Нинослав Крстић: Страдања

26.01.2012.

Рат у БиХ је у Дејтонском мировном споразуму означен неутралном дефиницијом која никог не оптужује. Тамо пише да је то „трагичан сукоб у региону“. Међутим, то не задовољава Сарајево, које је очекивало да ће с временом РС нестати. Управо то је суштина ствари и то је разлог зашто се у Бањалуци тако жестоко залажу да се за злочин у Добровољачкој на суду докаже да је био удружени злочиначки подухват, план Ејупа Ганића и Јована Дивјака. Злочин над војницима ЈНА у Добровољачкој  кључан је за одређивање карактера рата у БиХ и по томе је од изузетне важности и за Србију и за Републику Српску (РС). Јер, одустајање од утврђивања истине не значи само одустајање од сатисфакције за жртве, већ пристајање да је Србија агресор, а РС геноцидна.

Битно је време када се догодило злочин, а то је непосредно пошто су лидери три народа у БиХ, Изетбеговић, Караџић и Бобан, потписали у Португалу, који је тада председавао Европској заједници, мировни уговор. То некима није одговарало и преко људи из врха БиХ, који су остали у Сарајеву, чинили су све како би споразум пропао.

Наша војна безбедност сазнала је да муслимани планирају да убију Изетбеговића одмах по слетању авиона из Лисабона у Сарајево. Генерал Кукањац је, сазнавши то – а разуме се, били би оптужени Срби – наредио преузмање Изетбеговића и његово одвођење на сигурно. Тада се укључује команда Унпрофора у Сарајеву, јер је Ејуп Ганић, који је био други муслимански члан Председништва БиХ, алармирао светску јавност и тврдио да је Изетбеговић ухапшен. С друге стране, команда Друге армијске области ЈНА била је дубоко увучена у градско језгро и била је у потпуном окружењу муслиманских паравојски, које су данима отварале ватру, тако да је извлачење било немогуће.

Дакле, постојала су два проблема која је требало решити. Тако је настао план који је резултирао споразумом да се људство ЈНА извуче из града, а да се Изетбеговић у одређеном моменту пусти. Кукањац је био човек који је веровао свима, па и УН, које су гарантовале безбедност.

Да је дошло до мирног изласка колоне ЈНА, вероватно би се наставили мировни напори. Али, како сам рекао, муслимани су били спремни да убију свог председника само да би Срби били оптужени као кривци за рат. Злочин су извеле паравојске, али све су на неки начин биле у вези са Ганићем и Јованом Дивјаком.

Веома дугачка колона провлачила се уском улицом у којој је било лако поставити заседу. У тренутку када је Изетбеговић пуштен, колона, чији је задњи крај био још дубоко увучен у густо насељени део града, нападнута је и на том месту је погинуло седам војника.

Кукањац, нажалост, није поступио како сам му ја саветовао  – да он и Изетбеговић буду у последњем возилу. Ја сам имао у тој колони пријатеља, војног обавештајца, пуковника који је био муслиман. Био је изрешетан мецима, али је жив и он би сведочио.

То је требало да спречи  Унпрофор. Јер, колона није била борбена, него је то било људство команде и приштапских јединица, која је хтела да напусти Сарајево и БиХ, а она у том моменту није имала међународно признање.

Овај злочин мора да се до краја расветли, а наше тужилаштво и сви ми треба да се укључимо. Мислим да наша војска има највише доказа да се кривци казне, јер је највише страдалих с ових простора. Сигуран сам да злочин можемо доказати. То није важно само за Србију, важно је и за БиХ, РС и, на крају крајева, за поштене муслимане. Док се то не рашчисти, увек ће владати неповерење. После одлуке Тужилаштва у Сарајеву, мислим да је сада на тим органима да ту ствар погурају. Потребан је притисак из света на муслиманску страну.

Аутор је генерал у пензији и бивши командант Копнене зоне безбедности

извор: Правда