ТРАГАЊЕ ЗА СОБОМ…
аутор: Стефан Симић
Јануар 23, 2012 у 11:43 пре подне

Негде око пунолетства сам осећао највећи страх. Нисам знао шта ћу са собом, није могло ништа да ме испуни, да на дуже време заокупи моју пажњу. Све што сам радио, или што сам планирао да радим, било је испразно. Ја сам био испразан, односно сам начин живота који сам водио, као и људи са којима сам проводио највећи део времена… Све је било некако усиљено – од школе, међуљудских односа па све до бедних друштвених збивања која су мрачила и оно мало светлости што је тињало у мени…

Цео тај период био је испуњен неком саморазарајућом унутрашњом борбом која је подсећала на стралне одроне камена са највиших стена. Готово сваки сусрет, све што се дешавало у мени, као и око мене, изазивало је стравичне ломове и провалију.

Тражио сам се на све могуће начине, у свему, свуда, али нисам могао да се нађем…

Нисам имао довољно снаге да се изборим са другима, нисам ни знао како да се борим, нити тачно за шта?! Само сам таворио, од данас до сутра, ломатао се по мраку сопственог беспућа које ме је нагонило да непрестано бежим, бежим и бежим… Сваки нови дан представљао је један нови пораз. Ређала су се све сама понижења са којима сам се тешком муком носио настојећи да одржим себе у целости. Што сам силазио дубље и одлазио даље схватао сам да сам све немоћнији и изгубљенији…

Готово да ни један крој постојећег друштва није био сачињен по мојој мери, по људској мери. Све што се нудило било је – или прешироко, некако лажно, преамбициозно, или превише уско, испод части, ниско. Избегавао сам све те наметнуте моделе који су доминирали плашећи се да не изгубим себе. Избегавао сам прво препаднут, из страха, да ме не одбију сви ти људи који су то водили, док сам недуго затим све то одбацио свестан да то није за мене и да ми није потребна подршка оних којих ћу касније да се стидим…

Дефинитивно је најгоре када схватиш да нема тог амбијента где можеш да се оствариш као човек, где можеш да изразиш себе на један људски начин, да оплемениш своје биће и да сретнеш себи сличне. Где год да се окренеш видиш само нељудске амбијенте који покушавају да те усисају под своје. Видиш само обезличене и обездуховљене просторе који стварају исто тако обезличене и обездуховљене људе. Уосталом ни не можеш да очекујеш здраве плодове од друштва које је фази метастазе, нити од духовних богаља да се боре за хуманије односе…

Добро се сећам свих тих празних прича које сам морао да одслушам, свих тих недовршених ликова који су баш у тим тренуцима, баш мени, причали своја животна дела. Сећам се, пред очима ми је и данас сав тај бесмисао кроз који сам морао да се пробијем како бих дошао до себе. Колико само прича о моди, о незаборавним утакмицама, колико само примитивних трачарија које су додатно загађивале оно што је било поодавно загађено. Колико само бола и патње, уздржавања и потискивања ни због чега…

Да сам, још тада, потражио подстрек у себи, а не у људима око себе, где би ми био крај. Док овако, нисам био начисто ни са њима, ни са собом – мрзећи обе стране истовремено. Њих зато што ме не прихвате онаквог какав јесам, а себе зато што уопште губим време са њима и тражим духовно уточиште у људима који ни не знају шта то значи…

Да сам само знао да одмах устанем, истог тог часа и да одем, да напустим на време све то. Но, ја сам покорно слушао, прилагођавао се, лупкао снисходљиво друге по рамену, смешио се заједно са њима губећи дан за даном, враћајући се увек на исто – сабирајући и враћајући увреде истом мером, потпуно непотребно. Отприлике тада сам схватио, у том периоду, да је најгоре од свих издајстава када свакодневно, у свему, издајеш самога себе. Када зацрташ једно а урадиш нешто сасвим друго..

Просто сам се јежио свих тих коцкарница, стадиона, дискотека, играоница, просторија политичких странака – свих тих места сазиданих зарад пуког интереса, профита, где су људи вешто гурнути у други план, где само имитирају живот. Најстрашније сам се јежио а опет сам одлазио тамо са другима, у трагању за собом, на моменте уверен да радим нешто добро…

Међутим, како је време пролазило нешто се преломило у мени и уместо промоције почео сам да се бавим критиком свега тога. Ужасавала ме је сама та помисао свођења човека на публику, на идиотизованог посматрача. Сама та пасивност, покорност, потпуна усисаност у постојеће је нешто најгоре што некоме може да се деси. Односно присуство без присуствовања, учестовање без учестовања, улога без улоге – аплаудирање спектаклима од којих човек не да не може да прогледа, да просветли себе, већ, напротив – да потпуно заслепи од свих тих вештачких бљештавила која му се намећу…

И када бих отишао тамо, на таква места, осећао бих се као мушица у пауковој мрежи. Што сам остајао дуже осећао сам све више неку невидљиву мрежу како ме све јаче стеже покушавајући да ме заувек прогута. Тамо нисам постојао као умно биће са својим афинитетима, већ као средство за остваривање њихових циљева. Нико ме тамо није питао шта волим и шта желим, нити се према мени поставио као према човеку, са истинским симпатијама, већ као према муштерији и потрошачу. Тамо нисам наилазио на хуманисте отвореног срца који би ме људском топлином натерали да им се исповедим, отворим душу, већ само на рачунџије који гледају како да те што боље искористе…

Напокон сам схватио да нема таквог амбијента и да треба сам да га створим – најпре у себи, у својој глави и у свом срцу, па затим и изван себе, удруженим снагама, заједно са другим људима – почевши од своје куће и улице па све до свог града, земље и целога света. А и схватио сам, такође, да тугаљиве романтичарксе причице које сам до тада писао неће ништа да промене, па ни мене самог, а камоли околности које ме окружују. Зато сам се окренуо ангажованој књижевности и темама које ће да афирмишу истинске људске принципе не сводећи човека на свепрождирућу канту за ђубре, покретни мастурбатор, чивилук, или страшило – већ на самосвесно људско биће свесно себе, своје историје и своје будућности…

* * *

Сећам се како сам годинама уназад шетао градом, сам самцијат, трагајући за уточиштем и људском топлином. Сударао сам се у пролазу са хиљадама људи који су вероватно тражили то исто, поглед подршке, најобичнији загрљај или додир, у вапају за бар мало пажње. Верујем да сам баш у тим силним мимоилажењима са другима, у свим тим гужвама усамљене гомиле и развио стваралачке импулсе који ме прате настојећи да објасне све и пронађу смисао у свему…

А и како сам могао другачије, коме да се обратим за помоћ?! Овамо ти попови држе проповед, причају ти о рајским вртовима на небу док их себи стварају на земљи, а наспрам њих те обрађују политичари неком својом демагогијом. Несвесно се клањаш и једнима и другима, љубиш им руке, ни не слутећи да су они ти који треба теби да се клањају и теби да љубе руке јер их одржаваш ту где јесу?! Коме да се обратим – када ти од детињства намећу полуписмене хероје у вечној јурњави за лоптом, криминалце, насилнике, силеџије – просто те терају да им се дивиш и да их опонашаш. Коме – када уз њих, раме уз раме, иду и неиживљене полуголе девојке на које по дефиницији треба да се ложиш уколико желиш да те друштво прихвати, да будеш у тренду. Не сваљујем кривицу на њих, они су само жртве свега постојећег, али објасни ти то њима…

Коме да се обратиш за помоћ када се сви заједно кувају у том зачараном лонцу који сагорева све што је људско. Притом не мислим да за тим лонцем стоји нека зла вештица као у познатој бајци, како веле верници за сатану, већ профит који одређује интензитет кувања и мешања. Што је више неиживљених потреба створених на вештачки начин то је јача и ватра, као и број оних који у њој мора да сагоре зарад опстанка те немани. Што је људима горе они причају како им је боље настојећи да одрже привид среће и успешности, што се уосталом дешавало и мени…

Све до недавно сам стварао имиџ мачо – момка уздижући култ тела до крајњих граница. Тукао сам се, тренирао којешта, застрашивао неке недужне људе покушавајући да се докажем у сферама где је немогуће доказати се као човек. Палио сам се на све оно чега се сада гнушам. Уместо да сам радио нешто конкретно, да сам помагао другима, ја сам свакодневно ишао у теретану и дизао тегове – тачније самопоуздање. Уместо да сам развијао своје таленте ја сам развијао рекорде по играоницама. Уместо да сам трагао за амбијентима и људима који ће ми помоћи да широм отворим крила, а касније и да полетим ка новим световима, ја сам се заносио којекаквим глупостима не схватајући да време неуморно пролази и да ћу да се покајем врло брзо…

Немо сам посматрао своју генерацију како расте и сазрева, како се доказује у обласима о којима ја нисам могао ни да сањам. Све ми је било тешко, све је било некако изван мене, испречило се на хиљаде питања на која нисам могао да одговорим, нити да налетим на некога ко би ми успут, бар у пролазу, нешто дошапнуо. А опет нисам имао ни неко политичко убеђење које би ме носило, нити сам припадао некој музичкој групи која би ме повела са собом, нити је мени тада неко припадао кога бих ја повео са собом…

Најгоре је када схватиш, када признаш себи, да је у свему, али у свему, неко бољи од тебе. Када у себи не можеш, након толико непреспаваних ноћи, да пронађеш ништа оригинално, ништа посебно, ништа што би ти дало додатну снагу да устанеш и кренеш даље. Најгоре је када схватиш да си само производ друштва, роб система вредности коме припадаш и ништа више… Нити сам се бавио уметношћу, нити сам знао шта је уметност – једино што ме је одржавало у животу били су уредно неговани снови који су ме набеђивали да ће ствари да се промене преко ноћи и да ћу да урадим нешто велико. А и ти снови које сам тада сањао нису били моји, већ друштва коме сам припадао…

Плашим се и даље тог периода, свих тих година бачених у неповрат. Додуше и то има добрих страна – увек када ми је тешко само се присетим тог понора из кога сам се једва извукао и потрчим још брже. Само се присетим свих мука и ситуација у којима сам се налазио и буде ми лакше – дефинитивно ништа не може тако добро да заплаши нашу прошлост од наше будућности која нам се смеши…

И заиста, будућност је карта на коју играм. Имам сасвим довољно година да променим све оно што ми се не свиђа на себи и да одржим оно што ми се свиђа. Предност човека који ствара је што се непрекидно бави собом, као и светом око себе, и попут Ивице и Марице, кад год закорачи у мрачну шуму, он за собом оставља трагове. Како ће тај човек проћи – да ли ће иза њега остати вечни трагови, или ће их некакве птице и вукови успут појести – то нико не зна, па ни он сам. На њему је да трага, да ради оно што најбоље зна, а на другима је да откривају те трагове, да их славе и да на основу њих стварају неке нове, још боље…

Нажалост, увек ће бити оних који ће их уклањати, шутирати их и гурати на страну, или их једноставно красти и присвајати за себе без икакве захвалности, али све је то живот и тешко да има те приче која би могла да их уклони…

Јављају ми се данас седамнаестогодишњаци, људи који управо прослављају пунолетство – разумем их и пре него што ми нешто кажу. Причам са њима, причам о себи јер једино о себи и може исправно да се прича… Причају ми како би да преваре живот, да га изиграју алкохолом, лаким дрогама или бекством у другу земљу, али не схватају да где год да оду не могу да побегну од себе?!

Бол заиста ослобађа човека – помаже му као ништа друго на свету?! Док се сусрећем са промашеним људима, са људима који нису пронашли себе, непогрешиво осећам њихову трагедију – као излечени болесник који препозна тек зараженог?! Као да сам у тим најкритичним годинама свог развоја унео у себе све те карактере, појаве које су ме натерале да истражујем даље?!

У суштини, када се ствари доведу до краја, човек постаје лек самоме себи, јер се непрекидно изражава, нема више несугласица са собом јер сам начин живота му постаје такав да му несугласице постају професија?!

Оно што је мој највећи животни проблем то ће постати моја најбоља прича?! Оно што неко назива кризом идентитета ја то називам животним позивом?! Оно што неко назива једином могућом истином ја то називам једним од путева којим ћу проћи. А и зашто би човек овладао једним путем, прогласио га својим, држао се њега круто и слепо, када може да овлада свим путевима и да их дели са свима?! Мислим да је то мени бар мало успело…

Прихватити све значи разумети све. Разумети све значи опростити све, свима а понајвише себи. Све остало је после мање – више лако, јер оптерећења готово и да нема. Лет је неизбежан…

за ФБР приредила Б. Диковић

Disclosure: We are a professional review site that receives compensation from the companies whose products we review. We tested and reviewed the web hosting sites ranked here. We are independently owned and the opinions expressed here are our own.