Издржавање државе

31.01.2012.  извор: magazin-tabloid
Орвеловским језиком који користи наша влада, зарада је губитак, а државна помоћ је отимање од грађана. НСЗ није више скраћеница за Националну службу за запошљавање, већ за замајавање грађана

Игор Милановић

Председник Владе Мирко Цветковић је најавио да ће овогодишњи буџет бити социјални!
То ваљда значи да ће више да се улаже у ублажавање последица немаштине, него у покушаје да се та немаштина избегне, што би био случај да је буџет инвестициони.

Није познато шта тачно наша влада подразумева под последицама немаштине, али оно што је она одредила за „спасавање“ најугроженијих грађана ове земље, било би смешно да није жалосно. Тако, на пример, ставка у овогодишњем буџету која „покрива“ незапослене у Србији, за више од пола је нижа од прошлогодишње!

Није се уопште смањила незапосленост у Србији (и даље је, барем званично, 22 одсто), али су властодршци очигледно донели одлуку да до краја изгладне најугроженије.
С обзиром на то да је у питању изборна година, не треба очекивати значајно смањивање помоћи за незапослене, посебно не пре избора. На удару буџетских маказа наћи ће се програми запошљавања незапослених.

Почетком сваке године Национална служба за запошљавање (НСЗ) објављивала је конкурс за пријаву за програм самозапошљавања. Идеја овог програма била је да они који су већ пријављени на бироу, а нису успели да нађу новог послодавца, покрену сопствени посао где би сами себе запослили.

Просечно чекање на запошљавање младих људи је око пет година, а време до новог радног места се драматично продужује што је кандидат ближи пензији. Незапослени који су старији од 50 година готово да ни статистички немају шансе да се поново запосле.

Помоћ за самозапошљавање од општине до општине варира, будући да поједине локалне самоуправе додају средства из сопственог буџета како би помогле незапосленима.
У Београду, који се милошћу локалних властодржаца сматра мање угроженом облашћу у погледу незапослености, прошлогодишња помоћ за самозапошљавање износила је само 160.000 динара, једва нешто више од 1.500 евра. И поред тога што 2011. године званично нисмо имали социјални, већ инвестициони буџет, оваква борба за смањење незапослености била је најобичнија фарса.

Незапослени који је желео да конкурише за помоћ морао је у НСЗ да се пријави за курс вођења посла. Број учесника по једном курсу био је свега петоро људи, па су тако прављене дугачке листе чекања. Неки су на ред дошли тек у лето прошле године, али су предвиђена средства за помоћ била потрошена већ почетком јуна, тако да су каснији курсисти само губили време.
Курс није могуће из једне године пренети у другу, јер и ћате у НСЗ-у морају да оправдају своје плате, макар и држањем течајева који су потпуно бесмислени.

Они који су имали среће да на време апсолвирају кратку школу предузетништва морали су НСЗ-у да приложе сијасет докумената. Тако је тражено да кандидат има пословни простор за планирану делатност или у сопственом поседу или да за исти има уговор о коришћењу.
Кандидат је морао да поднесе и доказ да поседује све неопходне алате и машине за нови посао. Као доказ прихватани су искључиво фискални рачуни, никако не и уверења да је опрема, на пример, наслеђена од претходника, макар он био и кандидатов отац.

Пошто су средства која буџет издваја за помоћ у самозапошљавању званично кредит, који не мора да се врати ако кандидат до краја уговора испоштује све његове одредбе, држава је од рада жељног незапосленог тражила гаранције за повратак средстава у случају раскида уговора. Те гаранције су биле: кредитно способни жирант, непокретна имовина у вредности кредита или банковна гаранција за двоструко виши износ?!

Коначно, кандидат се обавезује да ће најмање годину дана од добијања средстава, за самог себе да уплаћује порез и доприносе, што значи да ће, чак и пријављен на минималац, он држави да плати далеко више од оних 1.500 евра које је добио!

Ко је ту онда кога помогао? И, ако је тако било за време инвестиционог буџета, како ли ће нам тек бити сада када је буџет социјални?