Чанак и други јуришници из антисрпских политичких кругова све агресивније оптужују Русију да се, наводно, меша у српску политику. Да ли се ради о паници режима због предстојећег изборног пораза или и о лукавој тактици како би се извукла већа подршка Запада?

Нема сумње да Руска Федерација много помаже Србији у вези са одбраном наше јужне покрајине. Другосрбијански кругови тврде да Кремљ то ради само због својих интереса, односно да на конто подршке очувању Косова, изнуђује економске и друге уступке. Поједине патриоте, у разумљивом очају због стања у коме се наша земља налази, такође некритички сагледавају улогу и, с обзиром на то ко држи власт у Србији, реалне могућности Москве. Делује им да нам Руска Федерација не помаже довољно а некада иду и толико далеко да понављају: „Русија нас је изневерила“. Ни једно, ни друго није тачно.

ДВА БОРИСА

Што се последњег тиче, тиме нема потребе ни да се бавимо. Толико су ствари јасне. Но, пошто антируска и антисрпска машинерија обилно продукује лажи и уноси забуну и међу национално опредељене људе, ипак ћемо морати то да урадимо. Јељцинова Русија била је исто што и Тадићева Србија. Она уопште није бринула за свој народ и државу, већ само како да се владајућа клика, и са њом повезани тајкуни, што више обогате. Ради тога је, као и официјелни Београд данас, трговала националним територијама и основним егзистенцијалним потребама својих гађана.

Ако се тадашња московска олигархија олако одрекла Украјине (Мале Русије) где је историјски корен руске државности а већинско становништво није ништа друго до регионална варијанта Руса, о каквој смо подршци Србији и Србима западно од Дрине могли и да маштамо? Када је свој народ бацила у економско-социјални понор, зар је реално и помишљати да јој је било стало до нашег народа?

Зато је смешно и помињати да нам Руси нису прави савезници јер су нас препустили немилој судбини 90-их година. У том случају ни Срби углавном нису више Срби јер су изабрали Тадића који разара земљу чији је председник. И јер масовно гледају и слушају Б 92 и сличне медије, који од њих покушавају да направе неки нови, кривицом препариран и западу покоран народ.

АМЕРИЧКО СВЕДОЧАНСТВО

Да пређемо на прво питање, тј. руски однос према Косову и Метохији током прве деценије 21. века. Из прворазредних америчких извора који су преко Викиликса дошли до очију јавности (видети књигу Н. Врзића, „Викиликс – тајне београдских депеша“), очито је да је Путинова Русија доследно и искрено помагала и помаже Србији. Штавише, да су Руси у много чему испали већи Срби од жутих „Срба“ који седе у београдским институцијама.

И што је најважније, како Американци готово зачуђено подвлаче, Русија заузврат ништа није тражила. Чак ни НИС. Вашингтонске дипломате оцењују да је наша земља његовом продајом Русима, у пакету са изградњом „Јужног тога“ преко српске територије, направила дугорочно врло исплатив посао (и то од стратешког значаја). Американци интерно констатују – ма колико њима то не одговарало – да се ради о обострано корисном аранжману и за Србију, и за Русију, а не о поклањању НИС-а Русима.

ИНТЕРЕС И ПРИЈАТЕЉСТВО

Руска Федерација наравно не помаже Србији само из традиционалног пријатељства руског и српског народа. Ради се о томе да на подручју Балкана где историјски фактори блискости и реални геополитички потенцијал то омогућавају, настоји поново да успостави своје политичко и економско присуство. Коначно, и да демонстрира да је поново респектабилна сила.

Као што је већ речено, Руска Федерација је представљала земљу у расулу у доба Бориса Јељцина. Поготово је једва стајала на својим ногама после финансијског граха 1998. године. У таквом стању дочекала је и по нас кобну 1999. годину. НАТО је тада извршио агресију на Србију а Косово је окупирано. САД тиме нису по свему судећи нису желеле да ударе шамар, у то време пријатељској власти у Москви, али је испало да су јој распалиле жестоку шамарчину. И то како у очима руске јавности, тако и у очима многих људи широм света. Тако су у Русији отпочеле државотворне промене. Српска трагедија је била њихова вододелница.

КОСОВСКИ ТРЕНУТАК ИСТИНЕ

Показало се да Американци могу да крше међународно право како год хоће и кад год то пожеле. А не морају ни да се праве да поштују друге велике силе, а камоли остале државе. Друго, показало се да је Русија неспремна да против тога уради било шта осим да се невешто претвара да нешто предузима. Чак и када је у питању била земља коју су многи доживљавали као њеног блиског рођака.

Сада се ситуација изменила. Не треба да говоримо о економском и војном успону Русије или о препороду њеног самопоуздања. За нашу причу битно је нешто друго: Русија је своју моћ отворено демонстрирала на „великој сцени“, и то док се изводила наша драма! У вези са питањем Косова и Метохије, постало је јасно да се свет променио!

Пошто је тадашњи премијер Србије, Војислав Коштуница, у априлу 2007. године, на Савету безбедности УН, у име наше земље одбацио Ахтисаријев план (који је требало да легализује планирану сецесију КиМ), Русија је чврсто стала уз Србију и блокирала да он буде прихваћен од стране једине организације која представља Међународну заједницу (колико год код нас медији погрешко користили ту кованицу). После више од једне деценије, Москва је уистину стала на црту Вашингтону, а захваљујући њеном свакодневном залагању више око 50 држава које су се колебале око признања Косова, нису подлегле притиску Америке.

РУШЕЊЕ СОПСТВЕНЕ ДРЖАВЕ

Док је Москва бранила Косово, Тадић и његова екипа већ су увелико радили у прилог НАТО отимача тог дела наше територије. Америчке дипломатске депеше сведоче да је и пре председничких избора 2007. године, жута врхушка поручивала Западу да је свесна „реалности“ губитка Косова, и да се стварно неће опирати том процесу. Оно што буде чинила – доушнички им је шаптала на уво – само ће бити глума, како би Срби имали утисак да се режим храбро опире „Империји“. Али ето, шут са рогатим не може да се избори, па ни они нису могли да спасу Косово. То ће народу поручивати медији и разни (укључујући и квазипатриотске) аналитичари, а он ће пре или касније прихватити добро осмишљену превару.

У ствари, то треба понављати и сто пута, Тадић и Јеремић нису ни бранили Косово већ су са њим трговали, како би ДС добила подршку да њен председник буде реизабран за лидера Србије 2007. године, односно да та партија преузме државно кормило 2008. године. Да ствари буду и горе, уз одрицање од Косова, режим је плаћао западну благонаклоност и тиме што је уништавао српску војску и водио пузајући процес евроатлантских интеграција.

Како у једном америчком документу пише: „Тадић је више пута снажно тврдио да је интеграција у НАТО његов приоритет број један“. У томе је ишао толико далеко да је Данијелу Фриду, високом америчком званичнику, у поверењу рекао да сматра да би руско стављање вета било лоше јер би резултирало „повећаном дистанцом између САД и Србије“: Другим речима, то што Москва брани Србију, по нашем Борису Нејаком, за њу је лоше пошто ће морати, хтела то власт или не, да постане ближа са Русијом а даља од Америке. Да није било руске помоћи Тадић би могао да каже: „Издали су нас и шта нам друго остаје него да се одрекнемо Косова и приклонимо свемоћној Америци и њеном Атлантском пакту“.

ПУЦАЊ У МОСКВУ

Да би бар накнадно реализовао такав план – тј. како би пре или касније отерали Русију од Србије, са циљем да она лакше падне у НАТО загрљај те да му да Косово (што је цена подршке за долазак жутих на власт) – ДС је дрско саботирала руско-српске односе. Његови лидери су јавно говорили да је Русија један од стубова наше спољне политике, а испод кулиса су гледали да је што више понизе. Правили су и праве проблеме руском бизнису у Србији. Багателисали су па и даље ниподаштавају руске спољнополитичке иницијативе типа Нацрта уговора о европској безбедности. А док нам Москва помаже у вези са одбраном територијалног интегритета, на начин који њу несумњиво нервира, сервилно се клањају и захваљују Вашингтону који нас мрцвари.

У тој политици су ишли толико далеко да је Тадић, у критичној фази борбе за Косово и Метохију – пошто је та наша покрајина донела нелегални сецесионистички акт и била призната од већег броја западних држава – у земљи која нам највише помаже у вези са опирањем мирнодопској агресији НАТО-а, именовао амбасадора који за Кремљ вероватно  представаља увреду. У децембру 2008. године, то је постала Јелица Курјак, некадања сарадница Хелсиншког одбора Соње Бисерко, организације која је не само првак антисрпства већ и расадник русофобије у Србији.

РУСКИ ОДГОВОР

Дотична госпођа Курјак је коаутор Хелсиншке свеске бр. 3, из 2000. године, чији је наслов: „Русија, Србија, Црна Гора“. Ту је она Русију неосновано осликала као вечног профитера на српској несрећи, односно промовисала омиљену тезу тзв. другосрбијанаца о митском карактеру српске представе о руском пријатељству. Порука официјелног (жутог) Београда послата на тај начин Москви је јасна: оставите нас на миру да постанемо крња НАТО колонија.

На срећу, и поред тога, Руси су ипак остали уз Србију. Јасно, не Тадићеву већ ону праву, која је постојала и пре њега, и постојаће после њега. Наравно, у околностима када српски режим ради и против своје земље, и против Русије, и против руско-српских веза – очито је и то да Москва не може да буде и уз њега. Било би неприродно да га подржава. Ма колико избегавала да се меша у нашу унутрашњу политику, невероватно би били да бар не жели да Тадићева тотално проамеричка екипа оде са историјске позорнице.

И не ради се ту ни о каквом руском мешетарењу у наше послове већ о елементарној одбрани интереса. Може Ненад Чанак до сутра да прича небулозе (ради убедљивости помешане са понеком чињеницом), али истина је лако препознатљива. Поменути подривач државног јединства Србије тврди да је циљ Кремља да се „формира `патриотска` влада Коштунице, Николића и осталих руских сателита, где би та марионетска влада онда брже-боље продала ЕПС и Телеком руским фирмама”. Међутим, у Србији нема руских сателита. То су они који служе непријатељу а не политичари који су спремни да због националног интереса истински али промишљено сарађују са Русијом која нам је, на делима а не тек речима, пријатељ у невољи.

БЕЗОЧНЕ ЛАЖИ БРОДОЛОМНИКА 

Москви је свакако по вољи да Србија добије власт која би била одговорнија према сопственој земљи од ове садашње, и самим тим погоднији партер за политичку и економску сарадњу са Русијом. А да Кремљ не жели да нам отме национално богатство као што то ради Запад о томе су, као што смо видели, у свом интерном документу на примеру НИС-а посведочили сами Американци. Да ли ћемо да верујемо њима или једном од њихових квислинга у Србији, Ненаду Чанку?

Уосталом, његове речи и нису упућене само српској јавности. Нема сумње да се он обраћа оним Србима који су некада гласали за њега, Тадића или Динкића, али су се због корупције и лоповлука у њих разочарали. Сада их Чанак плаши Русима и СНС-ом те ДСС-ом, овдашњим странкама које су партнери Путинове партије (Јединствене Русије). Но, Чанак у очају шаље поруку и Западу. Жути и њима блиски други политички бродоломници покушавају све што могу како би се спасли.

Због Србије и њених грађана али и српског народа у целини, надам се да у томе неће успети! Крајње је време да Тадић и његова булумента буду принуђени да оставе на миру нашу напаћену нацију. Боље је да они потону него сви ми. Они су то већ заслужили, а ми ћемо, можда, тек ако допустимо да нас поново преваре!