РАЗГОВОР: БОРИС МАЛАГУРСКИ, РЕДИТЕЉ ФИЛМА „ТЕЖИНА ЛАНАЦА“
ВИДЕО Југославија је била претеча ЕУ, а Западу је у интересу био њезин распад
Пише: Мирослав Филиповић, 1 фебруар 2012
Западу је било у интересу да изазове конфликте у бившој Југославији и препусти нам да уништимо властиту индустрију како би дошли и јефтино је покуповали. Зашто би Запад улагао у добробит других народа? Нитко није луд да самоме себи ствара конкуренцију. Ми смо економске и геополитичке колоније и ништа више.
Недавно смо на нашем порталу, а исто су потом учинили и неки други медији, објавили снимку с YоуТубеа на којој водитељи дневника ХТВ-а и Телевизије Београд ратне 1991. године читају извјештаје из Вуковара састављене од навлас истих реченица у којима су, овисно о телевизији, једино Хрвати и Срби замијенили мјеста жртава и крвника. Та је снимка била исјечак из канадског документарног филма „Тежина ланаца“ („Wеигхт оф Цхаинс“) који је 2010. снимио Канађанин српског подријетла Борис Малагурски.
Ријеч је о контроверзном документарцу који говори о узроцима и околностима који су довели до распада Југославије и рата на овим просторима.
Млади редатељ тог филма (рођен је 1988. године) којег неки већ успоређују са славним Мицхаелом Моореом, ексклузивно за Јавно.хр говори о своме филму, ратној и мирнодопској пропаганди те распаду Југославије. „Тежина ланаца“ (још) није приказана у Хрватској, а ово је његов први интервју у хрватским медијима.
Откуд порив за снимањем филма о распаду Југославије? У вријеме тих догађаја били сте дијете.
– Истина, рођен сам док је још постојала наша бивша држава, социјалистичка Југославија, али одрастао сам у крњој Југославији за вријеме Милошевића. Од почетка сам одгајан у опозицијском духу, а сујделовао сам и у просвједима против Милошевића 2000. године. Тад сам имао 12 година, али већ сам био упућен у политику која ме увелике занимала. Обожавао сам гледати државни ТВ дневник, па онда читати опозицијске новине и успоређивати различите погледе на стварност. У Канаду сам отишао након пада Милошевића, 2005. године. Дотад ми је већ помало досадила дневна политика, па сам се прихватио истраживачког рада о узроцима распада Југославије. Нисам желио препричавати туђе приче, већ формирати властито мишљење темељено на чињеницама. Тако је све кренуло.
Гдје је све приказан ваш документарац и какве су биле реакције?
– „Тежина ланаца“ приказана је у кинима диљем Аустралије, Канаде, САД, Србије и БиХ, као и на фестивалима БЕЛДОЦС, Раинданце у Лондону, Неw Латин Америцан Цинема у Хавани, Анн Арбор у Мицхигану, Мовинг Имагес у Торонту… Реакције странаца биле су врло занимљиве, утолико да су били изненађени колико се реалност разликује од онога што се форсира у маинстреам медијима. А што је можда најважније, заинтересирао сам их за ту тему, која, немојмо се лагати, не занима просјечног човјека на Западу, па су многи рекли да сам им сада коначно објаснио суштину проблема на овим просторима. У Србији су углавном позитивне реакције, али још увијек чекам да нека телевизија с националном концесијом пусти цијели филм. У Босни и Херцеговини су то већ учиниле РТВ БН и РТРС. Јесте ли контактирали с иким у Хрватској ради могућег емитирања или дистрибуције филма? – Контактирао сам Хрватску Радиотелевизију и понудио им да пусте документарац, али нисам добио никакав одговор. Прије неколико мјесеци контактирали су ме с фестивала Загребдоx и изразили жељу да виде филм. Послао сам им ДВД, али нисам добио никакав одговор. Недавно сам потписао уговор с једном дистрибутерском кућом у Лондону – Јоурнеyман Пицтурес – који су откупили права за продају филма свјетским телевизијским постајама, па и у Хрватској, тако да се надам да ће успјети прогурати филм на хрватско тржиште. Још чекам хрватску премијеру и радо ћу се појавити како бих га представио.
Паралелно пуштање снимки српског и хрватског водитеља вијести из ратне 1991. који изговарају потпуно исте реченице у којима су једино Срби и Хрвати замијенили мјеста доима се кључним тренутком филма. У тих тридесетак секудни разоткрива се механизам ратне пропаганде, али и много више. Како сте нашли те снимке и уочили њихову идентичност?
– На те сам снимке наишао сасвим случајно, док сам прегледавао тоне материјала РТС-а и ХТВ-а. Више се ни не сјећам одакле сам те конкретне снимке набавио, јер сам неке добио из Програмске Архиве Телевизије Београд, неке од РТВ Б92, а неке сам скинуо са интернета.
ВИДЕО Крађа: ХТВ и београдска Телевизија служиле се 1991. навлас истим реченицама!
Вјерујете ли да је ратна пропаганда била осмишљена и руковођена на истом мјесту? И које би то, по вама, било?
– Свака ратна пропаганда има исти циљ, а то је да демонизирање противника. Нажалост, многи се „приме“ на ту реторику и повјерују да то није само ратна пропаганда, већ гола истина. Виши циљ је увијек економске природе, а они који извлаче економску корист из ратних сукоба имају један једини интерес: да рат траје што дуже и да буде што разорнији. Национализам и шовинизам су средства, а не узроци. Не би ме изненадило да су у том смислу ратне пропаганде смишљане из једног центра, јер се на крају заиста свака расправа на нивоу обичних грађана своди на питање: „Тко је започео рат?“. И тако може у недоглед, јер ће сватко подједнако страствено тврдити да је противник крив, често користећи исте тезе са замјењеним актерима.
Колико је уопће могуће имати „хладну“ дистанцу у приступу тој теми? У Хрватској би већина закључила да је ваш филм, унаточ свему, једностран. Сувише „српски“ – да будемо отворени.
– Јест, филм је сувише српски. А сувише је и хрватски. Сувише је у интересу грађана ових простора. Ја сам доживио да ми у једном граду у Аустралији забрањују лијепљење плаката филма у локалном српском културном центру због петокраке на југославенској застави која се налази у оквиру карикатуре на постеру. Морао сам избијелити петокраку да бих пољепио плакате. За њих филм није довољно српски. А добијао сам маилове од Хрвата из Загреба који су, одушевљени филмом, говорили како им је жао што се филм вјеројатно неће приказати у Хрватској, управо зато што већина неће схватити дубљу поруку филма, већ ће се хватати детаља који можда јесу контроверзни, али су ипак поткрепљени чињеницама и то углавном из западних извора. Филм је сувише смион и не уклапа се у стереотипе нити једне од страна које су ратовале тијеком 1990-тих. А Канађани су поносни што је филм баш – канадски.
У филму немате много суговорника с хрватске и босанске стране. Јесте ли их уопће тражили или их нисте могли наћи? – Успио сам интервјуирати хрватског новинара Жељка Ператовића, бившег предсједничког кандидата Марка Францишковића, градоначелника Вуковара Жељка Саба, удовице Јосипа Кира и Милана Левара – Јадранку Реихл-Кир и Весну Левар, а у Босни сам интервјуирао оца Срђана Алексића (који је спасио Муслимана од српске полиције) Радета Алексића, као и чланове бенда Дубиоза Колектив Армина Бушалтића и Ведрана Мујагића. Желио сам доћи до многих других, али се нису одазвали мом позиву. Међутим, руку на срце, није било много суговорника нити са српске стране, углавном су говорили Канађани и Американци. Распад Југославије – кажете у филму – био је изазван извана. Но, није ли и Југославија била творевина створена у одајама великих сила?
– Јест, али је она као идеја свакако хрватска и сматрала се најбољим рјешењем за веома сличне народе који имају проблеме због тога што живе на стратешки важном подручју гдје свака велика сила жели имати пресудни утјецај. У бити је Југославија претеча Еуропске Уније, с тим што ју је недовољно људи схваћало на тај начин. Сада кад грађани то полако схваћају – желе ући у ЕУ, али мислим да ондје наше балканске државице никада неће имати толико висок животни стандард као што су имале за вријеме Југославије. Мало је политичара који ће то јавно признати, јер домаће елите имају највећу корист од уласка у ЕУ. Западу то и одговара, те им је зато било у интересу да изазову конфликте, препусте нама да уништимо властиту индустрију (а у случају Србије и Црне Горе, санкцијама и бомбама је униште) како би дошли и јефтино је покуповали. Зашто би Запад улагао у добробит других народа? Нитко није луд да самоме себи ствара конкуренцију. Ми смо економске и геополитичке колоније и ништа више.
Еуропска унија потроши двије милијарде еура годишње на своју медијску промоцију. Волио бих да се могу информирати из извора који не филтрирају информације, а то је у данашње вријеме врло тешко.
Каква је, по вашем мишљењу, данашња медијска пропаганда и с које стране највише „пуше“?
– Данашња медијска пропаганда је сувише про-ЕУ и про-НАТО. ЕУ потроши 2 милијарде еура годишње на своју медијску промоцију. Волио бих да се могу информирати из извора који не филтрирају информације, а то је у данашње вријеме врло тешко.
Како видите данашње стање у Србији?
– Примјећујем да су грађани Србије у великој апатији. За вријеме Милошевића многи су барем имали наду да ће након његовог пада све кренути набоље. Сада видимо да се државне структуре нису много промијениле, да је слобода медија и даље врло ниско, а да млади на то не реагирају. Знате, некад су млади били покретачи промјена сустава, а сада само гледају како да се што боље уклопе у постојећи сустав. То је забрињавајуће. Власти дођу и оду, али на младима свијет остаје. Судећи по рекацијама на интернетским форумима и друштвеним мрежама, имате велику подршку, нарочито младих. Многи вас позивају да се политички ангажирате. Имате ли таквих амбиција? – Не, немам такве амбиције. То што имам подршку младих заиста ми много значи, јер је потребно да се људи освијесте. Ако не постоји свијест о узроку проблема, можемо кукати да смо у проблемима колико год хоћемо, али нећемо их успјети ријешити. Међутим, потребно је подузети и неке конкретне иницијативе. Друштвене мреже спајају људе и не видим зашто не би послужиле као платформа да се млади организирају и крену у акцију. Мислим на младе свих држава бивше Југославије, јер сви имамо сличне проблеме. Пратите ли збивања у Хрватској? Како коментирате овдашње изборе, рефрендум, скори улазак у ЕУ и – рецимо то тако – већу срдачност између челних људи наших двију држава? – Пратим збивања колико могу и почет ћу од позитивног. Драго ми је да не влада толики анимозитет између наших влада као прије и они који то виде као негативну ствар или имају особне интересе или су опијени мржњом. Честитам Хрватској на успјешно одржаним изборима и референдуму, надам се да ће нова власт више бринути о добробити свих грађана, а мање убирати политичке бодове на националним питањима, што многи политичари диљем Балкана воле радити. Не знам колико ће се Хрватска усрећити с Еуропском унијом с обзиром на проблеме кроз које пролази заједница.
Ласка ли вам успоредба с Мицхаелом Моореом?
– Човјек је освојио Златну палму у Цаннесу и тешко се можемо успоређивати, но свакако ми је част што ме неки дневни листови доводе у везу с њим. Ипак, мислим да је мени теже него њему јер он прави филмове о темама које су већ занимљиве западној публици, а ја покушавам заинтересирати исту ту публику за теме које се ње углавном не тичу. Да не спомињем како иза Моореа стоји једна велика и моћна држава.
Што сте још снимили или снимате након „Тежине ланаца“?
– Тренутно завршавам документарни филм о Београду. Бит ће то туристички документарац с циљем да приближи београдски дух живота свјетској публици. Као град који је потпуно био уништен више од 40 пута у својој повијести, Београд зрачи неком неописивом енергијом, а љубав Београђана према свом граду га чини оним што јест. Према Лонелy Планету то је град гдје су најбољи изласци на свијету, а и кандидат је за еуропску Пријестолницу културе. Кроз приче из садашњости и прошлости, желим дочарати какав је осјећај бити житељ пријестолнице Србије и показати да су у њему сви добродошли. Видим да се Загреб рекламира на биллбоардима у Београду, а надам се да ће ускоро Београд осванути на биллбоардима у Загребу. И највише се надам да ће доћи вријеме када то неће бити сматрано контроверзном темом, већ позивом за путовањем и дружењем.
Категорије:Балкан, Видео, ДЕШАВА СЕ..., Документи, ИСТОРИЈА, Интервју, Медијски рат, Мишљење
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…