ДОМАЋИ „ЉУДИ“ КУПЉЕНИ ПРЉАВИМ СТРАНИМ КАПИТАЛОМ

26.01.2012. Правда

Карактеристике еколошких проблема данас указују да се ради о угрожавању живота становништва у будућности. Изгубљеност и безумље, из угла СДИ, иду толико далеко да то није важно – важно је да ли велике корпорације, власници СДИ-а, остварују планирани профит.

Нажалост, анализе непобитно показују да, под пресијом страног капитала, највећу штету народу наносе њихови, домаћи „људи“, купљени прљавим страним капиталом. Ево како је ту тезу извела Лорита Наполитани:

– Највише жртава није бачено у ропство, купљено и продато од иностраних профитера, већ су то учинили њихови сународници. И ова неочекивана, перверзна веза демократије и ропства директна је последица онога што ћу назвати „олош економијом“.

Даље у књизи ова ауторка тврди: „У свим деловима света олош економија господари животом и смрћу“.

Пример „олош економије“ и пример уласка СДИ у Србију имамо у Прокупљу. Немачка компанија „Леони“ купила је у Прокупљу фабрику азбестних производа „Фиаз“ за 56 милиона динара (око 600 хиљада евра). Компанија „Леони“ запослила је или оставила да раде 350 радника, са зарадом од 15.000 динара месечно, што је 50 одсто мање од просечне зараде у Србији. Влада Србије доделила је фабрици „Леони“ 6,5 милиона евра на име подстицаја директних страних инвестиција по 5.000 евра, по наводно, новоотвореном радном месту. У овом случају, између осталог, занемарен је податак колико је радника у „Фиазу“ остало без посла и каква је њихова судбина.

У чему се огледа тиранија СДИ у сарадњи са Владом Србије?

Фабрика „Фиаз“ приликом куповине вредела је много више од 600.000 евра. За 6,5 милиона евра, колико је практично даровано страном 2купцу“, Влада је могла да направи своје, владино ново предузеће, на пример, за рециклажу стакла или производњу здраве хране. Ових 5.000 евра по наводно новоотвореним радним местима је екстра безобразлук.

Да је Влада Србије свесно подлегла тиранији СДИ, потврђује у јавности потхрањивање ове радње. Више од тога, званичници Владе Србије су дуже време на свим медијима то представљали као сопствени успех, успех државе, за добро свих грађана Србије. А грађани то, у ствари, плаћају кроз високе порезе и разноразне таксе. Како је могуће да се тако нешто догађа?

Разуман одговор је, подразумева се, тешко дати. Један од одговора је у вештачки затвореном српском друштву под ултимативним утицајем страног капитала. Задуживање државе је императив који се намеће, а наравоученије се може извући из примера Грчке. Српска интелигенција се потпуно повукла, ако још уопште постоји. Кажу, ако постоји, интелигенција исплива из најгушћег глиба. У противном?! И потпуна ушкопљеност медија, великим делом већ под страном паском, који у једногласју провлаче штура званична саопштења, или отворене похвале, као што је случај са „Фиазом“. Част веома малобројним изузецима.

Исто тако, хвалоспева о страним директним инвестицијама (СДИ), у земљама Југоисточне Европе попут Србије, Хрватске, Албаније, Македоније, има на претек. Међутим, реално стање привреда земаља где су СДИ дочекиване са фанфарама (Пољска, Мађарска, Мексико, Египат, Хрватска, Србија, Костарика, Бразил, Боливија, Чиле, Тајланд и остале), које су са посебном радошћу њихових корумпираних влада, гутале пилуле „структурно прилагођавање“, „макроекономска стабилност и конкурентност“, „либерализација трговине“, прописане од стране Међународног монетарног фонда и Светске банке, открива право лице СДИ-а.

Немилосрдну потрагу за најнижим надницама, најблажим (по могућности криминалним) прописима и најјефтинијим ресурсима у циљу остваривања екстра профита, многи називају „трком до дна“, где се „запослени и владе такмиче за посао са осталим радницима и другим земљама, а конкуренција се заснива на следећем: ко ће радити за мање новца? Ко ће пристати на пола радног времена? Ко ће се одрећи здраственог осигурања и прописа о заштити на раду? Ко ће дозволити да му се отровни отпад баца у двориште? Како пензионерима објаснити да неће примати пензије?!…

Где је излаз за Србију?

Србија може да избегне даљу тиранију СДИ једино ако прихвати путинизам као модел привредних реформи. То, пре свега значи, увођење реда, уређење сопственог дворишта, анализу, истовремено урађеног и злоупотребљеног, затим стратегијски одредити развој земље, не у услужним делатности, већ у интензивној производњи хране. Србија је пољопривредно веома интересантна и страним инвеститорима. У укупном извозу Србије од 8,3 милијарди долара у 2009. години, учешће пољопривреде и прехрамбене индустрије износило је 1,95 милијарди. А потенцијали су далеко већи, посебно ако се има у виду да храна произведена у Србији има обезбеђено тржиште, пре осталих, у Русији.

Коначно, сви, на било који начин да су дошли на функције и власт у Србији, треба да размисле о својој земљи. Предлажем да читају вероватно највећег мислиоца 20. века, Емила Сиорана (1911-1995), Француза румунског порекла, који је рекао: „Русија је земља будућности. Запад је истрошен, у опадању, историјски заморен“. Његова визионарска мисао гласи: „Запад се гаси, пред Русијом је историја“.

Још је то разлог више да се приберемо, видимо где смо, да не срљамо, да изубијани, изнурени брод Србије усмеримо тамо где му је место по природи ствари и мудрости паметних.