МНОГО НАС ЈЕ ОВДЕ ШТО ЉУБИМО ВРАТА НАШЕ СВЕТИЊЕ, АЛИ САМО СА СПОЉНЕ СТРАНЕ

12. јануар 2012. за ФБР: аутор Биљана Диковић
 „Данас циљ непријатеља људског рода није само да одвоји верне од пута спасења којим га води Црква Христова, већ да створи властиту „цркву христову“, и да претвоти само Тело Христово у једну екуменску организацију, како би на тај начин припремио долазак свог изабраника – Антихриста…“ Јеромонах Серафим Роуз

Верни народ већ се одлучио, ако нема свештеника који „ради како Бог заповеда“ већ се понаша како „не приличи ни вери ни Божијем пастиру и духовнику“, ићи ће онде где постоји, у катакомбне цркве „које су почеле да ничу као печурке“, или ће се у својим кућама молити Господу пред кућним иконостасом… Тужно је то, шта је овај – светосавски народ србски – дочекао.
Логично је да се у цркву не иде због свештеника већ због душе своје, духовног богатства молитве, на Свету литургију, а свештеник је људско биће и сам он тиме и склон паду, односно греху као и човек. Али човек који се определио да живи као слуга Божији, па тиме је и казна ако ту своју дужност не испуни по Божијем промислу и канонима цркве у којој служи, православне другачија.
Велики број верника, јер ми нисмо слуге Божије, већ деца Божија, већ се организовао и одабрао, а доста њих каже да ће се борити да цркве и храмови остану народни, док ће „свештенике који се не понашају како је то било вековима уназад“ – неком народном петицијом склонити из цркава и храмова. Овим шаљу јасну поруку истине: „Народ је црква, не свештеник, и свештеник је ту због народа, а народ – не због њега, већ због вере и Господа“.
Неки су мишљења да је „дужност наша да се и у властитој кући на одређеном месту молимо пред иконом и крстом, као и да се боримо за наше храмове, јер смо их ми као народ подизали и ту треба да се окупимо и молимо као многобројни, тако ћемо спречити наше свештенике да чинодејствују грешно према народу своме..“. Други су за конкретну борбу унутар цркве, на састанцима Црквених одбора, да поставе јасна питања како се то противно канонима СПЦ учествује у богослужењу са католицима и припадницима других конфесија, односно са јеретицима. И тако се као народ одреде према позивима свештенослужитеља припадницима других вера у цркве и храмове у које и сами иду.

Пост, молитва и Света литургија још се чува и у храмовима ван Србије, који припадају србској православној цркви… има, Богу хвала, свештеника који знају где су, што су и због чега и кога су – ту где јесу, али има и другачијих.

Сведочи брат у Христу (име познато редакцији ФБР):

„Ја, на жалост, овде у Швајцарској имам једну цркву, која је отворена само кад је нека већа слава. Велика срамота да поп Љуба неће да је отвори. За Бадње вече сам доживео такав шок, али ме је, Богу хвала, само место и пост смирило.
Елем, приђем ја увече после Литургије и лепо му објасним да имам хуманитарно друштво и да бих волео да ми да благослов да радим. Нисам ни завршио реченицу до краја, а он је већ почео да скаче и да се дере на мене: `нема ништа од тога, то можеш да заборавиш, не могу ја свима да скупљам паре итд.`.
Ја, онако запрепаштен, кажем: не треба мени никаква помоћ, чак ћу ја скупљати и за цркву, само ми је, као вернику жеља, да ме један свештеник благослови.
Отера ме он и каже: `ја не, зови владику Иринеја Бачког`.
Мени тек онда падне мрак на очи и лепо пожелим срећан Божић и изађем из цркве. Владика Иринеј-Бачки је исти тај владика који је једини у Србији одбио да у храму прими Табинску икону Пресвете Богородице. ЈЕДИНИ.

Е, исти тај владика води швајцарску и немачку СПЦ. Морао сам ово да поделим са вама, стварно ми је жао, јер кад год одем у цркву, врата су затворена, а мени су везане руке. Јер, владики Бачком да се жалим, ништа не добијам. Коме другоме да се пожалим. Много нас је овде што љубимо врата наше светиње, али – само са спољне стране.
Док сам живео у Паризу имао сам свештеника који је био пример благодатног оца, рајска душа… а кад сам стигао овде, запрепастио сам се. Свештенику су направили стамбену зграду од које је једна четвртина црква (нема везе не пребацујем за величину, нека је) – али је затворена. Пре две године сам питао због чега и добио сам одговор да трају радови, а свештеник не живи ту па не може да отвори… и као, биће кад се заврши отворено као и у Паризу, сваког дана од 7 до 19 часова. Народу је он објаснио да је та зграда велика да би могла да прими децу из Србије кад дођу, а та деца никада нису дошла… Толико о његовом хуманитарном раду. Свештеник се уселио пре годину и по, али је све исто.

Ту сам већ био разочаран, али после ове Бадње вечери стварно сам видео да је крај, размишљам и о томе да сакупљам потписе да се промени свештеник, није то проблем, има доста верних Срба који исто мисле као и ја.

Сад ћу вам испричати и личну причу, можда неко види нешто у њој што није знао, ко зна што је то добро.
Године 2008. преминуо је мој шурак у 25-ој години. Платили смо сахрану 1.200 швајцарских франака, између осталог и 5 највећих свећа, које нисмо имали на сахрани. Направи се паметна наша пријатељица и позове седиште у Франкфурту да пита, казали су јој лепо да младом момку није смео свештеник ни франак да узме, такав је Црквени закон. Наравно, свештеник то није коментарисао, нити је паре вратио. Нека су за цркву, свака част. Него питам се следеће: да ли је свештеник ту за народ или је народ ту за свештеника, само да му доноси новац и ништа друго.
Сестра мог шурака може да потврди да није само било то за свеће које смо платили, а није их ни било, него што је свештеник дошао пијан на сахрану њеном брату, снајка је пала у несвест на сред гробља, у сред децембра месеца, а он уместо да приђе заједно са неким да помогне као свештеник, он се почео дерати на нас – `хајде, водите је одавде`!? Па, непријатељу тако нешто било ко од  нас никада не би учинио, а камоли што је то чин једног свештеног лица.

Тај свештеник, ево сведоче и други верници, у Швајцарској ломи колач народу увече пред славу, још убеђује вернике да је то исправно!? Што је најгоре од свега – наш му народ верује! Културно-уметничком друштву је ломио колач чак и две недеље касније од дана кад су славили, само да узме новац!?
Овде има доста омладине, па од кога, ако то нису научили у својој кући, да иду да науче, кога да питају о нашој вери, обичајима, коме да се обрате да донесу неке важне одлуке, од кога да траже благослов кад је црква закључана, а свештеник Љуба ту само кад треба да узме паре.

За мене је црква увек била свето место, и биће, али тај свештеник је својим поступцима у очима многих од нас нико и ништа, нека ми Бог опрости, али је то истина.
Сад ћете ви браћо у Србији разумети ако чујете да неко из дијаспоре не иде у нашу цркву, па нема где…
С вером у Бога, ваш брат у Христу, праштајте и помените… “

„Бог нам је све дао, посебно разум да расуђујемо, по чему се разликујемо од свих бића Божије творевине. Од нашег разума, тј. Божијег дара, помоћи, зависи да ли ћемо да се каљужамо по блату или ћемо да се очистимо. Ако то ми нећемо, веруј у томе нам ни Бог неће помоћи, па чак и када би нам помогао, Бог би изгубио своја божанска својства. Да ништа не чинимо а да од Бога тражимо помоћ је заиста бесмислено“, учи свој народ добри духовник, отац православне, светосавске цркве.
Са друге стране, млади богослови се школују „по новом моделу школовања“ и њихови „пали у вери духовни оци“ их уче другачије, то даље ствара далекосежне, јако лоше последице по народ, јер су они ти који су учили да народ сабирају у име Христа, а ко не сабира у име Божије, зна се у чије ће…
Зло је и страх појединих свештеника да признају свој грех, па тиме навлаче још већи терет својој души. Страшно је грешку не исправити из било каквог разлога, јер кад дође зло оно је ту, бојали се ми или не.

Као прилог, а ради лакше разумевања ко шта ради и о којој је епархији реч, је и део обавештења са сајта pravoslavnacrkva.ch, у коме се помиње администратор и епископ који је задужен да уреди новоосновану епархију (?) , који је случајно (!) декан Богословског факултета у Београду:

„На задњем редовном заседању Светог архијерејског сабора у Београду у мају 2011, донета је одлука да се изврши арондација Епахије средњоевропске. Наш досадашњи Епископ, Господин Константин, који столује у манастиру Св. Богородице у Химелстиру у Немачкој, остаће на тој позицији као Епископ епархије за Немачку. Наша новооснована Епархија аустријско-швајцарска са седиштем у Бечу, добила је администратора, Епископа бачког, Декана
Богословског факултета Св. Саве у Београду, проф. др. Иринеја Буловића.
На седници Св. Синода заказаној за 16. јуни, 2011., званично је ступила на снагу одлука Светог архијерејског сабора. Седница досадашњих административних тела Епархије средњоевропске је одржана 23. јуна у манастиру Св. Богородице у Химелстиру. Тада су обзнањене одлуке Сабора, распуштен је Епархијски управни одбор, Епархијски савет и Епархијски црквени суд и именовани су нови чланови ових тела за Епархију немачку. За Епархију аустријско-швајцарску је надлежни администратор, Епископ Иринеј Буловић преузео одговорност за уређење новоосноване Епархије у недељу 26. јуна 2011 у цркви Христовог васкрсења у Бечу.“

На крају, али не мање важно је напоменути да је опасност за душу верника чиста срца кад се код тих и таквих свештеника причесте, о томе је Свети Јустин Поповић у свом делу Православље и екуменизам записао: „Причешће од јеретика отуђује од Бога и предаје ћаволу… хлеб јеретички није тело Христово. Каква је разлика између светлости и таме, таква је и измећу Православног Причешћа и јеретичког. Православно просвећује, јеретичко помрачује; једно сједињује са Христом, друго – са ђаволом; једно оживљује душу, а друго – убија. Причешће из јеретичких руку јесте отров, а не прост хлеб“.