Елведин Незировић: САБАХ СА ШЕЈТАНОМ

04. 01. 2012.  14:00  за ФБР приредила Б.Диковић

28. маја 1999. године, у 10.30, полицајци Olle Boren и Роберт Калстром налазили су се у рутинској патроли, када су радио-везом обавијештени да се у сусједном градићу догодила пљачка. Одмах су упалили ротацијска свјетла и кренули у правцу Кисе, с намјером да пљачкашима блокирају пут. Три минуте послије, Роберт Калстром је назвао супругу. Објаснио јој је шта се догодило и замолио је да с дјецом не напушта кућу док се ситуација не ријеши. Ниједно ни друго нису могли ни слутити да је то њихов посљедњи разговор.

Оно што је услиједило након тога, вјероватно је једна од најкрвавијих епизода у модерној шведској хисторији. У свом издању од 29. маја, најтиражнији шведски дненик Dagens Nyheter, позивајући се на неименоване изворе у полицији, донио је текст под називом Крвави обрачун, који детаљно описује оно што се дан раније догодило у провинцији Östergötland. Наиме, у градићу Киса, три су младића опљачкала 2.000.000 шведских круна из једне мјесне банке. Полицајци Olle Boren и Роберт Карлстром при том су мучки убијени након што су им покушали блокирати цесту двадесетак километара јужно од малог туристичког одмаралишта Малеџандер. Тројица споменутих пљачкаша, након размјене ватре у којој је један од њих рањен а потом и ухапшен, успјели су разоружати полицајце и звјерски их погубити.

Три дана послије, шведска полиција је ухапсила два припадника Нацистичке Републиканске Армије. Радило се о Tonyju Olssonu  и Jackieu Arklovu. Иако су у почетку негирали да имају било шта с наведеним догађајима, убрзо су признали да су извели пљачку, након чега им је шведски суд изрекао казну доживотног затвора. Но, над цијелим случајем остао је један упитник. На суђењу се није успјело открити који је од њих двојице, у ствари, пресудио Олле Борену и Роберту Карлстрому, двојици шведских полицајаца. Тек 2001. Jackie Arklov, којег овдашња јавност јако добро познаје, будући да је пред Судом БиХ својевремно био осуђен на 13 година затвора због ратног злочина над бошњачким цивилима у логорима Дретељ и Габела, одлучио је признати ова убиства.

С Jackiem Arklovom сам се имао прилику лично сусрести негдје средином 1995. Моје искуство с њим, на сву срећу, посве је другачије од оног које су имали негдашњи логораши Дретеља, Габеле и Хелиодрома. Арклов је, као припадник ХВО-а, ухапшен у Мостару, у улици Алексе Шантића, након што је надрогиран до бесвјести, залутао у дио града, тада под контролом Армије Републике БиХ. Неко од локалних муповаца, који су у то вријеме, осигуравали подручје раздвајања, одмах га је препознао и прослиједио првој патроли Војне полиције. Арклов је доведен у импровизирану касарну ИИИ Чете војне полиције у једном мостарском приградском насељу. По његову доласку, од претпостављеног сам добио задатак да очистим један контејнер у којем смо држали сломљене кревете и остале непотребне ствари, будући да га нисмо смјели стрпати у исту просторију с осталим затвореницима.

Контејнер је био јако прљав и изрешетан шрапнелима, но требао је послужити за једну или двије ноћи, обзиром да смо очекивали наредбу из врха команде да Арклова пребацимо у Јабланицу, у централни корпусни затвор. Приликом претреса, у џепу смо му пронашли неколико фотографија на којима сполно опћи с уплаканом дјевојчицом, која, по свему судећи, није могла имати ни петнаест година. Никада нисмо сазнали о коме се радило.

Вијест о Арклововом хапшењу брзо се проширила. Већ предвечер истога дана, дошао је неки војник и почастио нас цигаретама. Није се представио, тражио је тек пет минута насамо с Аркловом. Након што смо га одбили, репетирао је пушку и запријетио да ће нас све поубијати. Када се уразумио, скинуо је кошуљу и показао нам ожиљак на лијевој плећки. Била је то страшна бразготина. „Ово је од Арклова“, рекао је, „Кидао је месо с мене и тјерао ме да га једем“.

Те ноћи сам добио задатак да га наџирем. Лежао је на кревету и већину времена био поприлично миран. Ја сам сједио испред, у импровизираној стражари склепаној од дасака и кроз мали прозорчић повремено мотрио његово тамнопуто, уснуло тијело. Негдје око пет ујутру, Арклов је изненада устао и гурнуо главу међу решетке на прозору. Тражио је цигарету. Рекао сам му да се купи унутра или ћу му, у противном, просвирати мозак. Како ме није хтио послушати, репетирао сам пушку и уперио набреклу цијев у правцу прозора. Гледао сам његово лице у полумраку, између ушица на пушчаној цијеви. Стајао је тамо, руку испружених кроз прозорчић док су му очи бљештале под флуоресцентним свјетлом неонске лампе. Гледао сам те руке; биле су неприродно мирне. Ничим нису одавале човјека чија је судбина неизвјесна, нити се по њима дало наслутити да се ради о рукама човјека који је убио на стотине, можда и хиљаде људи. У том тренутку, те су руке могле припадати било коме: човјеку у некој преторијској месари, амбициозном адвокату из Абиџана, власнику неког блуес-клуба у долини Миссиссипија, но, биле су његове и ја сам их из дна душе мрзио.

Сјећам се да сам у једном тренутку помислио: „Зашто не бих завршио с тим? Толико људи би вољело да то учиним.“ Чинило се тако једноставно. Требало је само повући окидач и мирно гледати како из мјеста гђе се тане забило у његово црно месо, шикља крв. Видјети га у самртном хропцу, нису ли то у тмини логорских хангара прижељкивали сви они над којима се иживљавао?

Но тада се догодило нешто неочекивано. Арклов се, ваљда ћутећи олују у мени, почео смијати. Још каткад чујем тај смијех. Појави се посве изненада, док прелазим улицу, гледам ТВ или разговарам с кћерком. Ту је, у мојим ушима, заувијек, и ништа га више не може истјерати напоље. . . Смијех самог Сотоне.

Два дана послије, Арклов је прослијеђен у Јабланицу, а убрзо након тога и у Зеницу, гдје му је суђено. Суд БиХ изрекао му је казну затвора у трајању од 13 година, али ју је убрзо преиначио на 8, узевши као олакотну околност Аркловову младост (у вријеме када је починио злодјела имао је свега 19 година). Након дванаест мјесеци које је провео у зеничком КПД-у, Арклов је, као војник ХВО-а, пуштен на слободу током размјене заробљеника коју је иницирао шведски Црвени крст. По повратку у домовину, ослобођен је свих оптужби за злочине почињене у Херцеговини, и то, како је наведено, због недостатка доказа. Тек ће 2004. године, новинар Мациеј Заремба, у једном чланку, у већ поменутом Dagens Nyheteru, снажно критизирати шведско правосуђе због овог пропуста, што ће довести до поновног покретање истраге о Арклововим злодјелима у Херцеговини.

Олле Борен и Роберт Карлстром су имали фамилије. Били су часни људи који су вјеровали у систем и предано радили свој посао. Откако сам сазнао за њихову смрт, не престајем размишљати о тој давној ноћи и сусрету с Jackijem Arklovom. Због њих двојице, искрено жалим што те вечери нисам прешао црту по којој се човјек разликује од нечовјека, војник од убице и повукао окидач. Да сам имао више храбрости, Оллеова и Робертова дјеца данас би имала очеве, а Арклов би већ одавно био тамо гдје му и јесте мјесто: у паклу.

извор: tacno.net