15.01. 2012 ФБ Српски културни клуб

 

Када  би  човек  желео  да  опише  шта  нам  се  то  догодило  после  5.  октобра  2000.  године , можда  би  најбоље  било  да  се  парафразира  Александар  Берчек  као  књижевни  критичар  из  серије  ”Мајсторска  радионица”: ”Формирање  прве  владе  ДОС-а  је  учинило  да  ја  пожелим  да  умрем, док  су  наредне  проевропске  владе  учиниле  да  ја  час  почнем, а  час  престанем  да  се  опирем  тој  жељи, а  од  последње  владајуће  коалиције  која  је  састављена  у  америчкој  амбасади  ја  више  смрт  не  сматрам  за  зло”. И  заиста, после  више  од  11  година  када  погледамо  шта  је  од  нас  остало  и  до  чега  смо  доведени, можемо  се  са  разлогом  запитати  како  је  овако  нешто  било  могуће  да  се  одржава  на  власти  већ  више  од  једне  деценије?

Треба  погледати  истини  у  очи. Није  спорно  шта  српски  непријатељи  и  душмани  желе  и  који  је  њихов  крајњи  циљ. За  запад  ми  ћемо  увек  бити  ”мали  Руси”  и  реметилачки  фактор  на  Балкану. Они  се, без  обзира  на  идеологију, њихове  међусобне  односе  и  актуелне  проблеме  држе  девизе  да  Срба  и  Србије  треба  да  је  што  мање, по  могућности  да  их  нема. Данас, када  нас  са  једне  стране  притиска  Немачка, а  са  друге  се  Турска  враћа  на  Балкан  са  неоосманском  идеологијом  и  то  све  у  оквиру  англоамеричког  пројекта  о  проширеном  Блиском  Истоку, постаје  очигледно  да  су  нас  домаћи  ”европејци”, којима  су  била  пуна  уста  демократије, владавине  права, Европе, европских  вредности, слободне  конкуренције, људских  права  и  толеранције, одвели  не  у  неку  ”срећну  европску  будућност”, већ  смо  доживели  историјску  регресију  повратка  практично  у  18. век.

Духовни, морални, државни, културни, политички, друштвени, породични  и  економски  слом  који  свесрдно  и  доследно  спроводе  домаће  досманлије, прети  да  разори  само  унутрашње  биће  српског  народа. Једино  у  чему  је  домаћа  ништавна, корумпирана  и  издајничка  политичка  ”елита”  показала  доследност  и  упорност, то  је  доследност  у  стварању  расистичке  и  фашисоидне  идеологије  и  пресликаног  хрватско-усташоидног  културног  обрасца, по  којем  је  морално  недопустиво  да  Срби  уопште  постоје. Ова  наказна  нацисоидна  идеологија  о  српској  колективној  кривици  за  све  у  европској  историји, која  је  свесрдно  стварана  на  западу  и  подгрејавана  у  зарђалим  лонцима  мржње  док  су  је  справљали  разни  кувари  и  додавали  своје  зачине  од  Ватикана, преко  Беча, Берлина, Лондона, Вашингтона, Париза, Брисела  и  Истанбула, може  се  назвати  антисрбизам. Она  је  као  таква  слична  антисемитизму, јер  као  што  је  у  Хитлеровој  уједињеној  Европи  било  морално  недопустиво  да  живе  Јевреји, тако  је  и  у  данашњој  евроатлантској  Европи  морално  недопустиво  постојање  Срба  и  Србије.

Једина  ”олакшавајућа”  околност  за  нас  данас  је  што  запад  јединствено  и  сложно  наступа  против  нас  и  што  више  немамо  лажних  савезника  са  те  стране  као  раније. Поред  јасних  геополитичких  и  стратешких  интереса  једино  се  дубоком, ирационалном  и  патолошком  мржњом  запада  и  њихових  слугерања  може  објаснити  зашто  се  од  Србије  траже  услови  који  се  не  траже  ни  од  кога  и  зашто  Србија  мора  да  пристаје  на  оно  на  шта  нико  други  неће. Српске  жртве  се  сматрају  безвредним, док  се  жртве  других  дижу  на  пијадестал  холокауста. Ова  представа  о  Србима  заснована  на  патолошкој  мржњи, прљавој  пропаганди, лажима  и  дезинформацијама  иако  се  све  теже  и  на  самом  западу  одржава, у  данашњој  Србији  постала  је  владајућа  идеологија. Бујица  националног  нихилизма, мазохизма, антисрбизма  и  аутошовинизма  просто  пљушти  из  медијског, јавног, културног, политичког  и  сваког  другог  простора  који  је  прихватио  паролу  да  ”ЕУ  нема  алтернативу”. Сетимо  се  само  изјава  неких  водећих  домаћих  србождера, а  страних  плаћеника  и  политичко-аналитичарских  проститутки  из  ”друге  Србије”.

Некима  од  њих  би  и  Павелић  позавидео. Ево  мало  репертоара  из  области  антисрпског  расизма  ”толерантних  бораца  за  људска  и  грађанска  права”. Тако  рецимо, на  телевизији  ”Пинк”  у  политичкој  дебатној  емисији  Весна  Пешић  бљује  патолошку  мржњу  према  редитељу  Емиру  Кустурици  и  на  то  нико  не  реагује. Санда  Рашковић-Ивић  из  ДСС-а  на  Пешићкину  хистеричну  мржњу  у  наставку  емисије  одговара  помирљивим  тоном  како  сваки  човек  има  право  да  бира  своју  отаџбину  и  да  она  цени  антиратно  залагање  госпође  Пешић  са  почетка  90-тих (сиц!). Извесни  Илић  са  ФПН-а  тврди  на  РТС-у  у  емисији  ”Да, можда, не”  да  су  Срби  одговорни  за  холокауст  у  Другом  светском  рату, а  да  Хрватска  није  починила  геноцид  над  Србима  нити  данашња  Хрватска  има  везе  са  НДХ. На  ове  гадости, драмски  писац  Синиша  Ковачевић  ”драмски”  одговара, а  водитељка  не  реагује.  Бошко  Јакшић, дописник  ”Политике”  изјави  да  Срби  сами  и  без  притиска  продају  своја  имања  Албанцима, а  онда  када  их  продају  поново  долазе  тамо, па  се  чуде  када  их  неко  убије. То  су, по  њему, случајеви  у  вези  класичног  криминала, а  не  злочини  против  човечности  и  етничко  чишћење. Када  Соња  Бисерко  тврди  да  је  Јасеновац  српски  мит, а  она, Наташа  Кандић, Војин  Димитријевић  и  Миљенко  Дерета  захтевају  најстроже  казне  за  негирање  ”геноцида”  у  Сребреници, ретки  представници  националне  интелигенције  који  неки  пут  и  гостују  у  емисији  не  смеју  да  им  адекватно  одговоре  на  ове  лажи  и  гадости.

О  чему  се  овде  ради? На  жалост, у  ретким  приликама  када  би  неко  националне  и  истинољубиве  оријентације  гостовао  у  некој  емисији, част  значајном  броју  часних  и  бескомпромисних  интелектуалаца, одмах  би  заузимао  пасивну, подређену  и  улогу  кривца  који  треба  да  испашта  док  му  Борка  Павићевић,  са  тргнутом  пеном  на  устима,  држи  лекцију. Зашто  су  појединци  себи  то  дозволили? Због  чега  се  боје  да  саопште  истину  и  да  ништавне  и  плаћеничке  гњиде  и  интелектуалне  мизерије  не  сведу  тамо  где  им  је  место?  Изгледа  да  су  појединци  који  још  слове  за  интелектуалце  са  интегритетом  и  значајан, сигурно  још  увек  већински  део  јавности  у  Србији, свесно  ућуткивани, сабијани  и  изложени  окупационом  терору  ”другосрбијанаца”, који  практично  господаре  у  медијима  и  култури, као  и  у  самој  власти. Неки  национални  интелектуалци  су, можда  несвесно  и  у  жељи  да  се  дистанцирају  од  90-тих  и  бојећи  се  јавних  етикета  типа  ”мрачне  снаге  из  90-тих, остаци  мрачне  прошлости, клерофашисти, националисти  и  нацисти, теоретичари  завере”  и  сл.  пристали  на  ову  подређену  улогу. Овим  не  само  да  нису  добили  неко  поштовање  и  уважавање, него  су  чак  служили  за  отворено  сеирење  и  иживљавање  евроатлантских  ектремиста  и  поред  њих  би  деловали  преплашено  и  недовољно  убедљиво. Резултат  тога  је  да  што  је  више  било  оваквих  националних  интелектуалаца, национална  и  државотворна  идеја  је  све  више  пропадала.

Народ  се  све  више  разочаравао, постајао  апатичан, безвољан, аполитичан, а  то  је  само  режиму  одговарало. Да  су  поједини  представници  националне  елите  много  агресивније, са  више  самопоуздања  и  са  јасним  одређењем  да  појаве  попут  издаје, политичке  проституције, петоколонаштва, плаћеништва  и  сл. назову  правим  именом, ситуација  би  данас  била  много  повољнија. Овако, свеопшта  духовна  и  морална  раслабљеност  постала  је  још  већа.

Следећу  стратешку  грешку  коју  су  направили  национално  оријентисани  интелектуалци, не  сви  наравно, него  значајан  број  њих, јесте  неспособност  да  се  увиди  замка  звана  ЕУ  која  је  стављена  пред  Србију. Све  до  пре  четири  године  практично  сви  актери  на  политичкој  сцени  су  се  залагали  за  улазак  у  ЕУ, укључујући  и  тадашње  радикале  са  Николићем  и  Вучићем. Мит  о  ЕУ  ширио  се  на  све  стране. Сви  су  понављали  исту  мантру  да  су  за  улазак  у  ЕУ, а  они  који  су  више  држали  до  националних  интереса  би  додавали  да  су  за  целовиту  Србију  у  ЕУ  а  против  су  уласка  у  НАТО. Само  неколико  националних  интелектуалаца  и  патриотских  организација  били  су  гласови  разума  у  тим  тренуцима. А  понижења  и  уцене  као  услови  за  даље  ЕУ  интеграције  ређали  су  се  као  на  траци. Од  Хага, преко  референдума  у  Црној  Гори, мањинских  права, резолуције  о  Сребреници, геј  параде, разних  реформи  и  пратећих  закона  који  су  разорили  парламентаризам  и  судски  и  правни  систем, статута  Војводине, па  све  до  преговора  и  фактичког  признања  шиптарске  и  НАТО  криминалне  творевине  и  злочиначке  Тачијеве  квазидржаве. Ишло  се  из  понижења  у  понижење, из  срамоте  у  бруку, док  се  полако  демонтирала  српска  култура, држава, војска, безбедносне  службе, разарао  идентитет  и  економија. Данас  личимо  на  неуспешну  банана-републику  са  србомрзачком  и  отуђеном  ”елитом”  на  власти  која  је  у  служби  својих  западних  господара.

Од  почетка  је  било  јасно  да  и  поред  свег  труда  разних  натофила, број  присталица  за  улазак  у  НАТО  пакт  тешко  да  може  прећи  20%, а  најмање  2/3  становништва  је  против. Једноставно, нико  не  може  да  заборави  шта  нам  је  НАТО  учинио, а  америчке  интервенције  у  Авганистану  и  Ираку, као  и  значајна  међународна  осуда  понашања  америчке  администрације, само  је  учврстила  антинато  расположење  у  Србији. Али, ЕУ  је  била  тај  ”тројански  коњ”  са  којим  се  рушила  вертикала  у  српском  друштву. Зато  сам  и  лично  први  текст  пре  неколико  година  који  ми  је  објављен  на  сајту  ”Видовдан”  назвао  ”Бунт  против  ЕУ, бунт  против  антиевропе”. Требало  је  погодити  у  суштину  западне  подвале  Србији. Човек  може  да  прихвати  да  има  слабих  карактера  међу  људима  који  воле  да  се  поистовећују  са  силеџијама  и  силницима  и  да  мисле  да  ће  више  вредети  ако  буду  на  њиховој  страни. Тако  има  људи  који  из  сопственог  чемера, јада  и  мизерије  навијају  за  Америку  и  кличу  НАТО  пакту, јер  САД  су, још  увек, али  не  задуго, најјача  светска  сила  и  глобални  хегемон. Али, са  чим  да  се  било  ко  поистовети  у  ЕУ? Наднационалној  корпоративној, паразитској  и  бирократској  творевини, чији  је  главни  идеал  човек  као  свиња  која  је  осуђена  на  смрт  у  безличности  и  старости. Како  било  ко  са  овим  може  да  се  идентификује? То просто  вређа  човекову  интелигенцију  и  целокупну  људску  историју. ЕУ  постоји  само  зарад  интереса  глобалне  ”елите”, а  на  одлуке  њених  институција  грађани  све  мање  могу  да  одлучују. Међутим, код  нас  та  евроутопија  је  приказивана  као  ”обећана  земља”,  где  мед  и  млеко  теку  из  санитарних  уређаја, а  непресушни  новац  у  виду  милијарди  и  милијарди  евра  из  разних  приступних  и  претприступних  фондова. Има  да  путујемо, трошимо, проводимо  се, а  плате, најмање  2000  евра, да  живимо  ”као  сав  нормалан  свет”. За  многе  је  ЕУ  постала  синоним  и  замена  за  Брозову  СФРЈ, ”где  се  добро  живело, а  мало  радило”.

И  ко  онда  томе  да  одоли. Пут  у  суноврат  био  нам  је  загарантован. Временом, када  је  постало  јасно  да  су  све  то  шарене  лаже  и  подвале, да  од  ЕУ  нема  ништа, на  сву  срећу, да  се  сама  ЕУ  распада  и  да  земље  редом  банкротирају  под  ударима  кризе, да  је  и  опстанак  евра  доведен  у  питање, неки  су  се  пробудили  и  одлучили  да  говоре  јавно. Али, велика  штета  је  учињена, народ  је  деморалисан, а  на  политичкој  сцени, осим  неколико  изузетака  које  маргинализују, сви  одреда  понављају  да  ЕУ  нема  алтернативу.

Треба  признати  да  смо  духовно  и  морално  значајно  посрнули. До  јуче  плебисцитарно  двотрећинско  залагање  за  ЕУ  резултат  је  ничега  другог  до  посрнућа  код  значајног  дела  народа. Просечан  домаћи  европејац  не  прави  разлику  између  Европског  парламента  у  Бриселу  и  Парламентарне  Скупштине  Савета  Европе  у  Стразбуру, али  њега  то  не  занима. Он  на  питање  шта  је  за  њега  ЕУ  одговара  да  је  то  кад  има  да  једе, путује  и  проводи  се. У  свести  таквих  победиле  су  земаљске, материјалне  и  пропадљиве  вредности. Проблем  је  био  и  у  оним  националним  интелектуалцима  који  нису  смели  да  се  много  раније  ухвате  у  коштац  са  ЕУ  подвалом, као  и  са  политичким  странкама  номинално  националне  оријентације. Данас  када  имамо  огољени  антисрпски  режим  Бориса  Тадића  и  његовог  фамозног  Кабинета, са  ”преокренутом”  ЛДП  опозицијом  и  напредњацима  Николића  и  Вучића  који  су  доживели  већу  метаморфозу  од  лептира  купусара, поставља  се  питање  шта  чинити  у  изборној  години ? Оно  што  је  преостало  од  патриотских  снага  често  не  оставља  најбољи  утисак  и  подсећа  на  мени  у  шкотском  ресторану, слаба  понуда, а  и  оно  што  се  нуди  углавном  не  бисте  из  одређених  разлога. Али, то  нам  је  што  нам  је, нешто  се  чинити  мора. Зато  треба  гласати  и  за  такве  националне  снаге  попут  СРС-а, ДСС-а  и  Двери  Српских. Свако  ће  гласати  за  оног  ко  му  је  од  њих  ближи , мада  би  било  најбоље  да  на  изборе  у  овим  условима  изађу  заједно, и  тако  показати  да  алтернатива  евроунијатском  и  евроатлантском  уништавању  Србије  постоји. Не  треба  слушати  и  поводити  се  за  разним  плаћеним  и  набеђеним  креаторима  а  не  истраживачима  јавног  мњења. Избори  у  Словенији  на  којима  је  највише  гласова  освојила  странка  која  је  основана  два  месеца  пред  изборе  говоре  да  грађани  треба  да  гласају  по  својој  савести. Само  се  треба  сетити  свих  гадости, издаја, превара, афера, крађа, корупције  и  лажних  обећања  домаћих  антисрпских  европејаца  и  када  дођу  избори  гласати  за  оне  којима  је  Србија  важнија  и  ближа  од  Брисела, Берлина, америчке  или  британске  амбасаде.