СТЕФАН СИМИЋ: ГДЕ СМО ОНО СТАЛИ?

10.01.2012.

Људи ће те рушити где год стигну. Газићете, иживљаваће се, удараћете тамо где си најслабији. Бићеш њихов изговор, бићеш њихов трн у оку, бићеш главни кривац за све њихове несреће – и то не зато што си успео, већ зато што они нису?!

Што будеш бољи причаће како си гори. Што се више развијаш причаће како си све слабији. Што идеш брже ка небу трудиће се да те што пре спусте на земљу, а можда и под земљом – све зависи…

А и када им се дајеш, када им широм пружаш руке тумачиће то као претњу. И када им се од срца отвориш, када им посветиш време, када си искренији него икад, мислиће да их лажеш, мислиће да их фолираш – пошто их сви лажу и фолирају?! Мислиће да их мрзиш, да им нешто спремаш, пошто их, наводно, сви мрзе и сви им нешто спремају…

Неоствареност је ионако најгора болест…

Притом мислим на људе, на обичне људе, на људе које срећеш сваки дан – на пријатеље, рођаке, колеге… На људе гладне твог бола и твоје патње, на људе који једва чекају да чују нешто лоше, или да им се пожалиш. На људе који ће те убеђивати како су ти најбољи пријатељи, како ти желе све најбоље, док су ти, у ствари, смртни непријатељи који ти желе све најгоре, па и горе од тога…

Али нема везе, пусти то… Ако си већ кренуо тим путем. Ако не желиш да будеш као они, ако ти је стваралаштво постало смисао живота, ако ти је вера у човека и остварење хуманих идеала једини путоказ – онда се не обазири на то. Онда очекуј то. Онда прихвати то. Нема те њихове прљавштине која може да наруши чистину твојих речи. Нема тог њиховог мрака који може да пригуши твоја светла. Нема те њихове беде која може да доведе у питање твоје богатство…

И бори се, обавезно се бори, не одустај, па макар и за једног човека, па макар и за једну људску душу – бори се и буди убеђен да твоја борба није узалудна…

И на крају, не заборави, да си другачији, мањи, или тиши… Ти исти који сада гасе ватре у теби би их ложили. Ти исти који те сада пљују би те хвалили. Ти исти који сада не могу да те достигну би те вукли за нос…

Ти исти…

Чим их превазиђеш. Чим их заобиђеш за цео један круг живота, самим тим, постајеш њихова највећа препрека. Твоја независност од њих изискује њихову зависност од тебе. Твоји најгори радови су ремек дела у односу на њихове најбоље. Твоје ништа је јаче од њиховог све…

Ти их више не занимаш, бар тако кажу, али те и даље непрекидно олајавају где год стигну – за сваки случај. Ти за њих више не постојиш, али се они и даље буде и успављују са твојим ликом?!

У крајњем, зашто би те волели када могу да те мрзе?! Лакше је, а можда и искреније… Зашто би поштовали тебе и твој рад када су убеђени да си заузео њихово место?! Место за које нису били у стању сами да се изборе…

Велика је ствар када схватиш да ти неки људи уопште нису потребни, да ти само сметају и да гурају твој живот на другу страну. Просто те коче, замарају, вређају те и док те хвале, извлаче оно најгоре из тебе… Уместо да се бавиш собом и људима до којих ти је стало ти мораш да се бавиш њима, да одржаваш давно потрошено пријатељство од кога имаш више штете него користи…

Иако ти се некада чинило да ће те бити нераздвојни до краја живота, да то што имате ви нема нико други, ипак је то само искривљена верзија реалности… Ви се чак и не подносите, различити сте у свему, оговарате једно друго, подсмевате се једно другом, понекад се чак и мрзите?! А док сте заједно прећуткујете оно што стварно осећате, говорите оно што одговара датом тренутку, трпите се и прилагођавате…

Зашто?! Зашто неговати такав однос?! Зарад лажног пријатељства да се кочи истински развој?! Зарад давно потрошене прошлости да се жртвује блистава будућност која тек треба да уследи…

Већина тих људи нам је, ионако, средином у којој смо рођени дата?! И нисмо имали неког избора… Свако животно доба носи нека нова лица – не значи да ће нам и у средњем годинама, или у старости, одговарати неко ко нам је одговарао у раној младости?! Ако смо са неким одрасли, провели са њим детињство и младост, не значи да са њим и да због њега треба и да умремо?! Ако нам је неко род најрођенији не значи да нам је пријатељ и да нам жели добро…

Све је то и више него релативно, ако се то на време не схвати живот се врло брзо претвара у мучење и робију. Толико започетих веза, олако потрошених речи бачених у провалију просечности, толико правих изјава љубави упућених на адресу погрешних…

Зашто да се клањамо некоме?! Зашто да се и даље дивимо када, дубоко у себи, осећамо гађење?! Зашто да негујемо оно што је одавно увело?! Зашто да улажемо у однос где све губимо, а понајвише себе…

Зашто?!

Мислим да су људи у мржњи далеко искренији. Могу да те воле на хиљаду начина, али те увек мрзе на један једини… Понекад се уплашим када ме хвале, не знам шта хоће од мене, не знам шта да им кажем, непријатно ми је, али када ме пљују и газе – онда знам да сам добар, знам да сам рекао до краја оно што имам и да сам, самим тим, нешто њихово довео у питање?!

Злонамерни људи у свему виде лошу намеру. Они су просто унапред припремљени да траже оно најгоре у човеку. Они по свом лику пројектују цео свет – ако су они огорчени и љубоморни зашто сваки човек не би био такав?! Ако су они пуни мржње и зависти зашто је не би приписали и другоме?! Ако они поседују оне најгоре људске особине зашто их не би, самим тим, поседовало читаво човечанство…

Људи који непрекидно доживљавају зло и насиље ни не могу да знају да постоји добро, а камоли да га очекују… Све што се дешава око њих тумаче као напад на своју личност. Шта год да урадиш мисле да их провоцираш. Шта год да кажеш, или напишеш, мисле да је њима намењено?! Оптерећени су собом и сваки гест схватају лично. Све њима неко намешта, све њих неко прогони – само су они савршени, само су они жртве свега и свих…

Научио сам да они који те воле – волеће те упркос свему што радиш. Можеш да будеш олош најстрашнији, најгори силеџија, да тргујеш људима, да се иживљаваш – ништа страшно – они ће те волети и то ће им бити довољно. Праштаће ти све унапред, имаће разумевања за сваки твој гест, једноставно те сматрају својим, значиш им какав год био…

Исто тако је и са онима коиј те не воле, све исто – само обрнуто. Неће те волети упркос свему што радиш… Људи могу да те прогласе за свеца, да крвариш због других, да плениш као човек у сваком погледу, да зрачиш добротом и искреношћу – њима то неће бити довољно. Усресредиће се на оно најгоре што виде у теби, уколико ништа не пронађу онда ће да измишљају којешта. И то само зато да би те саплели, понизили пред другим и одржали слику коју су унапред створили. И да би себе, бар на тренутак уздигли…

Ми не можемо да знамо шта људи мисле о нама, шта им се врти по глави, зашто нам се некада еуфорично бацају у загрљај, а некада окрећу главу и беже на другу страну – али добро знамо оно што ми мислимо о њима, оно што смо говорили и то нам је довољно. Ионако су сви одговори у нама, други људи су нам само огледала…

У крајњем, тешко да постоје особе које нас заиста познају. Једни причају о нама бајке, преувеличавају наше успехе, додељују нам титуле које реално нисмо заслужили, а други се, опет, подсмевају свему томе, пљују по нама где год стигну, унижавају и оно мало угледа што смо стекли…

У ствари, не знам, ваљда је боље тако него да не обраћају пажњу на нас уопште. Овако бар знамо да постојимо…

аутор Стефан Симић извор: ФБ профил  Stefan Simic