Шта данас ради НСПМ, како је Вукадиновић увредљиво говорио о Војиславу Коштуници и Томиславу Николићу, и како изгледа Антонићева полемика са Видовданом у светлу америчких дипломатских депеша до којих је дошао Викиликс?

Пошто је функција „јавног интелектуалца“ да на објективним основама критикује друштвене појаве и њихове носиоце, односно да „указује на несклад између поступака и прокламованих вредности“ уместо да служи владајућим структурама, јасно је да многи који се тако представљају то заправо нису. Они који то стварно јесу, немају разлога да се тиме нападно хвале. Они који се сами тако представљају, најчешће су интелектуални лобисти, „адвокати“ па и активисти владајућих кругова. Неки од њих, попут Милана Николића, то су на лако уочљив начин. Други, као што су двојица уредника НСПМ-а, много боље су маскирали „жути дрес“ који сада носе.

На то нас је подсетио Слободан Антонић, својим недавно објављеним текстом. Ипак, кренимо редом, од идеја које је раније пласирао јавности. Јер, о ономе шта је истина данас – како је наглашавао старогрчки биограф Плутарх – много говоре наша дела из прошлости. Тачна је и изрека једног другог античког мудраца, која гласи: „Све тече, све се мења“. Без обзира на то, није грешио претходно споменути старогрчки познавалац људске природе, када је понављао – променама је најмање подложан карактер.

ЧАСНА ОБЕЋАЊA ИЛИ ЛОБИСТИЧКЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ

Крајем лета 2010. године окончана је „прва“ рунда полемике између Видовдана, Печата и Новог Стандарда и, с друге стране – после одласка бројних сарадника – крњег НСПМ-а. Сукоб на патриотској позорници завршен је, уверени смо, компромитовањем покушаја НСПМ-а да афирмише „националну фракцију“ у ДС-у, коју наводно предводе млади и енергични министар Јеремић и уморни председник Тадић. По мишљењу већег броја аутора патриотских оријентисаних медија, Јеремић, у окружењу кључних фактора у ДС-у и са саветницима-аналитичарима, може бити само у функцији манипулације патриотским осећањима дела јавности. Можда њему лично нису ни страни национални ставови, али направио је такве политичке компромисе, који их суштински обесмишљавају.

Уз разоткривање „Пројекта Јеремић“, сличну судбину доживеле су и улоге коју су у вези са њим, на основу раније стеченог патриотског кредибилитета, после формирања „Цветковићеве“ Владе почели да играју Вукадиновић и Антонић. Споменута „рунда“ окончана је тако што су, због директне подршке политици Јеремића и Тадића, у очима многих својих читалаца они су се компромитовали.

Због тога су нервозно реаговали салвом увреда и заверолошких теорија усмерених против критичара „позерског патриотизма“ челника режима. А кад се људи исфрустрирају, или пак када брзо морају да оправдају указано „поверење“ моћника од којих зависе – они онда кажу и нешто што им дугорочно може штетити. Тако је у јеку полемике, Антонић покушао да преокрене ствари понудивши „врло једноставан тест, прост лакмус папир исправности наше две конкурентске теорије“ – наше да су Тадић и Јеремић обичне марионете које воде капитулантску политику и НСПМ-овске да су они реал-патриоте, које заслужују поштовање, па чак и дивљење, због свог наводног херојског отпора „Империји“.

Да се подсетимо шта је тада Антонић још рекао: „Ако, наиме, Тадић и Јеремић повуку резолуцију и ако са, нашим ЕУ пријатељима’ саставе другу, ,разумнију’, јавно ћу признати да је све ово са УН и МСП, од 2008. па све до данас, била најобичнија глума, вешто фингирање, представа за народ, а да су Тадић и Јеремић најобичнији квислинзи, лажне патриоте и преваранти. Ако пак Тадић и Јеремић, и поред свег овог ломљења руке, не повуку резолуцију и остану упорни у покушају да за њу обезбеде већину у УН, онда би било лепо да, исто тако јавно, заступници теорије о ,фингирању’ и ,квислинзима’ признају да су се ова двојица наших политичара, макар по овом питању, усудила да супротставе Империји. И да нису баш потпуни ,квислинзи“.

Сви знамо како су се ствари завршиле. Тадић је, после сусрета са баронесом Ештон покорно савио главу пред евроатлантским моћницима, и, одуставши од тактике одуговлачења са испуњавањем датих обећања, муњевито урадио све што су они желели. Наравно, није му требало много напора да „дисциплинује“ свог младог министра да одради оно што је са Запада тражено. Тада је министар Јеремић – ако је желео да сачува и онај део интегритета који је до тада имао, те да у будућности има политичку перспективу – морао да поднесе оставку. За то није имао довољно политичке храбрости. Сада чак и не говоримо о истинском патриотизму, већ и о пуким интересима самог младог министра. А њега су очито и погрешно усмерили његови саветницима, којима је одговарало да још пар година буду на министарским јаслама. Увек је ризично слушати савете оних који у целој причи имају веома изражен лични интерес. Исто тако, ту је био и интерес ДС-а да их не напусти министар који је имао симпатије дела јавности, па су га саветници и због тога убедили да остане тамо где је био.

Министрови формални и неформални саветници су од тога профитирали директно јер су остали у кругу значајног члана Владе и индиректно (пошто су задужили и друге важне факторе у власти). Ипак, неки од људи из Јеремићевг окружења, уз профит, имали су и осетну штету у вези са полемичко-дипломатским дебаклом скопчаним са повлачењем српске резолуције поднете Генералној скупштини УН. То је био случај са пројеремићевским тзв. патриотским аналитичарима, који су се искомпромитовали. Но, како време лечи много тога и узимајући у обзир њихову вештину да се „оперу“ умереном и договореном „критиком“ власти, поново су стали на своје „аналитичарско-патриотске“ ноге.

ОДА ЦАРУ БОРИСУ И КНЕЗУ ВУКУ

Да се поново вратимо коју годину раније, и сагледамо нашу тадашњу полемику са НСПМ-ом у светлу нових сазнања (која се, узгред буди речено, завршила без признања које је Антонић јавно обећао, а које је као човек који пледира на позицију значајног интелектуалца био дужан да испуни). Кроз призму америчких дипломатским депеша, које су преко Викиликса доспеле до очију јавности, сагледајмо речи Антонића и Вукадиновића „о епској борби“ Тадића и Јеремића за Српство, те тим „часним губитницима“ који ни по цену пораза нису „устукнули“ пред „Империјом“. Онај ко Србији ради о глави, најбоље зна како му се ко овде опире, односно ко му помаже да реализује своју стратегију.

Ми смо тврдили да се и наводно патриотски фракција ДС-а (која по мишљењу НСПМ-а постоји) бори само за себе и своју голу власт, а не и за национални и државни интерес (иза чега се понекада само крије). Њени лидери су били (и остали) спремни да Вашингтону и Бриселу дају готово све што се од њих тражи, како би платили подршку за долазак на власт, односно за склањање Коштунице са места премијера, те како би затим добили и сву потребну потпору да остану на челу државе. Ипак, настоје да ствари ураде нешто спорије него што њихови ментори траже, као и да поразе у које воде Србију да прикажу као „частан“ исход „херојског“ сукоба са онима који су вишеструко јачи од нас. То раде како не би претерано револтирали српску јавност и тиме угрозили свој потенцијал да током дужег периода владају, односно да би бар покушали да избегну осуду историје.б(нпр. видети: http://www.pecat.co.rs/2010/08/dragomir-andelkovic-demaskiranje-spin-majstora и

http://www.pecat.co.rs/2010/09/patriotska-kapitulacija-i-projekat-jeremic). 

Покушавајући да јавност убеди да се Тадић и Јеремић истински боре са евроатлантском „Империјом“ за српске интересе, а не фингирају ту борбу за унутрашњополитичке потребе, односно да тек за сопствени рачун не купују мало времена, Антонић је, с друге стране, у једном тренутку готово неприкривено лобирао у прилог дела режима. Због простора, осврнућемо се само на један његов текст тог типа. У питању је чланак под насловом: „Квислинзи, патриоте и нијансе“

(http://www.pecat.co.rs/2010/08/slobodan-antonic-kvislinzi-patriote-i-nijanse)

Ту је рекао: „Владајући режим Бориса Тадића има бар две различите стране. Једну оличава Чедомир Јовановић, другу Вук Јеремић. Једна је, условно речено, квислиншка, друга је, такође условно речено, патриотска.“ Што се Тадића тиче, „он о себи вероватно мисли као о патриоти, само као о ,реалном патриоти’. У неку руку, он и јесте настављач Коштуничине политике реалног патриотизма – само, наравно, на нижем нивоу пружања отпора Империји … Ипак у две важне тачке Тадић (засада) није попустио. Није Србију увео у НАТО. И није признао сецесију Косова. По првој тачки он је пружио отпор тако што је читаву ствар ставио ад акта. По другој тачки његов отпор је био још изразитији“.

Антонић после тога изводи патетичан закључак у вези са Тадићевим и Јеремићевим „отпором“ Вашингтону:„ја бих ипак рекао да то није глума – као, уосталом, ни све друго у овом епском сукобу мале српске дипломатије и Империје“. А Вукадиновић, у тексту „Част губитника“ (пре свега посвећеном човеку који је, како је рекао, „млад, амбициозан и перспективан политичар – а Јеремић то свакако јесте“), иде још и даље. Ту је о Јеремићу а и Тадићу изрекао речи које улазе у антологију српске апологетске прозе: „Историја и будућа поколења су, разуме се, склони да победницима много тога прогледају кроз прсте. Али се, с разлогом, увек нађе симпатија и за оне часне губитнике, који су у неповољним околностима дали све од себе и који су и у поразу, својим отпором и својим страдањем, осветлали образ и осветлили пут“ (http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/Cast-gubitnika.sr.html). Дакле треба да нас кукавна и конфузна политика Тадића и Јеремића асоцира на херојски отпор Кнеза Лазара и часни пораз из 1389 године. Ако је и од НСПМ-а, много је!

ТРЕНУТАК (ВИКИЛИКС) ИСТИНЕ

Иако су неки од аутора Видовдана били скептични по питању „Афере Викиликс“, тј. око тога ко врши „селекцију“ поверљивих депеша, док су се са друге стране Антонић и Вукaдиновић закљињали у те депеше, пошто смо сагледали цео пакет докумената који се односе на Србију, морамо да признамо да нам делују као кредибилан извор. Опет, уверени смо да је после озбиљнијег упознавања са америчким (викиликсовим) депешама, НСПМ двојцу врло незгодно што су заузели позитиван став према њима. Готово да смо сигурни и у то да они неће хтети да признају да није тачна њихова тврдња да је, због „патриотског“ деловања, Вашингтон непријатељски настројен према Јеремићу (па и Тадићу). Поверљиве депеше управо говоре супротно од онога што су заступали. Имамо, са једне стране, сервилан однос према захтевима Запада од стране врха наше власти, а са друге стране, у исто време видимо позерско-патриотске изјаве упућене српској јавности. Додуше, Јеремић је повремено добијао и пацке од стране Вашингтона. Оне су изазване његовим покушајима да због личног имиџа у српској јавности више од свог шефа (Тадића) отеже са оним што су Вашингтону обећали. Но, ту се није радило о правом непријатељству „Империје“ већ о „колонијалној педагогији“ према малдом министру који се „мало истрчава“ са изјавама.

Да пређемо на садржај релевантних депеша. Антонић маштовито пише о Тадићевом, наводном, изразитом и херојском отпору сецесији Косова, а он је, у стварности, 2006. године, у разговору са америчким амбасадором Полтом, „још једном показао своју наклоност разматрању будућности Србије после Косова“ (америчке депеше су наведене према књизи Николе Врзића: „Викиликс – тајне београдских депеша“). Већ тада Американци кажу да је „Тадић вероватно најбољи саговорник кога имамо за управљање последњом фазом косовског процеса“, и да због тога имају јасан интерес да га подрже (депеша 06BELGRADE1294). Исте године, у Риму, Тадић је западним саговорницима послао поруку да„неће бити препрека напорима међународне заједнице да региону донесе стабилност – чак и ако то укључује неку форму независности Косова“ (депеша 06ROME287). Штавише, како сведоче вашингтонски званичници, Тадић би брзо урадио много више у прилог онога што они желе када се радио о Косову, али му је тешко да то учини због бескомпромиссности ДСС-а (07BELGRADE158). Ипак, Антонић и Вукадиновић тврде да је Тадић реал-патриотски борац против „Империје“!

У разговору са Данијелом Фридом (март 2007. године), Тадић „није ни споменуо поделу Косова, па чак ни српски ентитет на Косову“, већ је прећутно „признао предстојећи губитак Косова“, и „истакао да ће стремити европској будућности пошто Косово буде решено“ (депеша 07BELGRADE310). Да ли онда има смисла да му поново поверујемо – макар нам Антонић и Вукадиновић давали часну реч да је „добар“ – да он ради у прилог целовитости Србије? И да тако дочекамо да „после Косова“ настави да тежи „евробудућности“ Србије по цену нових губитака, пораза и понижења…

ДВА ЛИЦА МИНИСТРА ЈЕРЕМИЋА

Да се позабавимо мало и младим министром спољних послова (како нам НСПМ поручује, носиоцем „епске борбе“ са „Империјом“). У мају 2007. године амерички амбасадор Полт је наложио министру Јеремићу да српска Влада и дипломатија сведу приговор на независност Косова на пуку изјаву да њу никада неће признати. Јеремић је одговорио да ће „учинити све што може да односе САД – Србија одржи продуктивним и у складу с председниковом визијом евро-атлантских интеграција“ (депеша 07BELGRADE711).

Још упечатљивије о Јеремићевом и Тадићевом „патриотизму“ говори то што су, због лично-партијског рачуна, омогућили Хашиму Тачију да се појави на састанку Савета безбедности УН и тако учинили преседан који је утро пут за нову праксу у прилог накарадне државности Косова. Јеремић је у јануару 2008. године, као део дила са Американцима, пристао да представници самозване Владе Косова добију зелено светло за наступе у УН, да би се САД сложиле да састанак СБ-а буде „отворен за медије из домаћих политичких разлога“, тј. како би Тадићу квазипатриотска реторика (коју је преносио РТС) помогла да на председничким изборима победи Николића (депеша 08USUNNEWYORK12).

Ипак, од кључног значаја су депеше које се односе на српско обраћање Међународном суду правде. Јер, последице тога су и резолуције упућене Генералној скупштини УН, а све то је представљало иницијалну капислу наше полемике са НСПМ-ом. Депеша 10STATE9661 открива нам шта је пред гласање у Генералној скупштини УН о српској иницијативи да се затражи мишљење МСП-а „да ли је једнострано проглашење Косова у складу са међународним правом? – Американцима на уво шаптао Вук Јеремић. На састанку са тадашњим државним секретаром САД, Кондолизом Рајс, изјавио је да „српска стратегија с Међународним судом правде представља само паметан дипломатски и политички потез који ће омогућити српској влади да изађе из косовског проблема и фокусира се на домаће реформе и евро-атлантске интеграције“.

Значи, Јеремић је већ у септембру 2008. године јасно и гласно признао оно о чему смо убзро после тога писали, а то је да је „одбрана“ Косова пред МСП-ом и оно што је после доношења по нас неповољне одлука уследило, представљало чисто „политичко позориште“ за српску јавност. Истина је да је у поређењу са сопственим интересима и њему (Јеремићу), односно Тадићу, а камоли нпр. Шутановцу и другим припадницима још „натовскијег“ дела ДС-а, до Косова и Метохије стало као до „лањског снега“. Па да ли је онда примерено да нас Вукадиновић убеђује да су бар они први, ако не и други, „часни губитници“ који су пали у „епској бици“? И како сада звучи његова констатација: „Само неко коме је мржња или партијска страст помутила памет може веровати да је Вук Јеремић намерно ишао да изгуби пред Међународним судом правде“ (http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/Cast-gubitnika.sr.html).

За крај анализе америчких депеша, ево и НАТО шлага на Јеремићевој и Тадићевој „патриотској торти“. Без обзира што нам кључне земље тог пакта отимају део територије, односно што су на нас у недавној прошлости извршиле агресију, „Тадић је у разговору са Американцима више пута снажно тврдио да је интеграција Србије у НАТО његов приоритет број један“ (депеша 07BELGRADE158). А Вук Јеремић је у седишту НАТО-а 5. септембру 2007. године изјавио да Србија жели пуноправно чланство у том савезу (депеша 07USNATO484). С друге стране, како Н. Врзић у својој књизи примећује: „Нама Јеремић није баш тако рекао … већ је тог 5. септембра 2007. јавно рекао само да су стратешки, главни задаци Владе Србије брзо прикључење земље ЕУ и активно учешће у Партнерству за мир“. Толико о патриотизму, искрености и озбиљности нашег политичког врха, за који су нас режимски медији и аналитичари убеђивали да има стратегију и континуитет у спољној политици.

АНАЛИТИЧАРИ ПРЕЛЕТАЧИ

На новим основама подсетили смо се сукоба између патриотских и „патриотских“ медија и аналитичара у вези са „Пројектом Јеремић“. Као што смо видели, НСПМ двојац је, на основу кредибилитета који је раније стекао у патриотској јавности, у контексту тог пројекта обављао важан пропаганди задатак стварања позитивног имиџа Тадићевог „патриотског“ министра Вука Јеремића, па на посредан начин и самог председника. Међутим, не много пре тога, Антонић и Вукадиновић били су ненаклоњени Тадићу и његовом „двору“. Док је ДСС био на власти, настојали су да буду блиски тој странци. А пре успона ДСС-а били су део либералне интелигенције, склоне да „сарађује“ са Сорошем. Опет, вероватно ни тада нису били острашћени другосрбијацни већ су се у том друштву кретали других мотива разлога (о томе видети:http://www.pecat.co.rs/2010/09/stara-i-nova-intelektualna-kolaboracija).

Услед тога није им било претерано тешко да се, онда када су проценили да им је то у интересу, пребаце у национални табор (који је оскудевао у људима њиховог профила). Поготово што још није нестао дух антимилошевићевске солидарности разних тзв. демократских фактора, па је то олакшавало транзит из „умерено“ сорошевске зоне у патриотску сферу. Људски је мењати убеђења. Но, сумњиво је када се то више пута дешава радикално, и то још по принципу „ко на владу са њим у параду“. Тада је то већ питање карактера и морала. А тако нешто се са Вукадиновићем и Антонићем поново догодило пошто је уз помоћ страних амбасада Тадић формирао Владу „предвођену“ Цветковићем. Тек што је Тадићев и Динкићев блок од ДСС-а потпуно преузео Владу, Вукадиновић је изјавио „како су ,они’ заслужили да изгубе, али ,ови’ нису заслужили да победе“ (http://starisajt.nspm.rs/koment_2007/2008_djv_dsens1.htm).

На први поглед то и није Бог зна шта, али то је била и те како значајна (и то јавно изречена) порука. Очито је била и услишена те поздрављена тамо куда је упућена. Јер, ускоро је, вероватно од стране „двора“ охрабрен, Вукадиновић кренуо знатно даље. Не само да се жестоко, већ се и малициозно окомио на ДСС и Војислава Коштуницу лично, којима је готово „до јуче“ био веома близак. Штавише, то је урадио ритуално – ваљда да подсети на своју дубинску приврженост „евроатлантским вредностима“ – у пар наставака текста„Кратак преглед распадања“ (http://www.vreme.com/cms/view.php?id=804726), штампаног баш у евроатлантистичком Времену (за које је до почетка 2002. године, пре окончања своје прве „транзиције“, повремено писао, и које је, да све буде горе, у једном раздобљу било чак и издавач његовог научног часописа НСПМ). Другим речима, напад на Коштуницу објавио је у недељнику који је и тада а камоли током 90-их, био симбол „Друге Србије“, а чији је оснивач Срђа Поповић 1994. године изјавио за загребачки недељник Глобус: „Нема мира док Србија не буде војно поражена“.

Но, да се вратимо суштини Вукадиновићеве критике Коштунице и ДСС-а. Одмах да се разумемо, не сматрамо да је критика, сама по себи, проблем. Њега представља то што је она стављена у контекст кампање против Коштунице од стране режима који разара Србију. Проблем је и то што је критика прерасла у малициозни напади на ДСС, и то са изразитим личним омаловажавањем њеног лидера. То би за нас имало отужан укус и да се радило о неком другом, а он је додатно појачан због чињенице да је Вукадиновић био у Коштуницином окружењу у периоду у коме га за много тога оптужује. Зашто му онда није рекао све оно што му је замерио у Времену у јануару 2009. године? Што га није напустио 2005. или 2007. године, већ је заједно са Антонићем удобно седео уз скуте власти?

Чак и да је тада објавио своју критику јавно, и то баш у Времену, тако нешто му не бисмо замерили. Но, другачије ствари стоје од тренутка када ДСС више није на власти и узимајући у обзир коришћене етикете. А пошто је ДС преузео већински пакет акција у Влади, Вукадиновић је почео да пореди Коштуницу са„фикусом“ и да га на друге начине ниподаштава. Неистинито је, а не само непристојно, рећи да је пука украсна биљка у Влади био човек за кога Американци у својим дипломатским депешама недвосмислено истичу да је чврсто и искрено бранио Косово и кључне елементе државности Србије (нпр. у депеши 07BELGRADE1552 стоји: „Коштуница не попушта око Косова“, те је „очигледно спреман да се против губитка Косова бори до краја“). Међутим, Вукадиновић је на крају текста објављеног у Времену упркос тој истини отишао толико далеко да је Коштуницу назвао и „непознатим јунаком Друге Србије“, тј. човеком који је, на неки само уреднику НСПМ-а знани начин, наводно радио њој у прилог.

НСПМ ДВОЈАЦ НА НОВОМ ЗАДАТКУ

Све у свему, пошто је Коштуница пао са власти а Тадић отпочео да намерним запостављањем виталних српских државних интереса плаћа подршку Вашингтона и Брисела за преузимање контроле над Владом, Вукадиновић је нападно почео да тврди да је претходни премијер за Србију био гора опција од актуелног председника. Када је Тадић почео да обавља домаће задатке – прво са прихватањем ЕУЛЕКС-а а потом и „одбраном“ Косова са циљем да политика претходне Владе буде обесмишљена, односно да срљањем у пораз пред МСП-ом и на друге начине Србија намерно буде доведена у ћорсокак како би „морала“ да нађе начин да коегзистира са тзв. независном државом Косово (што је сада у току) – Вукадиновић је увидео „државничке капацитете“ онога кога је донедавно критиковао. па и сматрао неком врстом „политичке барбике“. Убрзо је, на жалост, истим путем кренуо и Слободан Антонић.

Наравно, нису они наивно почели да неселективно величају неке људе из ДС-а (тиме би се олако компромитовали), већ су према њему задржали „опозициони“ став а само су „објективно“ признавали националне и остале „квалитете“ нашег председника и пар чланова његовог „двора“. Уједно, на овај или онај начин, упињали су се да докажу да је опозиција гора од власти. Није прошло ни пар недеља од разрачунавања са ДСС-ом и Коштуницом, а већ је почетком 2009. године уследила кампања против СНС-а, на који је ДС, у циљу слабљења опозиције, вероватно благонаклоно гледао у фази одвајања његових челника од СРС-а, али је убрзо почео да испољава страх од брзог јачања напредњака.

Они користе стари клише: власт не ваља али је опозиција, наводно, још гора од ње. То додатно зачине и личним увредама типа оне Вукадиновићеве „да штрајк Томислава Николића излази из домена политичке анализе и прелази у домен политичке патологије“

(http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=

04&dd=16&nav_category=11&nav_id=506602). Шта год о опозицији и њеним лидерима мислили, такве персоналне дисквалификације су више него некоректне. Штавише, каква год опозиција била, ипак, да будемо поштени, није она довела земљу до стања у коме се налази. То је урадио режим ДС-а. Док је Србијом владао ДСС стање је у сваком погледу било значајно боље и у сваком погледу стабилније него сада. А СНС као партија никада и није био на власти, односно и када су њени кључни људи краткотрајно у њој учествовали, далеко су били од стварне моћи. А и Србија у то време није била клијентска држава већ се опирала агресији „Империје“, која је у каснијем периоду Тадића и његове довела на власт. Отуда, и ко у лидере СНС-а нема поверење, делује ирационално или острашћено ако устврди да су гори од оних за које на бројним примерима видимо да разарају земљу.

Разуме се власт и њени аналитичари манипулативно тврде, и тим пре ће још много интензивније тврдити како се избори буду примицали, да није тако. И даље ће „доказивати“ да је опозиција наводно гора од власти. А као највећа конкурентска странка, под тежиштем њиховог удара, биће СНС. Али, отровне стреле биће одапињане и на друге опозиционе странке (пре свега ДСС) са коалиционим капацитетом да буду део власти која би на републичком, покрајинском и градском нивоу, реално могла да смени ову садашњу. А гле чуда, ко нам је у понедељак, 9. јануара ове године, на страницама дневног листа Правда, рекао ту истину? Ко нам је поручио: „Владајућа коалиција нема чиме да се подичи, па ће ићи на блаћење и дисквалификацију опозиције“? Веровали или не, баш Вукадиновић, који у интересу Тадићевог режима, заједно са Антонићем ради баш оно што каже да неко други чини. Мајсторски, нема шта!

О ИНТЕЛЕКТУАЛНОМ ПОШТЕЊУ

Напад је најбоља одбрана. И психолошки је разумљиво, и пропагандно корисно, друге неистинито оптужити за оно што НСПМ – који и даље, нажалост, ужива поверење дела патриотске јавности – већ годинама вешто ради. У истом стилу али на другим основама, Вукадиновићев компањон Антонић клевеће Видовдан и друге патриотске медије. Наводно, док су они – који посредно па и (када се налази у тешком положају па му треба директна подршка) непосредно дувају у једра квислиншког режима – „слободномислећи интелектуалци“, патриотски критичари власти су, како je више пута написао „уважени професор“, „трибални националисти“ и „интелектуалне хијене“ које се хране „изнутрицама“ и томе сличним, и уз то их краси „глупост“ и „црнило испод ноктију“. Такав речник ми никада не бисмо користили ни у полемици са представницима „Друге Србије“ а камоли са Антонићем, а било би нам непријатно и да у било ком контексту себе рекламирамо као „слободномислеће интелектуалце“.

С друге стране, нама су бруталне увреде упућене више пута од стране једног самозваног „слободомислећег интелектуалаца“, љутог што смо разобличили његову подршку режиму. У Србији је сада очито оваква ситуација: ако говорите да Јеремићева и Тадићева одбрана Косова и Метохије није ни елементарно озбиљна, а камоли државотворна, или пак ако на друге начине критикујете власт, ризикујете да вас прогласе „хијенама“ и „лешинарима“. И то не само жути медији већ и режимски „слободоумни аналитичари“. Ко разобличава лажни патриотизам власти и њених лобиста избледело националних боја, добија омаловажавајуће етикете, за које би они који их лепе у другим земљама били драконски осуђени од јавности. А да цинизам буде већи, ту је и нападни морализам тих „слободоумних аналитичара“, који са фреквенција РТС, Б 92 и других сличних медија нападима на опозицију раде у корист штеточинског режима, себе и своја дела представљају као етички стандард у морално посрнулој Србији („Коме је до морала нека иде у НСПМ“)

Што се нас тиче, по њима, ми немамо право да тежиште критике стављамо на режим, уместо да налик њима малициозно омаловажавамо опозицију, о којој је, узгред буди речен, до сада на Видовдану и од стране наших аутора објављено знатно више критичких неко похвалних текстова (али једно је критика неке опозиционе странке а друго предизборни рад у корист штеточинског режима). Но, Антонић манипулативно, у складу са методологијом коју упорно примењује током полемике са нама, на површину извлачи један текст објављен на нашем сајту („Милошева политика – једина шанса за Србију?“), и њега једнострано представља као нешто типично за Видовдан

(http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=

article&id=22828:miloeva-politika-jedina-ansa-srbije&catid=37:politika&Itemid=40). Међутим, истина је нешто друго.

За наш сајт карактеристична је политичко-партијска разноврсност, уз једини услов да су текстови поштени и патриотске оријентације. Као што смо већ рекли (а лако је то проверити), објављујемо и врло критичке текстове на рачун било кога, па и нпр. Војислава Коштунице или Томислава Николића и њихових странака. А да ли они смеју да на свом сајту само објаве истински критички интониран текст о Срђану Шаперу или Вуку Јеремићу? Једно је апстрактна „критика“ владајућих и начелна прича о „медијском мраку“ и другим лошим странама режима – што понекада Вукадиновић и Антонић раде како би сачували „објективност“ са циљем да њихови удари на опозицију буду опаснији – а друго је проговорити о кључним манама владајућег блока и НСПМ-у блиских фактора у њему.