока пећ 1“, изграђена 18 година раније. Нико ту околност тада није помињао, баш као ни чињеницу да су Американци српске раднике плаћали вишеструко мање од њихових словачких колега, а нико није истраживао ни колике обавезе Американци остављају српској влади. Према неким информацијама, железара је пре годину дана дуговала више од 670 милиона евра (не долара!).

Бројни аналитичари тврдили су да је правна регулатива у играма око „Ју-Ес стила“ 2002. и 2003. године у ствари следила политичке аранжмане. Ипак, можда најпикантнију тајну продаје „Сартида“ крије тврдња да су Американци, као реалан трошак ове аквизиције, наводно укњижили 550 милиона долара и питање: где је разлика од 527 милиона долара испарила?

Држава је сада приморана да економског партнера за спас некадашњег Металуршког комбината Смедерево („Сартида“) тражи ван властитог политичког хоризонта, у Русији, Украјини, Кини и Индији. А према писању београдске Политике, док партнера не пронађе, нови директор железаре поново би могао да буде добро знани Душан Матковић, кадар СПС-а из Милошевићевог времена.

Колико је српска стварност варљива и без Матковића у „Сартиду“, показује текст „Одговорност је свакодневни посао“ у недељнику „Време“, од 13. октобра прошле године. У њему, пословодство „Ју-Ес стила“ себе дефинише као поузданог партнера, комшију нераскидиво везаног за локалну заједницу. Е, тако се калио амерички челик у Србији.

Бранко Жујовић, извор: Глас Русије