11.01.2012. за ФБР приредила Б.Диковић

„Неки наши црквени модернисти непрестано увозе са Запада у нашу средину неке римокатоличко-протестантске модернизме. И у име тих кожних модернизама они чине бучне походе против благодатно-богочовечанског конзервативизма Православне Цркве. Не треба се варати: римокатолици су најрадикалнији модернисти, јер су темељ Хришћанства пренели са вечног Богочовека Христа на трулежног човека папу. И то прогласили за најглавнији догмат. А протестанти су само подухватили тај догмат и разрадили га до страшилних детаља“. Свети Јустин Ћелијски.

Занимљива је чињеница да непријатељи Владике Артемија увек изговарају једну реч и оптужбу: „Раскол“. Католици су за њих браћа из сестринске цркве, док су људи окупљени око Владике Артемија: „расколници, секташи, идолопоклоници“. Сви знамо да је Владика Артемије неправедно и противканонски смењен са катедре Епископа рашко-призренског.

Такође сви знамо да је стигао акт потписан од стране митрополита Амфилохија да је Владики забрањено да исповеда своју духовну децу, монахе. Шта би било да су монаси ћутали на безаконе одлуке Синода? Ћутање је знак одобравања. Како би тој духовној деци било да су издали свога оца? Нико није издао човека а да тим чином није издао и Бога. Света борба за Православље јесте борба свих нас, свих верних чада Српске Православне Цркве, и монаха и мирјана. Подстакнути завишћу и великом злобом, мрзитељи Владике Артемија су му позавидели на његовој богатој духовној жетви и оклеветали су га, а не престају да га клевећу ни данас. Свети људи никада не би доспели до крајњих тријумфа својих борби, да сам Бог није постављао препреке у њиховом животу. Покренути безакоњем над својим Епископом и духовним оцем, монаси су добровољно напустили своје манастире и томе показали да су спремни да страдају са својим оцем. Није ли то велика жртва са њихове стране Богу угодна? Овде није реч о расколу, већ о састрадању са својим старцем.

Да ли је заиста Владика Артемије у расколу, или су у расколу они који су одступили од Светих канона, правила установљених на Седам васељенских сабора? Дуготрајни напор на стварању раскола у Српској Цркви од стране Патријарха Иринеја и Синодалаца, данас је уродио плодом. Проглашењем тобожњег Епископа рашко-призренског, поред живог канонског Епископа рашко-призренског Артемија, остварила се њихова давнашња намера и жеља, створен је раскол у СПЦ. Тим чином су се и они сврстали међу расколнике, не ни тако малобројне у историји Цркве. На тај начин виновници раскола, Патријарх и Синодалци – Иринеј Буловић, Амфилохије Радовић, и Атанасије Јевтић и њихове присталице међу Епископима, су отпали од животворног тела Цркве. У расколу су они, а не Владика Артемије. Он се није прикључио ни једној расколничкој фракцији, није се макао са места где јесте, није напустио Трон Светога Саве. Нема основе да расколници називају Владику Артемија „расколником“. Српска Православна Црква је ипак одувек подржавала сарадњу са Ватиканом и од њега добијала помоћ. То се данас може јасно видети, како се понашају поједини Епископи. А и они што ћуте, хоће ли и када проговорити? Да ли чекају Осми васељенски сабор да се прогласи Унија? Шта ће да учине онда када све буде готово? Како ће исповедити своју веру? Како ће се оправдати пред народом и Богом? Нека деца никада не проходају.Православна Црква нам је заповедала да проучавамо Свето Писмо, али да се при том руководимо тумачењима Светих Отаца, а не сопственим мишљењима. У Српској Православној Цркви данас можемо видети тумачења Светих Отаца по митрополиту Зизјуласу. Епископи се више не руководе тумачењима онако како су она и написана. Свети Оци су писали тако да их сви можемо разумети. Да ли је нама потребан један папофилни Зизјулас да нам протумачи Свето Писмо? Да ли неко од нас разуме шта он пише у својим конфузним текстовима. Ево примера где нас митрополит Пергамски Зизјулас учи да је душа смртна:

„Могуће је, наравно, говорити о „бесмртности“ душе која није природна
него представља „благодатни дар“, али само ако се употреби једна логичка противречност: ако душа као створена није бесмртна, тада никада није, онтолошки-природно, бесмртна. То што она бива бесмртна по благодати, логички нам не допушта да кажемо да је бесмртна. Напротив, када прихватимо да душа може да буде бесмртна по благодати, аутоматски прихватамо да није бесмртна…“

Свети Иринеј Лионски каже о томе следеће :

„Бог је душу створио бесмртном. Створио, јер није нестворена, бесмртном, јер је бесмртна, по образу и по подобију бесмртног Творца свога“.

Свети Јефрем Сирин је писао овако:

„Када наступи васкрсење мртвих земља ће претставити тело људско онаквим каквим га је примила, макар га биле растргле звери, појеле птице, разнеле рибе; неће недостајати чак ниједна длака људска. Земном праху биће заповеђено да издвоји прах умрлих, и неће остати ниједне трунчице која се не би јавила пред Судијом“.

Митропoлит Зизијулас промовисан је у Српској теолошкој јавности, од стране неких теолошких „ауторитета“ (као што су Атанасије Јевтић и Игњатије Мидић), као неприкосновени ауторитет у богословљу и „Апостол екуменизма“. Он те карактеристике не поседује, а његов ауторитет није признат и познат ван Србије, осим у Ватикану. Митрополит Зизјулас је једино признан и ауторитетан код папе. У друштвима често се фаворизују наметнути ауторитети који имају утицај само док такво стање траје. Зизјулас је пролазни ауторитет, док је Свети Јустин Ћелијски (чија су учења Синдолаци избацили са БТФ) аутентични ауторитет. Његов утицај задржаће се дуго времена, за вечност. Онда можемо да видимо ко је у расколу, ко је у јереси и ко иде свејеретичким папофилним путем, а ко путем Светога Јустина. Владика Артемије или екуменисти из редова СПЦ. На жалост Синод је под окупацијом екумениста, и његови доживотни чланови се смењују из године у годину, а састав остаје исти. Иринеја замени Амфилохије, Амфилохија Иринеј, или неко од њихових људи: Јоаникије, Григорије. Буловић долази на седнице Синода и када није члан. Ту је и незаобилазни Атанасије Јевтић члан Синода „из сенке“. Њиховом утицају се нико не супротставља. На седницама Синода нема супротстављања. Како се бирају чланови Синода? Бирају се тако што Иринеј и Амфилохије стану поред патријарха један са једне, други са друге стране, и објасне му ко ће бити нови чланови Синода. Патријарх климне главом, и посао завршен. Синод има моћ и над Сабором, јер Синод је алфа и омега у СПЦ-у.

−    Синод је донео одлуку о приступању Српске Православне Цркве такозваном „Светском Савезу Цркава“. Приступила је без поговора.
−    Синод је донео одлуку да се четири европске земље туже међународном суду у Стразбуру. Тужене су.
−    Синод је донео одлуку да се тужба повуче. Повучена је.
−    Синод је донео одлуку да заживи Меморандум о предаји наших порушених светиња у руке рушитељима. Заживео је.

Због чега ћуте Епископи из редова СПЦ? Плаше се Синода! Да су се тако плашили сви Светитељи својих џелата данас сигурно не би били Свети. Ишчекивано уједињење, које се већ неколико деценија пажљиво припрема од стране Ватикана, биће прихваћено од већине Православних помесних Цркава, а вероватно и Српске. Пошто чувени Осми васељенски сабор није стигао да се одржи протекле 2011. г, уз многобројне припреме, не треба сумњати да се неће одржати ове године. Тада ће доћи до уједињења, уније и тада ће бити касно за све. Нема потребе да папа дође у Ниш, чега се неки прибојавају. Папа не мора да иде било где, да би се унија прогласила. То ће се учинити и без његовог присуства, а долазак у Ниш може бити само обична посета, која ће свакако годити домаћим папофиличарима. Да ли се у овом случају народ пита за нешто? Црква постоји управо због тог народа. Јер чему пусти манастири и Цркве ако нема народа у њима. Тешко Црквеним великодостојницима када народ одступи од ње, због њих. Они ће за то дати одговор на Страшном Суду Божијем. Црква је кроз векове учила и корила свој Српски народ и, као мајка децу, за руку водила ка добру, а куда их данас води? У загрљај папи!

А све су ово последице раскола, којим СПЦ гази дубоким и ужурбаним корацима. Видели смо ових дана фотографије из Требиња. На Божићној Литургији Григорије католицима доноси нафору и вино, или „послужење“. Доноси им на ноге. Не мали број пута смо видели Иринеја Бачког са католицима у олтару. Атанасије Јевтић са Јеврејском менором на Престолу, а Амфилохије Радовић је одавно ватикански гласноговорник, који је десет година чекао да смени свога брата Артемија. Шта нам ова имена говоре? Да чланови Синода први чине радикалне екуменистичке потезе. Руше свете каноне, и не поштују Седам васељенских Сабора. Како онда народ да поштује њих. Немојте да мислите да ће ови људи да забораве на Владику Артемија. Неће се либити митрополит Амфолохије да учини било шта, не би ли наудио Владики Артемију. Колико је он година вршљао по туђој епархији и подстрекивао дечанске монахе да направе пуч у Епархији РП. Није њима свеједно, јер народ не иде за већином већ за оним ко је у праву. Да ли сте се икада запитали због чега Сабор никада није канонизовао Патријарха мученика Варнаву Росића? У свести Срба он је остао запамћен као мученик. Он носи целу нашу прошлост у себи. Та прошлост говори ко смо, и да смо умели бити упорни како само Србин може бити, да можемо бити истрајни, да се умемо жртвовати кад треба за веру у Христа, онако како се за своју веру и народ жртвовао Патријарх Варнава Росић. Владика Артемије носи сву нашу будућност у себи, јер и он се жртвовао због вере и Христа и кренуо у отворену борбу са про-католичким снагама баш као и Патријарх Варнава.

Несумњиво је Владика причасник осмог Блаженства: „Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско“. Страдалника за ову правду има небројено, почевши од првих прогона хришћана од стране многобожаца, преко јеретика, који нису презали ни од каквих метода за мучење и убијање Христових следбеника. Какве ли дивне заступнике и молитвенике пред Престолом Господњим има Владика Артемије! Јер они који и страдају за правду Христову имају отворен пут у Царство Небеско и живот будућег века.

С поштовањем Ваш верни читалац
Мина. К.