приредили: Борислав Чубрило и Миша Матић     
Када је прошле године мој млади рођак Светислав положио велику матуру, ја сам му од свег срца честитао на успеху, а затим му рекох : Ја мислим да ти је то најсрећнији дан у животу и да га никад нећеш заборавити.

-Збиља, – одговори он – ја се осећам срећним.

Накнадио сам изгубљене  ратне године , прекорачио сам једну велику препреку и улазим у један нов, слободнији и примамљивији живот.
-Али –настави он, пошто се мало размисли – то није најсрећнији дан у моме животу. Бар не до данас . Јер, ја сам тај дан већ имао у животу.
Зато рекох :
-Ако то није шала, може ли се онда дознати који је био тај дан, кога ти већ у младим годинама бележиш у најсрећније ?
– Па ви сте можда чули о томе, само се сад не сећате, али нисте били ту да осетите и проживите оно, што сам ја осетио и проживео…
Кад бих вам укратко казао, да је то био онај дан, кад сам први пута осетио Бога и његово присуство, ви бисте се можда, у ово чудно време, само слатко насмејали, али ја ћу вам у место тога испричати сам догађај, а ви цените, да ли сам у праву или не .
И он тада почне :
„ Ја сам био још мали дечак, кад 1912 . године Господње паде на наше село први дебели зимски снег и дође радосна вест, да су наши ушли у Битољ.
Те године требао сам свршити други разред гимназије, али како школе нису радиле, ја сам прво добровољно помагао у болници у граду, а после ме одведоше кући, да се нађем код стрине Јованке, пошто је чича отишао у рат, а стрина остала са ситном децом. Ја сам се томе обрадовао, јер сам се био зажелео села, па сам мислио да се мало проведем.
Али од провода не би ништа. Стрина је била са два мала детета, Јовом од пет година, и Јанком, који је још бауљао четвероношке по поду, па није знала куд ће пре: да ли око деце или ће гледати кућу или стоку, дал пре на воденицу да самеље брашно, или у шуму по дрва. Ја сам је у томе свесрдно помагао. Није се имало када дићи главе.
Ипак сам био задовољан. Само ме је једна ствар мучила : Од чике су ретко долазила писма, а у последње време никако. У селу се већ знало ко је од сељана рањен, а ко погинуо, само за чичу нисам могао ништа дознати. А нешто се морало с њим догодити… У то сам био уверен, јер су моји, кад год се нађу са стрином, све нешто кришом шушкали и стрина је врло често била уплакана.
Једне вечери комили смо кукуруз и спремали га за воденицу. Стрина је седела крај пећи на троножној столици сва унета у рад. Каткад је уздисала дубоко, па, као да се плашила од тог уздаха, трзала се и брзим погледом прелетала преко деце, која су спавала на кревету више мене. Затим би се дала опет у посао, спустивши главу чак до колена.
Ја не знам шта ми би , кад је упитах :
-Ама , стрина, шта је то са чичом ? Не пише, не јавља се … да није не дај Боже …
Нисам ни довршио реченицу, а стрина се диже и ћутке, са лицем сакривеним дубоко у шамију, изиђе у оџаклију.
Мене нешто резну. То нису била чиста посла.
Сутрадан сам ишао кући и питао мајку, шта то може бити са чиком. Она се правила да не зна и рече, да је у рату са војницима. Али је и она збуњено одговарала. Ја се онда обратих сестри. Она је била мекша срца и знала је све. И на моје молбе, она ми најзад рече, да је чика погинуо у Македонији …
Да ме је погодио гром, било би ми, чини ми се, лакше. Чику сам волео од свих мојих највише. На његовим сам рукама одрастао, и кад ме је отац каткада тукао, једино он је смео прићи да ме одбрани. А учио ме је и да пишем, и кад се први пут вратио из војске, донео ми је нов гуњић и шубару. А   сад  . . . Чика мртав …  убијен  … и негде га развлаче пси . . .  А ко ће Јови и Јанкићу купити гуњиће и опанке ?!    Па , стрина . . .
Боже, што сам био несрећан тога дана  !
После недељу дана знало је за то цело село. Дођоше неки војници на дводневно одсуство па јавише . Онаквог плача и онакве жалости нисам дотле видео . . .
Па бар да му се знао гроб ! Него, онако, остао негде у планини, где га је нашло зрно. Нико у оној гужви није ни приметио кад је пао . . .
Од тада било је још горе. Сваки дан плач, а пред Божић зацрни. Требало је спремити печеницу, па ово, па оно . . . И свака ствар потсети стрину на њега, а она у плач.
Па и деца већ начула. Она нису потпуно разумевала, али су патила са њом заједно. Чим она у плач и они за њом, да човеку срце пукне . . .
Дође и Бадњи Дан . Спремио сам им печеницу и бадњак и донео сламе. Пећи су хуктале, кандило је горело под иконом, али је све изгледало тако тужно . . . тужно . . . Стрина је била у црнини и све је, чини ми се, око нас било црно.
Вечера постављена, а никоме се не вечера од јада и неке тешке горчине.
Најзад сирота жена стеже срце. Скупи децу и окрене се истоку и икони. Прекрсти себе и децу и очита оченаш. Затим припали малу воштану свећу, која је стојала забодена у чаши пуној жита и ораха на постављеном столу. Прекрсти се још једном, узе четири ораха и окренувши се поново истоку, баци први у угао собе застрте жутом сламом, са речима : „ Во имја Оца „  …
Затим баци други орах у супротни угао куће и рече „ И Сина „ . . .
   Затим се загрца и застаде. Није могла дање и сва обливена сузама сруши се на колена.  -Господе, Христе !  Врати га његовој деци ! – узвикну она болно и уздиже своје бледе мршаве руке према икони.
Затим спусти чело на под и оста тако у јецању и дубокој молитви.
Деца се спустише око ње, Јова клечи и скрсти руке гледајући уплашеним погледом у срушену мајку, која се као самртник грчила на жутој сламној простирци, а мали Јанко седе поред матере, удари у плач и , као малопре мати, подиже у вис своје две мајушне ручице.
Ја погледах нем и збуњен на ону тужну слику, погледах и нешто ми се попе у грло и поче ме давити. И не знам ни сам како, али се и ја нађох на коленима, у сузама, са очима упртим у ону стару, жуту као восак, икону светога Николе, коме су се уздизале наше молитве . . .
Нисмо ни вечерали. Полегали смо нечујно, као да смо у гроб спустили још једног мртваца. А сан је дошао тешко, с мраком, као да се бојао да уђе у овај дан туге.
Па ипак ја сам уснио леп сан. Леп и страшан. Као идем ја кроз неко велико гробље, где леже непокопани мртви. Нисам био у рату, па не знам како изгледа бојиште, али ми се ово у сну чинило као неко бојно поље. С обе стране пута леже мртви, поклани, избушени зрнима, раздробљене главе, бледих крвавих лица. Ја идем средином и као неког тражим. Најзад видим стрину и њену децу. Не иду стазом, него преко мртваца. Иду и загледају час једног, час другог, као на Косову, Косовка Девојка. Иду и плачу. А мали Јанко иде од мртваца до мртваца и загледа све редом. И код сваког подигне руке к небу као оно поред матере на простртој слами пред нетакнутом трпезом. Чинило ми се , да је нешто шапутао, као да је хтео рећи : „ Бого, врати ми мога тату ! „
Наједанпут нека силна светлост удари ми у очи. Ја погледах преда се и кожа ми се најежи, а коса подиже у вис. Стазом од истока, право кроз сред гробља, долази нам у сусрет мали Христос, румен и насмејан, као што је насликан на дверима наше сеоске цркве у рукама пресвете Богоматере. Он се осмехивао и водио је за руку мога чичу. Мали Христос доведе чичу до нас, осмехну се благо на све нас и рече звонким гласом :
„ Христос се роди ! Слава на висини Богу, а на земљи мир и међу људима добра воља. „
И у том тренутку као да нешто пуче и као да облак обави све.
Затим пуцањ одјекну још два пута. Ја се пробудих. И стрина скочи и деца поскакаше.
Још нисам био начисто, да ли сам будан или још сањам, кад неко снажно залупа по вратима.
   Ми отворисмо и занемесмо.         На  вратима се указа   чича, насмејан и ведар, са увезаном левом руком и са брзометком у десној.
–    Христос се роди ! – узвикну он радосно.
–    Ваистину се роди !- одговорисмо ми још радосније.
И почесмо се љубити.
Треба ли да вам кажем, шта сам у том тренутку мислио и осећао ! Мој сан ми је још увек трептао пред очима, а јава ми је говорила очито :
„ Има Бога и он  је ту увек око вас. Благо томе, ко уме да у њега верује и да га поштује .“                                                                                                                                                                                Више нисмо спавали. То је била ноћ радости. Чича је причао како је био рањен и како је остао онесвешћен у једној шумици. Затим све остало до болнице, где су га сместили и лечили. Писао је два-три пута, али пошта није радила тачно, па су се писма изгубила. Зато је он и изишао пре              времена из болнице и дошао на боловање кући.
У зору, пре сванућа, отишли смо сви у цркву. И Јанкића смо понели. Завили смо га у шареницу, да не озебе. А у цркви је било пуно света. Више но икад. Било је доста покојних у селу, па се народ чешће сећао Бога. А молио се и за здравње живих.
Ја сам непрестано мењао расположење. Певушио сам, па после плакао од радости. Неки велики немир завукао се био у моју детињу душу и све до цркве чинило ми се да сањам.
Али кад у оној великој цркви клекнусмо на камене плоче у полумраку испред паперте, и почесмо се захваљивати Богу, мене прође немир и сумња, а кад погледах на осветљене двери, мени се још једном учини, како се мали Исус осмехну на мене са руке своје Пресвете Матере, и како нас све благослови.
А када смо се , кроз полутаму, испод високих и крупних звезда, по шкрипутавом  снегу враћали дома, између јела завејаних снегом и трнових обала, обучених у величанствено бело рухо, мени се чинило да сам из расклопљених небеса над нама чуо  глас херувима и серафима : „Слава на висини Богу, а на земњи мир, и међу људима добра воља . „
И док ми је срце кликтало од радости, а у души ми се још увек, као у сну, осмехивао наш Велики Спаситељ, као оно у цркви са руке своје Богородице.
Ето, тако сам први пут осетио Бога, о коме сам у веронауци дотле само слушао, а који се тога дана уселио у моју душу.
И тај дан ја сматрам за најсрећнији дан у животу. „

  Мој млади рођак заврши, а мени се навлажише очи  и ја се нехотице сетих оне дубоке и свете опомене, коју сам толико пута равнодушно слушао испод црквеног свода :

„ Благословени они, који верују ! „ . . .