пише: Миша Матић

Влада је сменила директора народне Библиотеке. Она га поставила, па га она и сменила. Међутим није све изгледа тако једноставно. Каже Влада, да га је сменила зато што је подржао писце у одбрани још једног писца који као цивилизацијски искорак подразумева тероризам и и масовно убијање што пушкама и бомбама, а што експлозивом унетим у спортску халу пред масовни скуп слављења 20 годишњице генеоцидне творевина. Тероризмом на геноцид! Клин се клином избија изгледа. Али и тај писац који је то писао је човек на јавној политичкој функцији, додуше у другој држави, али жели да у цивилизацију искорачи убиством српског председника и српског патријарха.

Пошто и тај писац, чиновник или шта је још већ, долази из Црне Горе, као и српски председник, можда је по среди и нека племеска размирица, која се вуче ко зна од кад… Што се тиче српског патријарха то није у питању, Патријарх Српски Господин Иринеј се не бави трибалним мислима и тековинама у којима убиство и није злочин. Патријарх се бави грешнима и покајанима, а овај писац који му жели смрт, за себе сигурно не сматра ни да је грешан, нити има жељу за покајањем, за разлику од београдског Директора Библиотеке. Мученик који се налази на челу институције народа ког презире, каје се, извињава се, јауче писац и мученик ко Дамјанов Зеленко, да су га преварили, па после сва извињења повлачи, али сад јауче над својом директорском судбином. Испада да су га преварили као директора билблиотека, а он се потписао као писац, а сменили су писца са места директора библиотеке. Да се овде можда не ради о примерку двоструке личности, познатом феномену из психијатрије „multiple personality disorder (MPD)“ ili „dissociative identity disorder (DID)“. Бити писац са психијатрисјским поремећајем и није толико друштвено опасна појава, међутим ако имате лудака на челу државне, културне институције, то може бити озбиљан проблем. А да је ствар у томе и поремећај узео маха, кажу да је и тај што је први почео да пише такође удвојена личност: и писац и државни службеник, који се појављује некад као једно, а некад као друго. Да не испадне да ја прогоним психијатријске случајеве, обавезу лекарског прегледа српским државним чиновницима увео је сам Зоран Ђинђић. Не сећам се да се он представљао као вишеструка или бар двострука личност. Он је тај преглед прошао. Можда би било боље да није, јер га као болесног не би убили, а по својим правилима, не би ни могао бити премијер. Некад је срећа имати дијагнозу. Но да се вратимо овим удруженим и солидарним, удвојеним личностима. Један је мислио и писао као једна личност,  о тероризму, али није страдао као друга, а овај други није ни мислио ни писао, већ само потписао, па се извињавала једна његова личност другој, све док друга није изгубила функцију, онда јој прети опасност нестанка, тако да сав терет злочина пада на ону прву личност.

Сад ће свуда морати да се обраћа писац, а директор ће остати страдалник, док се писцу не буде исплатило да се представља као страдалник. Под условом да се губитак позиције директора схвата као страдање. Како је уопште та Влада дошла на идеју  да запосли тог човека на то место?Вероватно помоћу обмане. Да није до тад прикривао ту другу личност у себи или је био и тад и писац и србомрз, а онда је морао да притаји у себи ову другу личност, да би као директор, тј. трећа личност, могао да испољи и ову другу, понекад  као писац, можда делећи србомржњу са директором, обраћао нпр. преко Пешчаника и Е-новина, све на радост србомрза окупљених у кући београдског адвоката, заступника породице човека убијеног у атентату, дакле терористичком акту.

Сад ће писац и бивши директор, по потреби, моћи до миле воље да се јавља, да пише детету Васи и среди његову библиотеку, Влада ће ваљда не некој седници одредити кога новог на место директора библиотеке која ту зидана како би заклонила забрањено подизање храма, док њена предходница, бомбардована 1941. и даље не сахрањена лежи поред калдрме Косанчићевог венца, чекајући боља времена за неког тајкуна да је откупи, озида станове за певаљке и фудбалере и све то скупо препрода.

ruшевина Народне библиотеке на Косанчићевом венцу

Можда купац буде и неки писац и фудбалер, као удвојена личност, па онда другарица задужена за културну дератизацију неће моћи да се јавно изругује човеку што је фудбалер, јер ће јој он рећи и да је писац и онда има право да слободно мисли.
Београд 25. јануар 2012.