Основни постулат тзв. демократије је привид слободе избора. У ствари људи и странке на власти долазе и одлазе, мењају се; поредак увек остаје исти. То су суштински „промене без промена“. Појединци и странке су обавезно „потрошљиви”, демократски систем власти треба да траје и вечно истраје и означи „крај историје”, како најављује, филозоф демократије, Фукујама. Демократија неће истрајавање појединца и странке на власти, ма како поуздани верници демократије они били, из бојазни да се не забораве и осиле, те место поштовања демократских правила игре, постану `диктатори`, те почну да владају по својој ћуди, или – не дај Боже  -још горе, у први план ставе заштиту и промоцију суштинског интереса народа којим владају.

*************

Суштински узроци краха Тадићеве политике

Суштински узроци катастрофалног краха Тадићеве политике леже у незнању. Ма колико био „посвећен“ демократији, Тадићу је остала „неоткривена” њена суштина, и зато је његова политика крахирала.

Данас је и Тадић свестан да је његова политика доживела потпуни крах. Остали су још само његово позерско самопоуздање и речитост пред тв камерама и настојање да још увек нађе неко оправдање за своју поражену политику. По први пут се јавно брани од оптужби за издају Косова и Срба на њему; заједно са својом ДС, владом и коалиционим партнерима, настоји да скрене пажњу са њених неостварених главних циљева „И решење питања Косова и кандидатура за ЕУ”, на за њега до сада далеко споредније – наводну борбу против корупције, нове стране инвестиције, стварање нових радних места, смање беспослице, уопштено „бољи живот грађана”.

Нисам се надао да ће овако да ме израде ови са запада. Све сам урадио, и више него што су тражили од мене, и на крају „шпицарајка“. Знају ли они ако изгубим ове изборе да ће да ме черече по Србији. Оне што сам послао у Хаг, ма то је ко на летовање у односу на оно што ће мени да ураде у Србији.

Ма колико био „посвећен” демократији, Тадићу је остала „неоткривена” њена суштина. И зато је његова политика крахирала. Није Тадић за то крив, таква је природа демократије. Спољна структура демократије није тајна, али као што каже једно од „тајних” друштава чији је задатак да је подржавају и њене идеје и планове шире, има своје „унутрашње тајне” и хијерархију, које се и њеним најубеђењим верницима степенасто „откривају”. Тако унутрашња „тајна” демократије није тајна само за оне на врху њене степенасте пирамиде.

Нисмо „посвећени” у демократију; још мање претендујемо да смо продрли у њене „тајне”, ако оне уопште постоје. Дошли смо до одређених закључака, које у оваквом напису можемо само паушално да изнесемо, пратећи историјски пут демократије и искуство са њом.

Савремена демократије се рађа некако истовремено са појавом слободног зидарства у Британији, јачањем њеног империјализма у свету, индустријском револуцијом у њој, значајем улоге новца и капитала у друштву и привреди, развојем и моћи данашњег банкарства. Одатле се демократија убрзано шири прво Француском и другим „буржуаским” револуцијама у Европи, а из ње даље широм света (уз мало рекламирану чињеницу да њима претходи бројно `пресађивање` масонских ложа из Енглеске, мада се сваки слободно зидарски приручник хвали значајном улогом њеног чланства у великим историјским догађајима). Ширење демократије прати и привидна противречност освајачких ратова и `ослобађајућих` револуција широм света, те и два катаклизмичка светска рата. Наш закључак је да већ то указује на тесну везу између високог капитала и демократије, коју она не наглашава, али и не пориче. Основни циљ капитала је његово увећање путем профита. Профит и инетрес су светиња, све остало на том путу је средство. Ту су обавезно у игри конкурентност и диференцијација. Игра на међусобним разликама и завађеност могућих противника. Ако је потребно и подстицање тих сукоба до зараћености, а онда скупо оружање и финансирање обе стране – одличан `посао` и дупли ћар.

Да се вратимо основној теми, политичкој демократији, коју „демократа“ Тадић није суштински схватио и отуда крах његове политике. Пре савремене демократије, монарх – владар, је оличавао суверенитет, заснован на заједници интереса једне (монархове) породице и народа којим влада. У тадашњим условима, добрим владањем на добробит свога народа, монарх је оствариво и највећу могућу добробит династије и своју личну. Рђаву владу плаћао је обично свргнућем, најчешће смрћу и страдањем и прогонством породице. Није било могуће да свргнути монарх и његова породица боље остваре свој углед и благостање, ван своје земље и народа. Заједница добробити народа, монарха и династије била је стварна и чврста.

У демократија је тобоже народ суверен, који свој сувренитет исказује само у вишегодишњим роковима избором између неколико кандидата који готово искључиво кандидују постојеће политичке странке. Са кавим објективним сазнањима о кандидатима и њиховим програмима народ гласањем остварује свој суверенитет? Демократија због учвршћивања свога поретка и својих циљева намерно разводњава и дифузира суверенитет, чини га ништавим – претвара гласањем у фарсу.

Кључна тековина демократије су влада политичких странка у скупштини. Пре демократије, политичке странке у савременом смислу нису постојале. Оне су вештачка творевина демократије са циљем да, поред природних подела, додатно и острашћено подели народ и преда им искључив монопол на власт, поред и мимо природних интресних група у сваком друштву. Тако се владавином странака питања битног и суштинског народног интереса скрећу са главног на споредни колосек и запостављају. У наводно народној скупштини, нису на врху ни општи, народни и државни интерес; скупштина се не бави решавањем битних, стварних и актуелних друштвених питања; углавном доминирају ситностраначки или теоретски спорови и њихова надгорњавања. Ту видно долази до изражаја веза капитала и тзв. демократије (ако она треба да значи стварну владавину народа). Капитал „диференцијацијом“ и вештачим и загриженим поделама народа кроз тако створене пукотине у општенародном интересу, протура своје планове и остварује своју добит.

Од искустава са разним видовима демократије, од оних изворних до ове јадне и наше, она је најмање одраз стварне воље народа. Као и у Тадићевом случају, влада може потпуно да изгуби  поверење народа, а ипак одржи на власти за цео законски период свога мандата, само ако је у стању да било како сачува своју скупштинску већину. Демонстрације су дозвољена само у законском оквиру, пријављене и одобрене од полиције, а обављају уз полицијску пратњу и „заштиту“.Спонтане и дивље демонстрације, као масовни нереди ове године у већим британским градовима, се муњевито сузбијају; импровизирани судови даноноћно раде, а ухапшениизгредници одмах примерно и драконски кажњавају. Ако такве  „хулигане“ регрутују западне демократије да руше традиционални поредак медитеранске Африке, a онда су они легитимни побуњеници против тираније и весници „Арапског пролећа”. Њихово сузбијање, у случају последњих руских избора, је доказ „намештеног гласања” и кршења „демократских и људских права“ од стране неподобног и рапавог Владимира Путина.

Са овим Тадићем стварно нешто није у реду чим не може да схвати да Срби ЕУ нису потребни. Да ли он то уопште разуме, или се само прави луд.

За разумевање природе демократије, важан је одговор на питање: Ко у тзв. демократији стварно влада? Народ сигурно не, изузев на повременом привиду избора, кад из уског круга, поретку погодних професионалних политичара и страначких кандидата, бира човека-појединца и посредно његову странку. Сам (демократски) поредак никада. Демократија је сакро-санктна; „пакет“ о коме се стварно не дискутује и никада не отвара. У односу владе, капитала и бизниса у демократији, значајно подпитање је: Ко има примат; да ли влада диригује капиталом и бизнисом или обрнуто, `посао` и капитал, обарају и мењају владе. У зрелим демократијама, мада се о томе много не прича, сваком иоле промућурном, јасно је као дан, да до озбиљне кризе владе долази кад изгуби поверење великог бизниса. Докази су безбројни. Сваки изслужени политичар после силаска са власти налази синекуру и ухлебље у великом бизнису, укључујући и демо-социјалисти. Спекулативно банкарство је недавних година скоро срушило капиталистички поредак и довело до финансијске кризе која управо потреса свет, али почињену штету не плаћају виновници банкари, већ обичан човек и пук, смањењем пензија и друштвеног старања, повишењем такса и школарине, принудним кресањем јавне потрошње и беспослицом… Премијер Британије, Камерон, је ових дана ставио вето на мере санирања евро-зоне у ЕУ да заштити интересе светског финансијског центра у лондонском Ситију.

Основни постулат тзв. демократије је привид слободе избора. У ствари људи и странке на власти долазе и одлазе, мењају се; поредак увек остаје исти. То су суштински „промене без промена“. Појединци и странке су обавезно „потрошљиви”, демократски систем власти треба да траје и вечно истраје и означи „крај историје”, како најављује, филозоф демократије, Фукујама. Демократија неће истрајавање појединца и странке на власти, ма како поуздани верници демократије они били, из бојазни да се не забораве и осиле, те место поштовања демократских правила игре, постану `диктатори`, те почну да владају по својој ћуди, или – не дај Боже  -још горе, у први план ставе заштиту и промоцију суштинског интереса народа којим владају.

И то је управо оно, што Тадић, упркос толиких историјских и искуствених примера, није схватио. Мислио је да ће дословним и искреним поштовањем и применом демократских правила игре; неуставним стварањем председничког система са својом личношћу на челу; насилним и неукусним својим популарисањем и непрестаним појавама пред камерама; некритичком подршком главних медија, претежно у страном власништву; оданошћу и дисциплином своје Демократске странке и влашћу повезаних коалиционих партнера, сачувати скупштинску већину до краја њеног мандата; јефтином распродајом и приватизацијом државних и јавних предузећа и природног богатства земље страним `инвеститорима`; неспутаним вршљањем и богаћењем домаћих тајкуна; неморалном и неуставном испоруком тражених и нетражених „ратних злочинаца” и високих државних чимбеника политички и правно пристрасном Хагу; практичним саглашавањем са проглашавањем српског народа „геноцидним“; беспоговорним испуњавањем свих захтева и хирова западних `демократских` моћника – направити себе државником од формата, неопходног и незаобилазног у свакој будућој политичкој комбинацији.

Заборавио је Тадић да је демократија политичко наличје и слушкиња високог капитализма; да у бизнису нема милости, да је „човек човеку – вук”. Када је на крају увидео да му није помогла ни Јеремићева интензивна дипломатија, ни његове последње изјаве у Немачкој да је ослободио Србију „примитивног национализма”, те умилостиви ЕУ моћнике да га за његову послушност награде „круном од папира” – статусом кандидата за улазак у Унију, да бар са тим иступи пред своје Европом залуђене присталице – дошао је коначан и видљивих крах свеукупне Тадићеве политике, мада се он лично још увек копрца и јавно не признаје свој пораз.

В. Димитријевић

Извор: Српска политика

Disclosure: We are a professional review site that receives compensation from the companies whose products we review. We tested and reviewed the web hosting sites ranked here. We are independently owned and the opinions expressed here are our own.