Провокационизам  чедизма

5 фебруар 2012, ФБР, Н.Н.(аутор је познат редакцији)

Недавно је председник ЛДП-а Чедомир Јовановић изјавио да је Република Српска геноцидна творевина и тиме привукао пажњу одређеног дела јавности. Рећи за нешто да је геноцидна творевина је исто као и рећи да је то нешто ђавоља творевина. Или рећи за нешто да је настало на геноциду је исто као и рећи да је нешто настало на ђаволу. У томе лежу свеукупан садржај актуалног провокационизма.

Провокација је реч која означава дражење, чикање и изазивање. Овим последњим изјавама Чедомир Јовановић и његова организација су до краја уобличили и разоткрили своју идеологију, а то је идеологија провокационизма: Провокација зарад провокације. Провокација без икаквог јасног циља.

Ту идеју провокационизма можемо тумачити и психолошки као уметничку страну самог Јовановића, будући да је дотични по струци драматург. Али не видимо у свему томе смисао сем ако није хтео да се додвори последњим изјавама Анђелине Џоли, мада је и она те изјаве порицала. Биће да је ипак нешто друго по среди. По среди је то да је провокација у ствари иманентна логика ЛДП-а, па и читавог тог хуманцивилистичког табора. Провоцирати зарад провоцирања, да би се скренула пажња на себе без размишљања о последицама тих изјава.

Зашто баш сад? Има ли ту неког скривеног циља, некога тајног финансијера који ове организације пали и гаси као прекидач за сијалицу? Све и да је тако и да није тако унутарњи дух провокационизма био би унутарња суштина ових организација: дражење и чикање као такво, дражење и чикање по сваку цену. Остаје једно неодговорено питање. Коме тај провокационизам може корисноидиотистички да послужи? Корисноидиотизам може бити врло повољно оружје у рукама центара моћи, у овом случају Исламу, америчкој администрацији, немачкој администрацији, ЕУ, чак се и Руси могу о ово окористити у неким специфичним ситуацијама. Овај корисноидиотизам не може помоћи ни у чему српској страни. На жалост.

Али морамо имати разумевања за читав тај провокационистички табор. Морамо схватити тај њихов унутрашњи садржај. Можда они провокационирају јер немају шта друго да понуде, јер је то једино што умеју.

У сваком случају провокационизам је једна заиста оригинална позиција, колико штетна, колико корисна то је друго питање. Провокационизам јесте извориште читавог грађанистичког табора, њихово родно место, али и њихов крај, cirkulus vitiosis, бесконачно кружење. Провокацијом све почиње, у провокацији све се завршава.

На крају једна опаска која се тиче уметности, а можда би се могла применити и на политику, а то је да суштина уметности није у провокацији, већ у креацији. Ако у провокацији нема креације остаје само деструкција.