ЖРТВЕНА ЈАГЊАД: Валеријан и Адам Прибићевић са оптуженим Србима за „велеиздају“

Оцењујући понашање власти, а нарочито поступке тадашњег хрватског бана Павла Рауха у време најинтензивније антисрпске пропаганде, угледни историчар и академик Василије Крестић је утврдио. „Да Срба (у Хрватској) није било око 700.000, Раух би их најрадије све побио. Међутим, како је тај број био позамашан, изјавио је да то није могуће учинити. Сама помисао на физичко уништење Срба, као и расправа коју је Раух водио о томе са својим истомишљеницима најбоље сведочи о противсрпском расположењу које је владало у кругу око тадашњег хрватског бана и Јосипа Франка. Задојени болесном мржњом, они су били на прагу геноцидних злодела“.

Масарик диже глас

У таквом политичком амбијенту отпочео је 1909. тзв. Велеиздајнички процес у Загребу. На оптуженичку клупу изведена су 53 припадника српског народа на челу са Адамом и Валеријаном Прибићевићем, рођеном браћом угледног српског политичара из Хрватске Светозара Прибићевића. Оптужба против окривљених, како износи Крестић, „била је више политички памфлет, него правни акт“, а државни тужилац је тврдио да се „у краљевинама Хрватској, Славонији и Далмацији, те Босни и Херцеговини, пропагира и узгаја мисао великосрпске државе, а онда да се подигнућем свеопће револуције у овим земљама и, уз војену снагу Краљевине Србије и Кнежевине Црне Горе, ове краљевине и земље отргну од Аустроугарске монархије и присаједине Краљевини Србији и тако створи једна српска држава под жезлом краља Србије Петра Првог Карађорђевића“.

Државни тужилац је на крају свог дугог излагања затражио да се сви отпужени осуде на смрт вешањем. Јавност је била запањена, а Томаш Масарик, угледни универзитетски професор и политичар, потоњи председник Чехословачке, који је са великом пажњом патио цео ток суђења био је згранут таквим „монструозним захтевом тужиоца“. Он је дигао на ноге политичке и научне кругове, не само у Аустроугарској, него и ван ње.

Употребио је свој научни ауторитет, али и положај посланика у Аустроугарском парламенту и са скупштинске говорнице обратио се целој Европи: оптужио је судске власти у Аустроугарској, односно Хрватској, и пред јавност изнео целу позадину овог случаја. У завршној речи је рекао:
„Ја се надам да неће бити ни једног посланика, ни једне странке у овој кући који ће гласати макар индиректно за ову политичку и културну срамоту, за овај такозвани Велеиздајнички процес“.

Његове речи наишле су на одјек у многим научним и политичким центрима широм старог континента. Због оштрих протеста европске јавности Судско веће у Загребу није прихватило захтев државног тужиоца него је оптуженима изрекло временске казне. Али, ни оваква пресуда није остала на снази, јер је аустроугарски цар Фрања Јосиф био принуђен да због „велике галаме у свету“ све оптужене помилује. Десетак година после упозорења Милована Миловановића да је ризично уједињење југословенских народа и шест година после велеиздајничког процеса у Загребу где су Срби означени као реметилачки фактор на Балкану, у српској скупштини је изгласана Нишка декларација, која позива на уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. У новијој српској историји не постоји ниједан политички документ који је имао тако кратак садржај, а тако судбоносне последице по српски народ.

Декларацију је, на предлог српске владе, на чијем се челу тада налазио Никола Пашић, изгласала Народна скупштина 7. децембра 1914. у јеку једне од најсудбоноснијих ратних операција за време Првог светског рата, Колубарске битке. Још док се није знао исход ове битке у којој се решавало питање опстанка српског народа, политичари окупљени у Нишу донели су одлуку која је означила настанак Краљевине Југославије и нестанак са политичке сцене Краљевине Србије.

Носећи пасус документа о коме је реч гласи: „Влада Краљевине Србије сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања, које је, у тренуцима, кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца“.

ПОБИО БИ СВЕ СРБЕ У ХРВАТСКОЈ: Бан Павле Раух
Историчари још трагају за одговором на питање, шта је навело српску владу, као и најугледније српске политичаре и јавне раднике да, у тренутку када се још није знало за судбину Србије, размишљају о стварању Југославије, коју је велики песник Јован Дучић, баш због њеног проблематичног настанка, назвао „државом фатаморганом“.

Иако поуздано не знамо зашто је тако брзо донета одлука о стварању нове државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), данас добро знамо како је она стварана. Из историјских докумената се види да због веома кратког времена – јер је од објаве рата прошло непуних пет месеци – српска влада, која је у ратним околностима заседала у Нишу, није била у могућности да припреми озбиљније образложење предлога о потреби стварања нове државе, Југославије.

Осим тога, како тврди историчар Андреј Митровић „наметнути оружани сукоб затекао је Србију без потребних политичких и програмских основа“ на којима би се могла градити нова држава. И заиста, српска влада, предлажући народним посланицима усвајање Нишке декларације, пред њих није изнела никакав материјал, односно елаборат у којем би се дала целовита анализа политичких, економских, културних и других разлога за предложено уједињење.

Што је још чудније, владин предлог, који се са данашњег становништва може сматрати као један од најсудбоноснијих у српској историји, народни посланици су прихватили једногласно и без дискусије. У припреми овог историјског скупштинског заседања и изради Нишке декларације учествовало је више српских политичара и угледних интелектуалаца, међу којима су били Никола Пашић, који је координирао припреме за скупштинско заседање, као и Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Александар Белић и други.

Фатални превиди

Опредељујући се за стварање Југославије, српски политичари су превидели неколико чињеница које су се показале као фаталне за нову државу. То се пре свега односи на конфесионалне разлике између будућих чланица југословенске заједнице, као и противљење већине хрватског народа да се оснује заједничка држава са Србима. О непознавању прилика у погледу верских односа између будућих чланица нове државе, сведочи истакнути историчар и академик Милорад Екмечић, који каже да „у Европи није постојао пример да су католици и православни живели заједно у једној хармоничној демократској држави.

Где год су заједно живели, уједињавала их је невоља аутократских режима над њима, као у Русији и Турској“. После усвајања Нишке декларације почело је убрзано стварање нове државе на Балкану, Краљевине Југославије. Томе је допринело и формирање Југословенског одбора, као и одржавање Крфске, Женевске, Лондонске и других политичких скупова.