„Ракета коју су направили ирански стручњаци погодила је циљ и уништила га”, рекао је морнарички заповедник Махмуд Мусави и додао је да је ракета „Гадер” данас први пут испробана(…)Бродови америчке флоте су се максимално приближили територијалним водама исламске републике, како би онемогућили блокаду Персијског залива. „

Тако отприлике гласе вести које су ових дана објавиле водеће светске агенције, у коментарима који прате најновије заоштравање сукоба на релацији Техеран-Вашингтон.

По чему је стратешки важан мореуз Ормуз? По томе што је туда пролази велики проценат (око 50%) извоза нафтних деривата. Иран је, као одговор на могуће нове санкције, запретио да ће блокирати тај, једини улаз-излаз из Персијког залива. Не треба посебно наглашавати да би ово изазвало драстично повећање цене нафте, што би додатно угрозило ионако посрнулу америчку економију. Као ни то да праве разлоге за америчку забринутост треба тражити у спремности Техерана , јавно израженој још септембра 2009, да своје девизне резерве чува у еврима (уместо у доларима). Свима је познато да је, неколико месеци пошто је објавио одлуку да  своју нафту продаје у еврима, судбина Самада Хусеина била  запечаћена.

Нова иранска ракета, мећутим, није оно што брине С.А.Д. иако они врло добро знају да могућност успешне иранске блокаде јединог улаза у залив уопште није без основа. Штавише, сасвим су свесни да у тој ситуацији не могу ништа учинити…барем не класичним средствима. Због чега су САД и Израел толико пута до сада претили да ће бомбардовати Иран, али то до сада никада нису учиниле? Ево зашто, прича о томе сеже у не тако давну  прошлост:

Негде у лето 2004. године, САД су покренуле поморску војну вежбу до тада (а ни касније) незабележених размера, операцију под називом „Summer Pulse“ . Званично је саопштено да ова вежба треба да омогући брзо размештање морнарице у случају међународних криза, на било коју тачку на планети. Чак ни флота која је кориштена у Персијском заливу током Пустињске олује није била бројнија од 6 борбених група. Али овога пута покренуто је 7 таквих група, при чему се свака састојала од  једног носача авиона, са подршком од 8 бојних бродова, то јест, 80 авиона. Шта је захтевало овакву демострацију поморске моћи ? По среди је била одлука Вашингтона да је овако нешто, као одговор, неопходно због суочавања са оним што САД доживљавају као растућу претњу интересима у Заливу, конкретно о руским разарачима класе „Современный“ које је Кина управо набавила од Русије. Сами (већ практично отписани) разарачи, међутим, нису ни по чему посебни ОСИМ по једној ствари – реч је уствари о лансирним платформама за , (до тада) сасвим непознате руске противбродске пројектиле под називом 3M-82 „Москит“. Прича о овим крстарећим ракетама брзо је ушла у легенду, сви који су имали прилике да је виде на делу остајали су пренеражени њеним учинком. Ракета је у стању да, на раздаљину од 160 км, понесе бојеву главу снаге 200 КТ, или конвенционалну од 400 кг. И то брзином од 2,1 маха, комбинујући при томе различите путање за избегавање противракетне одбране. Посебно је дизајнирана да избегне амерички радарски систем „Aegis“, док други радарски систем, „Phalanx“, има на располагању тек пар секунди да одреди начин отварања ватре, што је за пројектил овакве брзине и маневарских способности сасвим недовољно. Брзина и тежина ракете „Москит“ дају јој невероватну кинетичку енергију, толику да је у стању да потопи велики ратни брод, при чему кошта далеко мање од авиона.

Практично, једина поуздана одбрана коју америча морнарица против ових ракета има је рано откривање, и то пре времена лансирања (!) са циљем да буду уништени пре тога. Кад је међутим о Заливу реч, стратегија превентивног уништења запада у озбиљне тешкоће. У чему је проблем ? Реч је о томе да се северна (иранска) обала залива састоји од планинских венаца који пружају неслућене могућности маскирања лансирних рапми. И управо је то био разлог што  у првом заливском рату америчка војска није успела да открије ни једну праву платоформу за „Scud“ пројектиле. Срећа по Американце па се „Scud“ ѕбог своје непрецизности показао као сасвим бескорисно оружје.

Са ракетом „Москит“ међутим, ствари стоје сасвим другачије. На једном пробном гађању, организованом на мору за кинеске официре (а које је пратио и амерички шпијунски авион) „Москит“ је показао своју убитачност тако што је са невероватном прецизношћу уништио циљани брод.

Тадашњи ирански министар одбране Али Шамкани је током своје посете Москви (негде 2002 године) пожелео да види учинак ракете на делу, што су му домаћини и учинили. И све су индиције да је још тада Иран наручио непознати број ових ракета. И управо то (а не нови ирански „Гадер“), као и чињеница да се у међувремену појавила осавремењена SS-N26-ONYX верзија „Москит“-а је оно што Американцима задаје главобољу.  Јер, како би у том случају могао да изгледа сценарио сукоба у Заливу ? Сам залив је уствари једно веће језеро са само једним, врло уским улазом, то јест, излазом, већ поменутим Ормуским мореузом. Са руским ракетама у иранским рукама, амерички бродови би, у стешњеним водама залива били лака мета, која је  на домету оружја против кога просто немају одбрану (отуда и не чуди што носач авиона „ John  Stennis “ са шест пратећих бродова управо покушава да изађе у Индијски океан где је далеко једноставније маневрисати.) Сви амерички бродови који се буду нашли у водама залива практично се налазе у смртоносној клопци, док уз помоћ „Москит“-а  Иран веома лако може блокирати једини улаз и тако спречити долазак помоћи. Подршка са удаљених локација (отворених вода Индијског океана) као и подршка америчка авијације у смислу превентивних удара, при оваквој конфигурацији терена веома мало значе. Иако се снаге САД и Ирана не могу поредити, не би ово био први случај да војно далеко слабија страна однесе победу, или да се барем равноправно носи са противником, сетите се само битке код Термопила.  Сличних примера у историји било је неколико.

Шта су међутим поузданије индиције по којима се може поузданије закључити да Иран заиста поседује овакву врсту наоружања, против које САД у конвенционалном смислу немају одбрану, и упркос увреженом мишљењу да Руси продају само другоразредну војну технологију, док њихово „право наоружање“ свет још није ни видео ?

Постоји неколико јаких разлога.

Најпре, сећате ли се како је СССР, средином 80.-их успешно водио операције у Авганистану, све док се у поседу муџаџедина одједном нису створиле америчке против-авионске ракете „Стингер“? Управо те ракете су биле један од одлучујучих фактора који је допринео совјетском поразу. Мислите да су Руси то заборавили ? Варате се.

Да се и не говори о чињеници да се већ годинама уз руске границе постављају најсавременији против-ракетни системи, који су део шире гео-политичке операције под назив „Анаконда“, а који подразумева заокруживање Русије са циљем неутралисања њеног нуклеарног потенцијала. Иако Руси за сада успешно парирају изналажењем нових типова ракета које пробијају сваки штит, остаје крајње непријатна чињеница да се игра води око самих њихових граница и да су, докле год је то тако, они практично у дефанзиви.

О чему дакле размишља Владимир Путин док се до сада највећа војна сила која је икада стајала против  Русије, полако али сигурно концентрише на свега пар стотина километара од Москве ?  Против Хитлера је практично стајао читав свет, па је једва поражен. Размишља ли руски премијер о томе како је актуелна заливска криза уствари прилика да се противник озбиљно уздрма на једној безбеднијој локацији ? Све што треба да уради је да наоружа Техеран новим SS-N26-ONYX -има. Јер Путин зна, он врло добро зна да је све што се дешава само увертира за оно што „западни партнери“ већ сасвим отворено припремају њима. Може још неко време да купује време, али оно неумитно истиче, а цена пристајања на компромисе постаје све већа и већа.

Са друге стране, свега овога су савршено свесни и Американци. Па зашто онда улазе у могућу клопку из које на конвенционалан начин немају излаза?

Два су могућа одговора:

Први је да уствари свесно улазе у замку, жртвујући део поморске флоте флоте због изговора за употребу нуклеарног наоружања.

Други одговор је у томе да они уствари више и немају други пут. Како? Па тако што су се у суштини нашли на истој позицији на којој се нашла свака империја у историји, а то је да само још голом силом, и ничим више нису у стању да одрже статус који имају. Америчка економија практично више не постоји, и одржава се само јер Кина пристаје на ову невероватну игру финансирања њиховог дефицита. Кина са своје стране у овом треунутку не може лако да нађе замену за америчко тржиште, јер огромнан трговински суфицит са САД може да инвестира само у земљу која пристаје да има толико дефицит. Али не треба се заваравати, Кина је свесна опасности поседовања толике количине безвредног папира. Да је то тако, показује чињеница која није промакла пажљивим проматрачима – негде 2005. године, Кина дискретно оснива тргивински блок под називом АСЕАН, у коме покушава да успостави Јуан као нову светску валуту. Уосталом зар је ико озбиљан могао да очекује да ће једна хиљадугодишња цивилизација заувек пристајати да на грбачи носи једну пропалу империју?

Све у свему, империја више нема куд све и да жели, она једноставно мора овим путем, при чему је Русија, док се на сцени спрема глобални, велики сукоб нашег времена, савршено свесна улоге која је очекује. А то је да још једном, по други пут за можда и мање од 100 година, заустави надирући крипто-фашизам који се спрема да прогута планету. Да ли ће се сукоб десити сада, за пет, десет или више година, то нико не може да каже, али ће се десити сигурно. Можда је то и једина нада за ову сломљену, поражену и опустошену Србију. Али чак ни то неће бити довољно ако до тада мећу нама не остане ништа од воље за слободом, отпором и афирмацијом своје земље и свога народа.

Без те воље (која је једино што је можда опстало) немамо ништа.
Са њом можемо повратити све.

извор: vidovdan.org