07.01. 2012  Српски културни клуб

Ђаво ће знати када је то почело, али сам склон да помислим на касне 70-те прошлог века, кад бејасмо тинејџери и кад су нам преко нечије тетке први опут стигле „бруклин“ жвакаће и „кока-кола“ у конзерви и када је мој и добри пријатељ – и тада и сада – дубоко уздахнувши привио све те „знаменитости“ на груди и узвикнуо:

„Ма волим и говно, само да је страно!“

Погледао сам га зачуђено: „бруклинке“ јесу биле боље од „базука џоа“ или „флавор аида“, али оно што се не једе било је оно што се не једе, чак и пре него што смо сами себи почели да смрдимо више него што нам смрди било шта друго. Уосталом, у недостатку стратешки распоређене родбине по иностранству, таманили смо и ове наше жвакаће, без уверења да оне могу значити било шта више од комада слатке гуме.

Десетак година касније, када су ствари пре времена постале озбиљније, али још далеко од овога данас, један други познаник пред једним од популарнијих новосадских кафића митинговаће пред аудиторијумом од десетак градских фаца: „Шта ја уопште имам са Београдом, Крагујевцем, Нишом… Признајем само Запад, преко Загреба, Беч, Минхен, Амстердам, и тако редом“.

У треће доба – а тад је већ било сасвим озбиљно, иако још далеко од овог данас – трећи другар ме нападе у друштву, сада већ као политичког активисту и народног посланика: „Откуд ти, као аутентични Војвођанин, да се нађеш у београдској, србијанској странци? Ти си баш издајица својих војвођанских предака!“

КАД СЕ НОГЕ ЛОМЕ

Неки од присутних заклимали су главом на ово „издајица“ – у женском роду, као из партизанских песама и филмова – и док сам их прелетао погледом, схватио сам да су баш сваком од тих климоглава родитељи били из Босне, Лике, Херцеговине или са Косова. Кад сам то наглас констатовао и питао ко је ту „издајица“, наступила нека нелагодна тишина – од порекла и болести не можеш побећи, па да си Хари Потер. Мој пријатељ и данас проповеда о београдском сивилу и пештанском сјају и, да нам је данас Стерије, баш колико га нема, имао би се рашта расписати и о родољупцима, и о смрдићима, и, много више, о маџаронима.

Тај део новосадске атмосфере, који сам описао у три (не)згоде, прелазећи деценије у бришућем лету, данас је одомаћен у градском политичком миљеу, баш као стара мачка у топлој фотељи. Не воли се свој, таман колико се воли странац, па то ти је. Додуше, не било који странац, већ по правилу, онај са Запада.

И данас у политичком послу, посматрам своје колеге, назваћу их Просечним Српским Политичарима. Чим се рашчује да долази делегација одавде или оданде, а најбоље са Запада, ноге се ломе да им се притрчи, да им се нађе, да им се поправи кравата, да се цењеном госту изрецитује шта све знамо о његовој домовини… (А кад дођу сироти озлојеђени радници из неке наше забити, то смрди, то одједном сви имају преча посла, сви носе тетки лек.) Да се са странцом уради неки уносан посао, па да се наш просечни политичар опари, ако већ неће завршити ништа за Србију, па и да разумем. Али од тога се нико није опарио.

Наравно да су они лукавији међу странцима то провалили, видели како их ови наши гледају (знате онај поглед: поведи ме са собом, плеасе!), па зашто да то обилно не користе држећи нам придике, лупајући нам реторичке чврге и шамаре, обилато нас частећи увредама. Таман као онај Словенац који нам је тестирао живце кад нас је у сред српске скупштине поздравио са „мирдита“, а људи из власти нам тај догађај описивали као „симпатичан“, баш је кул.

На врх главе ми се попело да својим колегама просечним политичарима објашњавам који су нам странци пријатељи, а који нису. Да ли нам данас најгоре мисле они који су нам у првом српско-турском рату послали три хиљаде добровољаца да изгину сви до последњег? Они који никад у ратовима цев оружја према Србину нису окренули? Или они који су нас, и кад су нам били савезници, у пролеће и лето 1944. године бомбардовали тако што у окупираном Београду нису погодили ниједан једини стратешки циљ, али су побили неупоредиво већи број цивила него нацисти 6. априла 1941? О 1999. да не причам, мучно је. А онда су ми, да се ја не бих мучио, дошли у Кончарево да ми направе српску владу, једну од оних која зна да су непријатељи пријатељи, а пријатељи уствари непријатељи. И, када ја на то не пристајем, онда нешто са мном није у реду, нисам отворен према странцима. Али и томе дође крај: можда никад нисмо разуверили покојног Јована Рашковића да смо луд народ, али будале још нисмо.

ГДЕ БИ БИЛИ

Немам ја, наравно, никакав проблем са Фокнером и Дикенсом, моји су и Клеш, и Блур, и Џо Страмер, и Џо Тери, и Кевин Нолан, и Кевин Спејси. Али они ме никад нису зезнули. С њима сам одувек имао одличну и билатералу и мултилатералу. Имам, међутим, проблем са налицканим политичарем који ме у српском парламенту убеђује да Фокнерове и Дикенсове вредности нису у државниом границама, него у људима, имам проблем кад Косово назива хектарима и кад ме маже да нису битне граниоце јер ћемо се сви ускоро наћи у ЕУ, а тамо граниоца нема итд. Добро, узвратим, а што онда са овим потомцима Фокнера и Дикенса, што их волите више од својих, цртате границе по Србији кад нису толико важне. Договорите се са собом кад су границе битне, а кад нису. Заћутао је, и потегао виски из чаше. Добар страни бренд, који не познаје границе.

Прича, наравно, нема краја. Наставља се: 8. децембра прошле године, дан уочи њиховог дана Д и очекиваног уласка у чекаоницу ЕУ, стојим на Јагњеници лицем у лице са кфоровцима и чуду не могу да се начудим. На три оклопна возила три заставе – немачка, аустријска и мађарска. Како их само изабраше? Случајност? Испод застава неки намргођени голобради младићи мотре на окупљене Србе. Пуна ратна опрема, иза њих „јазавац“, возило за разбијање барикада, донација немачког Бундесвера. Повремено ови јункери ваде фото-апарат и сликају нас. Мађар у једном требнутку опсова. Онако, без везе, ништа страшно. Узвратим псовком, још безазленијом, али на мађарском, а он се тргне.

Мислим се у себи: са које би стране барикаде данас стајали они моји пријатељи с почетка текста? И каквог би укуса биле жвакаће које прелазе Дунав, и тамо и овамо? И већ само то да моје питање није сасвим неумесно, довољно је да се најежим мислећи на чудне путеве Господње